Срби и НДХ: Подизање филмског споменика


Непосредно пре доласка на овај скуп био сам у прилици да се кроз један интервју присетим рада на Завештању. Таква присећања, а у њих убрајам и учешће на овом скупу, увек ме помало приближе разумевању искуства сведока који су говорили за Завештање: зато што и сам, увек изнова, осетим нелагоду да говорим о свом искуству.

Та моја извесна ретрауматизација представља, наравно, само хиљадити део онога кроз шта су пролазили људи чија смо сведочења прикупљали од 2012. до 2016. године, у пројекту Усмене историје страдања цивила у Независној Држави Хрватској, стварајући архивску грађу на којој је заснован документарни филм Завештање.

Дубоко верујем да ме овај сплет емоција, који осетим сваки пут кад треба о овоме да говорим, приближава људима којима сам се интензивно бавио током пет година свог живота, можда чак и интензивније једном кад су снимања престала, а филм ушао у фазу монтаже. Верујем и да је управо то стање у које западнем сваки пут када о томе треба да говорим – посебан облик Божије милости, у којој нам се, попут неке духовне вакцине, даје да осетимо ослабљени вирус неизрециве патње, како бисмо боље разумели оне који су патили изван сваког разумевања и преко сваке људске мере.

Божији задатак

Истовремено, донекле сам релаксиран што је у питању скуп на ком се отворено о тој теми говори кроз појмове новомучеништва, јер је мој призив да радим овај пројекат био дубоко мистичан и надахнут вером. Верујем да тако нешто не бих могао да изговорим баш на сваком месту и ван оваквог контекста. Био је то духовни позив на који сам одговорио. Никада то нисам планирао да радим, није ми била блиска та тема, нисам ни историчар ни неко кога је докумантарни филм нарочито привлачио, нарочито не документарни филм са историјском тематиком. Ово је био Божији задатак, данас то можда и боље разумем него тад. Тако се можда догодило и да Завештање, упркос својој везаности за историју, превазилази историјско и говори о једном дубоко егзистенцијалном искуству.

Разлози за покретање пројекта били су истовремено лични – породица моје супруге је значајно пострадала у Јасеновцу. Било је то искуство које је, уз избегличко, снажно оцртало њихове идентитете, а наша су деца, следствено томе, била следећа у ланцу једног тешко објашњивог наслеђа. У основи, Завештање је у том смислу мој дијалог са мојим кћерима, покушај да им – не објасним, тешко је то зло објаснити – већ пре пренесем искуство њихових непосредних предака, мученика јасеновачких. Схватио сам да је једина могућност да макар делић тога пренесем – потпуно вишегодишње посвећеништво. Није могло другачије. То се не преноси једним васпитним разговором – да бисте га пренели, морате да га проживите.

Кад смо почињали, како о теми нисмо знали ништа нарочито релевантно – иако се чинило да о тој теми сви знају све – кренули смо у припремно истраживање. Истражили смо постојеће методологије прикупљања усмених сведочанстава. Из њих смо узели оно што нам се учинило најважнијим: идеју о поштовању личности сведока. То је значило да је целокупан живот особе која сведочи важан – особа се не сме свести на једно трауматично искуство, колико год оно било у животном смислу дефинишуће, а и за пројекат усмене историје централно. Одмах смо, дакле, одлучили, да ће наши сведоци говорити о читавом свом животу – од рођења, предратног периода – преко ратног искуства – до послератне изградње живота.

Цвијета Бабић, један од преживелих сведока (Фото: Твитер/Seecult portal)

У прво време припремили смо формуларе за прелиминарни интервју, које је интервјуер са сведоком пролазио пре главног сниманог интервјуа. Организовали смо обуку интервјуера кроз припреме, дискусије, изучавања доступне литературе о том послу. Напослетку су сличне припреме и разговоре прошли и сниматељи. Сва та методологија ослањала се на развијене методе усмене историје, какав је примера ради, користила Фондација Шоа која је на тај начин прикупила хиљаде сведочења, превасходно јеврејских жртава Холокауста.

