Хрватска блокира српски капитал: Метода је увек иста – хајка у медијима док купац не одустане

Купивина 10 одсто компаније „Краш“ још једном је потврдила да српске инвестиције у Хрватској и данас имају националну етикету

Још један доказ да српско – хрватски капитал и политика баш и не могу заједно. Као на „нож“ суседи су доживели и најновији потез који је дошао из Србије када је домаћи привредник Небојша Шарановић купио 10 одсто компаније „Краш“.

И овај пут тамошњи медији су брујали о „српском тајкуну и његовом походу на хрватску имовину“ и још једном потврдили да српске инвестиције у Хрватској и данас имају националну етикету. У најкраћем – још једна потврда званичне статистике која говори да је хрватско тржиште и даље прилично затворено за српске инвестиције.

У Србији послује око 200 хрватских предузећа, док је с друге стране, тек десетак српских компанија на тржишту Хрватске. Према подацима које нам је доставила Развојна агенција Србије, Хрватска је у нашу земљу од 2010. до марта ове године уложила 276 милиона евра. На тај начин је заузела 17. место на листи земаља са највећим улагањима у Србију у наведеном периоду. Укупна вредност хрватских инвестиција у Србију износи око 800 милиона евра, док наше инвестиције у Хрватској износе нешто мање од 50 милиона.

Цела слика била је још суморнија до 2014. године када је Петар Матијевић, власника Индустрије меса Матијевић, у Хрватској купио две пољопривредне задруге са 1.500 хектара ораница за 15 милиона евра. И ове инвестиције, међутим, не би било да Матијевић поред српског нема и хрватско држављанство, што је и услов за куповину земље код суседа. Инвестициону слику Србије у Хрватској значајно је потом поправио и Миодраг Костић који је у Истри купио два хотела.

Горак укус, подсетимо, оставило је неколико српско хрватских прича. „Галеб гроуп“ из Шапца покушала да својевремено да купи „Плуто“ из Загреба. Није, међутим, успела, што је у једном хрватском медију пропраћено насловом „Плуто није пао у српске руке“. Срби су раније покушавали безуспешно да купе и Карловачку млекару. Није својевремено успео ни Мирослав Мишковић који је желео земљиште компаније „Загрепчанка“ у Загребу и месну индустрију „Импром“ из Крижеваца.

Мало ко је заборавио и причу бизнисмена Слободана Вучићевића. Он је 2011. године, као власник компаније „DexyCo“ купио хрватсаки Турбо лимач. Због спора с мањинским власником, 29 радњи Турбо лимача је затворено, а Вучићевићеве фирме су имале губитак од чак 40.000 евра дневно.

Најновији потез чији исход већ неко време „чачка“ инвестициону јавност јесте заинтересованост Мишковића за градњу новог хотела у Загребу или аквизицију постојећег.

„За остварење посла потребан је интерес обе стране. Пословни амбијент у Хрватској оцењујемо добрим и сматрамо да не би требало да имамо проблема ако кренемо да улажемо на хрватско тржиште“, рекла је тада генерална директорка „Delta Reale Estate“ Зорана Бурлић.

Оштре поруке Емила Тедеског, случај „Чоко Колинда“…

На тему односа политике и економије претходне недеље оштро се осврнуо и Емил Тедески челни човек Атлантик Групе и један је од најбогатијих грађана Хрватске.

Благослов је да млади људи данас могу студирати у Хеиделбергу, Амстердаму… Па то је генијално. Исто тако да Европљани дођу код нас. Но ми кад видимо црнца, ми га желимо линчовати у Сплиту. Кад чујемо да неко говори српски, ми га бацимо у море„, поручио је Тедески.

Дан после, јавност је остала у чуду и објавом званичне статистике о драстичном паду извоза српских чоколада у Хрватску три године након чоко скандала“ када се ова суседна земља, слободно можемо рећи дигла на ноге, јер је председница Колинда Грабар Китаровић дубровачкој деци делила српске слаткише.

Упамћена је остала и изјава нашег економисте за страна улагања Милана Ковачевића који је за „Блиц рекао да „односи две земље свакако утичу и на улагања“.

„Ја сам имао неколико непријатних ситуација у Загребу и Дубровнику зато што сам Србин, а мисим да Хрвати кроз такав третман не пролазе у Београду“, изјавио је Ковачевић за „Блиц“.

Извор: Блиц

Напиши коментар