Леонид Савин: Страх је мотор савремене либералне политичке праксе

Леонид Владимирович Савин / Фото Ж. Кнежевић

Срби морају бити свесни бриселске бирократије и корупције, као и чињенице да НАТО представља војну сенку ове структуре коју подржавају и неке земље ЕУ.

Изгледа да су нам протеклих година и деценија водећи мислиоци Запада – Бжежински, Фукујама, Хантингтон, Бернар-Анри Леви… – причали бајке, од којих су, по правилу, и сами накнадно одустајали.
Сви поменути аутори имају своје виђење светске политике, улоге Сједињених држава и начина на који ће бити организован светски поредак. Неки од њих су се предомислили. На пример, Френсис Фукујама је признао да није био у праву са својим „крајем историје“, али да је тај тренутак заправо само одгођен (са есхатолошке тачке гледишта). Хантингтон је преминуо пре много година, али мислим да је већина коментатора његове речи тумачила на погрешан начин или да једноставно није читала његова дела. Његов Судар цивилизација био је нека врста знака за узбуну због могућих опција за будућност. Тврдио је да је сукоб цивилизација само један могући сценарио. Други сценарио је суживот. Коначно, мени се допао концепт „цивилизације“ који је он предлагао, јер је Хантингтон говорио о многим цивилизацијама, а не о једној. Јастребовске идеје Бжежинског још увек су опасне – мислим на „зоне европске стабилности“ и „евроазијски лук нестабилности“ под америчком доминацијом. Али, Сједињене државе више не могу да воде процесе у Евроазији. Бернар-Анри Леви изгледа као либерални догматиста-идеалиста, који и даље промовише перверзне погледе на друштво и глобализам. Његове идеје морамо узимати у обзир како бисмо разумели шта и ко је наш интелектуални непријатељ, и како они виде следећу епизоду светске историје.

Убеђење да су „европске вредности“ боље од других, према вашим речима, представља само прикривену форму расизма.

Зашто прикривену? То је сублиминални расизам. Они (западне политичке неолибералне елите) предузимају прикривене акције када су оне потпуно недемократске и кад то за њих може бити опасно због јавног мњења. Деценијама, то су били прерогативи специјалних служби, а сада их покрећу и марионетске прокси невладине организације, приватне компаније и банкстери. Али промовисање евроцентризма/западоцентризма је очигледно, и можемо га приметити у академским областима, у политици, економији итд. Такође, имајте на уму да су историјске секвенце на које се позивају Европљани или представници евроатлантске заједнице углавном фокусиране на линију која води од древне грчке и римске културе до данашњег доба. Где су ту Персија, Кина, Скитија, претколумбијска Америка, афричка краљевства, итд.?

Ова врста супротстављања произашла је из грчке филозофије и дубоко је укорењена у европској свести, као што је приметио Хајдегер. Они заборављају и како је Запад искоришћавао „Исток“ и од њега преузимао многе технологије током епохе просветитељства / модерног доба.

Сасвим скоро, на Источном економском форуму у Владивостоку, на питање да ли ће се Русија одазвати на позив на наредни самит Г7, руски председник Владимир Путин је одговорио: „Сматрам да се епоха Запада завршава.“

Економски центар се пре десетак година преселио у Јужну Азију. То је стварност. Ако томе додате снагу народа овог региона (саме Азије), тамошње комуникације, трговинске билансе, добићете јаснију слику о промени поретка. Запад и даље има неке технологије, али су западни ресурси углавном исцрпљени. Ако Азија може опстати као аутархија, Запад не може.

Такође, треба рећи да је у духовном смислу Запад сада у расулу. Боље је држати се подаље од тога. Дехуманизација, настраности, одсуство здравог разума, нефункционалност – сви ти негативни фактори данас се појављују на Западу. Да ли ће неко купити карту за путовање на Титанику ако зна да ће тај брод потонути? Мислим да неће.

Нешто раније, слично мишљење изнео је и француски председник Емануел Макрон: „Присуствујемо крају западне хегемоније.“ Значајно је да је Макрон ово изговорио на конференцији амбасадора Француске. Да ли очекујете и неке практичне последице оваквих ставова председника Макрона?

Можемо да приметимо постојање неких тензија између Сједињених држава и Француске, зато што ове земље полазе са (донекле) различитих позиција. У једну руку, Француска је заинтересована да обнови сопствену моћ у Европи, као и у својим бившим колонијама. Француска, такође, промовише европску доктрину о аутономији и европску војну независност (недавно је основана нова агенција, а њен директор је „француски момак“). С друге стране, Макронова политика и само његово понашање представљају једну врсту либералне струје. Питање је да ли ће Француска постати другоразредна земља, јер је њена хегемонија окончана, или ће Париз ипак покушати да се укључи у мултиполарни поредак. Мислим да је за Француску и за ЕУ друга варијанта боља. Али вероватно Макрон игра двоструку игру, као и већина европских политичара…

Ипак, главни проблем остаје глобални финансијски шпекулативни систем, који се одржава путем хегемоније долара засноване на споразуму из Бретон Вудса.

Недавно сте изјавили: „Генерално, може се рећи да Сједињене Америчке Државе имају лоше прогнозере.“ Уопште узев, и „њихове дипломатске вештине су ниског квалитета“. Оманули су поводом Авганистана, Ирака, Венецуеле, Ирана, Кубе, Украјине…

А сада више не успевају ни да доносе исправне одлуке, ни да у пракси испуне обећања дата савезницима. Узмимо као пример недавни напад беспилотним летелицама на нафтна постројења у Саудијској Арабији (чији је ваздушни простор био заштићен америчким ракетним системима „Патриот“!). Одбијање Доналда Трампа да у том нападу препозна претњу америчким интересима било је незамисливо у време владавине неоконса. У другим регионима можете приметити слабости америчке дипломатије. Талибани се не слажу са предлозима Беле куће, али време ради за њих (а против Сједињених држава) у Авганистану. У Сирији је троугао Русија–Иран–Турска утицајнији и признат од стране међународне заједнице. Сједињене државе не могу зауставити Кину у Јужном кинеском мору и сва обећања Стејт департмента овде изгледају као пуки блеф. Па нека Трамп поново направи Америку великом и освоји други мандат!