У проналажењу сведока најдрагоценији сарадници били су људи из Удружења логораша Јасеновац из Београда. Њихова подршка и мрежа контаката омогућила нам је снимања у Београду, Војводини и Босни и Херцеговини. Међутим, веома брзо су се показале слабости наше научене методологије. У тренутку прикупљања сведочења јеврејских жртава, на која смо се ми ослањали, ти сведоци су не само били млађи већ су припадали једном социјалном контексту у ком је сећање на њихово страдање и изношење тог сећања имало значај и представљало вредност по себи. У нашем контексту, у ком је Удружење логораша Јасеновац деценијама маргинализовано а искуство његових чланова непрепознато као битно и у социјалистичком и у постсоцијалистичком контексту – тај усвојени готови модел није дао жељене резултате.

Трка са временом

Пре свега, снимање сведока претворило се у трку са временом – утолико незахвалнију уколико су новчана средства за овај пројекат била обезбеђена махом из личних извора. Журили смо колико смо могли и колико је било средстава – јер је популација коју смо снимали била на свом биолошком измаку. Друго, многи од тих људи нису претходно говорили нити објективизовали на тај начин своја искуства, и код многих та искуства доживела су изузетно дубоко потискивање. Толико дубоко и темељно да су многи након почетног шока који је за њих представљао прелиминарни интервју, а који је заправо само требало да оцрта лук главног разговора пред камером, са муком понављали то сведочење, верујући да су рекли све неопходно већ у том формулару.

Треће, многи од њих нису разумели значај пројекта нити свог учешћа у њему – након година маргинализације свог искуства страдања нису били у прилици да схвате зашто би било коме било важно да чује шта они имају да кажу. Са свим тим смо се суочили у првих неколико интервјуа, и били смо приморани да усвојене моделе мењамо.

Другу страну проблема представљали су чланови екипе – интервјуер, човек иза камере, професионални сниматељ звука – јер звук у оваквом пројекту мора бити беспрекоран – организатор, и ја на месту редитеља. Брзо сам увидео да слушање изузетно трауматичних сведочења оставља траг на члановима моје екипе и да за њих саме представља посебан психолошки и духовни изазов. Верујем да ми је моје претходно саветодавно искуство – јер сам се годинама у различитим контекстима бавио педагошким саветовањем – помогло да пребродим многе од ових изазова.

Један од првих циљева био је да целу филмску екипу начиним равноправним слушаоцима и учесницима у разговору са сведоком, и да сви себе морају приближити позицији интервјуера. Чланови екипе морали су да схвате да је ово ситуација из које нема повлачења и у којој сви морамо да узмемо учешћа. Реч је о старим особама које немају искуство филмског снимања и које отуда не доживаљавају интервјуера као свог ексклузивног саговорника, него показују склоност да се обраћају свима и да разговарају са свима у просторији. Инсистирао сам на томе да се та њихова склоност и потреба уважи и да сви чланови екипе учествују у разговору, не буквално, али да буду активни слушаоци.

Снимање разговора са Јеленом Радојчић Бухач, преживелом логорашицом Старе Градишке (Фото: Филмски центар Србије)

Наравно да је било на тренутке тешко и да то искуство није нешто на шта просечан камерман рачуна у својој каријери – нико не замишља да ће провести године слушајући најтрагичније приче познате човечанству – али то је био задатак и ниједног тернутка нисмо смели да заборавимо колико је нашим сведоцима тешко да се присећају најтежих тренутака својих живота. Чланови екипе су усвојили моју идеју према којој сваки процес – нарочито уметнички процес – у који улазимо треба да нас доведе до преображаја. Треба кроз њега да постанемо бољи и да нешто научимо.

Па ипак, чланови екипе су се мењали. Напослетку сам само ја у пројекту остао укључен од почетка до краја, изузмемо ли једну озбиљну завршну кризу у самој монтажи, кад сам морао да се повучем јер сам осетио да ме напустило исправно расуђивање о филму. Сви други морали су да направе повремени или стални отклон, и за то сам имао разумевања. Профили интервјуера су се од почетка мењали. Пошао сам од очигледних избора – од људи који су имали стручне компетенције да се тиме баве, било да су прошли неку обуку, имали искуство у другим пројектима усмене историје, било да су по занимању психолози, педагози и сл.

