Једна прича о Космету: Нема преговорa, нема предаје!


Замислите сване тако један дан и комшија помери ограду и уђе у ваше имање и то не пола метра или метар, како то у комшијским чаркама бива, заузме вам трећину вашег имања.

Ту нам том делу који вам је комшија узурпирао, остаде кућа, она прва, од оца покојног ђеда, трошна, али поносита, а у кући славска икона и кандило, остаде пред кућом бунар на ком се најлепше воде могло напити, остаде и лоза, најслађе грожђе од кога се правило најпиткије вино, а доле низ ливаду остаде и гроб, више њих, породична гробница, генерације костију лежале су ту и сведочиле да је имање ваше. Шта чините? Идете код комшије да разјасните. Комшија гледа, слуша, али не чује и не види. Каже:

-То је сада наше, иди, ниси пожељан овде!

Шта ћеш? Мораш да се обрачунаш с њим, нападаш га, а он зове геометра. Геометар излази, ћути, гледа, па каже:

-То је сад њихово.

Хоћеш да истераш правду идеш у катастар, ма нема силе, џаба тапије, џаба књиге, сви тврде да то више није твоје. То што ти причаш и показујеш је прошлост, важило док он није померио ограду.

Управо то се нама догодило са Косовом и Метохијом. Комшија је ушао у наше двориште и присвојио све што је наше. А ми, шта радимо? Углавном више ништа, преговарамо са безумним комшијом, а у суштини смо дигли руке од тога, надамо се да ћемо извући бар нешто или да ћемо наплатити макар део. Хоће ли то онда бити наша победа? Неће, наше је цело двориште и наша је победа да га такво и задржимо. Промениће се околности доћи ће нови геометар, у катастру ће променити мишљење. Тако је и са Косметом!

Косово и Метохија су наша земља и не смемо пристајати на мрвице и не можемо трговати да дединим гробом. Гробови наших предака немају цену изражену у доларима или еврима. Колико вреди ваша мајка? Да ли се са мајком може трговати? Могу ли се њени порођајни болови, непроспаване ноћи, топао загрљај и забринут поглед, прерачунати у доларе и евре? Има ли њена љубав цену?

Да ли би сте продали своје дете? Не и не постоје, околности за то! Замислите да неко дође и отме ваше дете, а након преговора да га врати, отмичар каже:

– То је сада моје дете, треба мени, могу му одсећи десну шаку и вратити вам је!
Хорор. Зар ваше дете да буде богаљ, због лудог отмичара? То је ваше дете и мора вам га вратити здраво и читаво!

Остали сте без посла, нагомилали су вам се рачуни, рата за кредит. Грцате у дуговима, долази код вас у кућу неки странац и каже вам понуду:

– Даћемо вам неколико стотина евра да измирите дуг, али ти морамо избрисати сећање.

-Шта то значи?- питаш, коначно видиш шансу.

–То значи да се више нећеш сећати породице, венчања, рођења деце, краја у коме си одрастао, цркве у којој си крштен, мајке и оца, браће и сестара. Онога што те је деда научио, бабине гибанице, школских другара, прве љубави, кумова. Нећеш се сећати ни свог дома, улица и тргова, заборавићеш паркове и градове– одговара ти кроз осмех странац.

-А шта ће бити када ме деца питају нешто? Могу ли се некад нечега сетити?- питаш странца очајнички, качећи се за сламку спаса.

– Неће ништа бити, ничега се нећеш сетити, твоја прошлост ће постати празно црнило.

Нормално, одбијаш понуду, ако не постоји твоја прошлост, не постоји ни твоја садашашњост, па ни ти!

Због овога се око Косова и Метохије не може преговарати, вредност је немерљива. Не може се у доларима израчунати, Литургија у Дечанима, плаветнило воде из Бистрице, укус ораховачког вина, поглед са Шар планине. Не може се продати Кнез Лазар, херојство јунака са Кошара, мирис косовског божура, Немањићи, Југовићи, Цар Душан и Призрен. Не могу се продати Свети Архангели, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Бањска и Гориоч. Не може се поделити ни грачаничко звоно, ни Милош Обилић, ни кости предака, ни пећко кандило. Небеска Србија није на продају. Ибар, не може и не сме бити граница. Онакав Космет, какав смо добили од својих предака, морамо оставити и својим потомцима!

Гледам недавно емисију у којој гостује лидер косовског „Самоопредељења“, Аљбин Курти. На питање новинара са којим политичарем у Србији би се могли градити парнтерски и пријатељски односи, он одговара:

-Услов за то је да Србија призна Косово, допада ми се господин Чедомир Јовановић, јер пропагира ставове блиске нама – и на то додаје још низ комплимената и украсних описних придева на рачун Чеде Јовановића. Притом успут спомиње Америку, НАТО, у суштини како Чеда воли све што воле и они и како подржава независност Косова.

Гасим емисију, довољно сам чула, обузима ме бес и укус горчине у устима. Има ли горих непријатеља од одрођених Срба. Уместо да се обрачунавамо са страним непријатељима, ми стрепимо од домаћих издајника. Од шарлатана у скупим оделима. Није Чеда једини, накотило се шљама, има их на стотине, а плашим се и на хиљаде. Јаки су и моћни, у мањини су, али много гласни, финансирају се из страних фондова и немају морал. Срби су, живе у Србији и мрзе све што је српско.

Одлучујем да опет пустим и погледам нешто, пуштам прилог о Церничанима и школи у Церници. Док гледам обузимају ме сећања и успомене мојих сопствених обилазака те енклаве и схватам. Треба натерати те домаће издајнике и све оне салонске и модерне Србе који се залажу за независно Косово, да оду на Косово и Метохију. Да погледају у очи децу жетеоца из Старог Грацког, родитеље деце пострадале у Гораждевцу, да погледају у очи мајке јуначки пострадалих хероја са Кошара, и још много мајки завијених у црно и много деце без родитеља. Да оду у Церницу на гроб, Милоша Петровића, четворогодишњег дечака који је убијен играјући се у дворишту. Да погледају у очи браћу пострадалог малог Милоша, Лазара и Михајила и да им кажу како је њихов брат узалуд пострадао. Да погледају у очи и другу косовскометохијску децу, мале чуваре огњишта! Нек погледају моју имењакињу Нину Стојановић из поменуте Цернице или Пантелију Столића из Ораховца. Па нека изговоре, ако имају срца и најважније, ако још увек тако мисле.

-Ваша држава вас не жели. Важнија јој је Европска Унија и стране инвестиције.

Остаје ми само за крај да, поручим свим Чедама који гмижу Србијом.

– Чедо, продај своју децу!

Нећеш? Ниси луд? Деца се не продају?

Па нисмо ни ми луди да тргујемо Косовом и Метохијом и нашом српском децом у енклавама.
Нема Преговора! Нема Поделе! Нема Продаје! И нема Предаје!

Текст преузет са блога „Гето 1244“
Извор: ИН4С

Напиши коментар