Напослетку је најуспешнији интервјуер била жена која је по занимању глумица. Било је то можда до личности, али можда и до глумачке способности да партнера „отвори“ за комуникацију. То је умеће које је за глумца апсолутно кључно. Истовремено, њен недостатак искуства у школским, терапеутским приступима као да је и њу саму учинио отворенијом да се препусти искуству такве комуникације. Напослетку, као што чујете из приложеног, сав мој претходни школски приступ и припрема одвели су у сасвим другом правцу. Верујем да је једна од вредности овог пројекта управо у томе што смо сви били отворени за процес, сви смо пратили и себе и сведоке и нисмо били затворени за промене.

Највећу вредност за мене су представљали катарзични тренуци које смо искусили са већином интервјуисаних. Након разговора, у који би по правилу улазили тешко и са великим узнемирењем, готово сви су били озарени, са осећањем да су олакшали душу, да су поделили нешто што их је тиштило, и да је неко други у том дељењу такође видео смисао. То је деловало катарзично и на чланове филмске екипе и давало им је снагу за следеће снимање.

Искушење

Право искушење за мене је наступило, заправо, са уласком у процес монтаже. Суочио сам се са 450 сати снимљеног материјала и са претходних нула сати искуства у монтирању документарног филма. Иза себе сам имао игране пројекте у којима је процес монтаже потпуно другачији. У томе сам имао драгоцену помоћ, моју асистенткињу Ану Марјановић, са којом сам осмишљавао методологију прегледа материјала. Одлучили смо да направимо посебан систем претраге материјала према доминантним мотивима који се понављају у сведочењима. Убрзо смо увидели да је сценарио овог филма давно написан – написали су га архитекте зла које је однело на хиљаде живота. Наше је било да га ставимо у одговарајући след и контекст.

Мислим да сам од почетка знао да ће мој режијски приступ бити радикалан – превасходно у смислу да сам осетио потребу да се као аутор повучем из овог пројекта што је више могуће. Желео сам филмски споменик који ће говорити сам за себе и ком ће сваки ауторски печат бити потпуно излишан. Одмах сам се стога определио за минимализам – за наратив који ће пратити само исказе сведока.

Било ми је на самом почетку, још 2012. године јасно да снимам филм који неће користити архивске снимке и фотографије, јер сам увек доживљавао да је то злочиначка дехуманизјућа слика страдалих, и да се у нашој слици о геноциду у Независној Држави Хрватској та средства користе грубо, вулгарно и без свести да се – да би се користила – претходно морају ставити у припремљен и пажљиво осмишљен контекст. Осетио сам потребу да се изгради нова естетика у третирању те теме и да она буде апсолутно обликована живим личностима сведока, непоновљивошћу њиховог личног искуства са једне – и осећањем да је то искуство део патње колективитета са друге стране.

Изазови и борба

Ту је, наравно, било много изазова. Онај први, психолошки, био је сопствено суочавање са сваком личношћу, са сваким појединачним сведочењем у самоћи монтажне собе, са слушалицама на ушима, без других чланова екипе, у суочавању са својим сопственим страховима и емпатијом која је распињућа за сваку психолошки нормалну особу. Други изазов је била количина – несхватљиво велика количина материјала. Треће – питање како изабрати из толиког материјала оно што је универзално, репрезентативно – искуство које је понављајуће, а истовремено значењски релевантно, које може понудити неки дубљи увид у свеукупност тог догађаја.

Свако сведочење је убрзо добило сопствену табелу. Деведесет и четири живота спакована у табеле које су мотивски кореспондирале са главним темама филма. Затим смо – и то је било етички најтеже, али је било неопходно – градирали степен трауме, степен ужаса о ком су сведоци говорили – бројевима од један до пет. Један је био најмањи, пет је био најинтензивнији ужас. Рећи ћу само толико да ниједно од сведочења оцењено бројем пет није ушло у филм Завештање. У монтажи смо одмеравали градирање тих изјава.

Мислили смо о гледаоцима, о адресатима поруке филма. Желели смо да људи који гледају и слушају сведочења доживе емпатију – а њу је немогуће доживети уколико не одмерите ужас. Човек има склоност да окреће главу од ужаса, блокираући сопствени саосећајни апарат. То је психолошка чињеница. А ми смо желели да се људи нашем филму врате. Да наш филм постане једно од средстава разумевања и ширења свести о ономе што се десило и што не би смело да се догоди изнова, ни под коју цену. Зато смо, са свакодневним болом у желуцу, Ана Марјановић и ја оцењивали ужасе као да је у питању оцена стилске успелости писменог задатка. Наравно да нас је то у психолошком смилсу коштало и наравно да на то нисмо били спремни.

Друго: дали смо се у задатак да изјаве не буду извађене из контекста и да се води рачуна од њиховој целини. Због тога су многе релевантне изјаве отпале јер се због дужине нису уклапале у ритам филма. И данас мислим о томе. Знам напамет сваки важан исказ који није ушао у Завештање. Филмска монтажа вам то омогући – памтите дуго оно што сте исекли, а у случају ове теме памтите ваљда до краја живота.

Лице једног од сведока приликом давања исказа (Фото: Промо)

Напослетку – и то се десило – прво интерно биоскопско приказивање. У осећању потпуног пораза сам – већ потпуно исцрпљен од свега – схватио да оно што сам измонтирао није истина коју сам желео да пренесем. Бежећи од ужаса који сам месецима слушао, направио сам двочасовни филм чији се други део толико интензивно бавио послератном изградњом живота да је део везан за главну тему филма остао у сенци. То је био најтежи тренутак рада на пројекту. Осетио сам потребу да се повучем. Увео сам новог, свежег монтажера и дао му инструкције. Тих недељу дана били су најдужих недељу дана у мом животу. Мислим да нисам изашао из замрачене собе.

Био сам разочаран у себе и осећао сам као да сам изневерио своје сведоке – људе који су ми толико пружили претходних година, да нисам успео да пренесем истину о њиховим животима из своје слабости и жеље да ствари улепшам и представим их из перспективе наде. Томе није било места. Оно што се догодило непоправљиво је у овом животу. Са тим остаје да се боримо. Патња тих људи неће престати током њиховог биолошког постојања. Њу неће однети ни потомство, ни саграђена кућа, ни каријера, ни летовања, ни дружења. Она је тако дизајнирана да ће наставити да живи са њима до њиховог последњег тренутка – и то је истина која се мора рећи. То је истина која истовремено сведочи о њиховом истинском херојству: учинити све то – израђати децу, подићи кућу, изградити каријеру, одлазити на летовање – све то носећи ту патњу без мржње, са идејом да живот мора победити.

Идеја васкрсења

Разговарајући са сведоцима осећао сам њихов непрекидни напор да своје сећање доведу у некакав временски низ како би добили логички доследан опис себе и света око себе. Њихов речник одређивао је њихову стварност, њихове судбине су се отварале и затварале помоћу невештих реченица које су, често са муком, конструисали како би разумели сопствена искуства. Причама су осмишљавали своје животе.

Завршио сам са радом на Завештању спознајући, наизглед једноставну истину – да је заборав жртве тиха победа насиља која обезбеђује његову дуговечност. У одмаклој фази снимања откривао сам како приче уобличавају наш живот, да живимо у великим причама наше културе. Живимо кроз приче. Зато смо са сваким питањем све више трагали, не толико за пуком информацијом, колико за аутентичним доживљајима…

Схватио сам да Завештање мора носити идеју васкрсења, а не идеју хепиенда. Хепиенд не постоји, али човек васкрсава сваког дана из пепела своје патње. Сведоци Завештања научили су ме да је васкрсавање свакодневни догађај, да се он не збива далеко од нас, на неком крају. Учинили су ми васкрсење присутним, опипљивим и за то сам им вечно захвалан.

Спомен табла у склопу споменика „Камени цвет“ у Јасеновцу (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Управо због тога је Завештање састављено само од њихових драгих остарелих лица и речи. Управо зато је оно црно-бело, да би та лица иконички дошла до изражаја, и да би њихове црте исписале иконостас једног искуства које превазилази земаљску муку. И управо зато, на крају филма, их видимо заједно на једној скромној прослави, изненада у пуноћи боје, у радости сусрета, приближене својим ликовима у есхатону, на путу ка својим мученичким мајкама, очевима, браћи и сестрама.

Излагање на научном симпозијуму „Новомученици: Полиперспектива V“, који се у организацији Одбора за Јасеновац и Музеја жртава геноцида одржао шестог септембра у Српској православној општој гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу.

Иван Јовић је аутор документарног филма „Завештање“, који бележи сведочанства људи који су били деца-логораши у НДХ.

Извор: Нови Стандард

Напиши коментар