Повлачење САД из Споразума о нуклеарним ракетама средњег домета део је шире америчке стратегије, што укључује модернизацију њених оружаних снага, пре свега стратешког ракетног потенцијала, авијације и нуклеарних снага. Можете ли рећи нешто више о томе?

Идеја о нуклеарној модернизацији није пуштена у оптицај под администрацијом Трампа већ у време администрације Обаме. Била је то „Трећа офсет стратегија“. Логично је да америчке оружане снаге реорганизују сопствене системе наоружања будући да су они већ увелико застарели. Али, повлачење из споразума Русији даје одрешене руке да развија сопствене ракетне системе. Заправо, ако узмемо у обзир разлику између две стратешке културе (Русије и Сједињених држава) и њихове перцепције претњи, добићемо парадоксални одговор.

То повлачење има најнегативније последице по ЕУ. Зато што су европске земље НАТО пакта постале врло рањиве на руске нападе (у теорији, а надам се да до тога никада неће доћи у пракси). Али, ни Сједињене државе не могу бити безбедне због специфичних карактеристика руског стратешког наоружања (попут одвајања бојевих глава са непредвидљивим, хаотичним путањама). Такође, кинеска војска нагло јача. Сматрам да су амерички војнополитички кругови заиста уплашени (а страх је мотор савремене либералне политичке праксе).

Шта је (нео)евроазијство, чији сте ви представник? И докле, према вашем мишљењу, допиру границе самоникле, евроазијске цивилизације? Да ли су балкански Словени или Румуни, на пример, део тог аутентичног, евроазијског света?

Постоји неколико нивоа наше политичке филозофије. На геополитичкој скали то је мултиполарност, али та мултиполарност није заснована на националним државама или равнотежи снага као раније. Са наше тачке гледишта, мултиполарност је пре цивилизацијска него национална, или нека врста њиховог савеза. У терминима политичке географије, то је идеја о ‘великим просторима’, које је предлагао Карл Шмит. Постоје и регионална средишта, чворови и стратешке тачке комуникације између различитих цивилизација, култура и религија.То је, такође, и либерално становиште. Ми одбацујемо западну либералну политичку филозофију, јер је то сада постало первертирано мишљење (старе либералне идеје више нису у складу са савременом праксом). Постоји и другачији поглед на сâмо људско биће. Ми говоримо о „слободи за“, а не о „слободи од“, у смислу вечности и веза с прошлим и будућим генерацијама. Поред континенталних евроазијских визија, где су укључени и поменути Словени, следећи ниво Велике Евроазије видимо као скуп идеја и пракси за друге континенте. У глобалној перспективи, то је алтернатива светском поретку. Реч је о полицентричној структури мултиполарног политичког пејзажа.

У Евроазији се данас не стварају само нове економске и политичке већ и безбедносне структуре. Каква је данас улога Шангајске организације за безбедност (ШОС) и какву улогу ће она имати у будућности?

ШОС је основала Кина са идејом да обезбеди своје границе и да има добре односе са суседним земљама. Касније је ова организација проширена, а унутар ње имамо два члана између којих постоји непријатељство – Пакистан и Индију. У почетку је постојала идеја да се у оквиру ШОС-а користи механизам за дијалог и сарадњу о осетљивим питањима, али скорашње тензије између поменутих земаља, као и сукоби између Таџикистана и Киргизије око граница потврђују да су национални интереси и даље важни, а да међународне структуре нису последња инстанца. Организација уговора о колективној безбедности (ОДКБ) је још један пример. Неки се проблеми могу решити, а неки не. Вероватно нам треба више времена и напора за интеграцију.
Исто тако, треба напоменути да је Евроазијски економски савез (ЕАЕС) заиста пројекат интеграције, а да кинески БРИ („Појас и пут“) није. Кину занима повезаност, а не интеграције. Због тога многи препознају БРИ и његове потпројекте, попут Кинеско-пакистанског економског коридора (CPEC) и „Пута свиле“, као „кинеску глобализацију“. Стога нам је потребан и посебан безбедносни оквир унутар ЕАЕС. Овде ће ојачати сви ти процеси. Али, такође ће се уважавати и нове форме и инструменти. Потребно је пронаћи противтежу за деструктивне евроатлантске (НАТО) и америчке програме у регионима. Њих има много, а већина тих програма не служи интересима евроазијских земаља.

Узгред, треба се подсетити и да НАТО не пружа заштиту сопственим чланицама. Инцидент с индијском окупацијом португалске Гое 1961. године представља добар пример који показује хипокризију Вашингтона. Када је Португалија затражила подршку на основу члана 5 Статута НАТО пакта, Кисинџер је рекао да не постоји интерес да се заштити мала Португалија. Португалске трупе у Гои су се предале, а то је годинама представљало националну срамоту.

25. октобра је потписан споразум Србије и Евроазијског економског савеза (ЕАЕС). Осим привредног, приступање Србије евроазијском тржишту има очигледно и велики политички значај. Стиче се утисак да је Србија сваким даном све даља од ЕУ, а да њене везе са „Истоком“ све више јачају. Да ли мислите да је ширење ЕУ дошло до свог краја?

Русија и Србија већ имају посебне трговинске односе, али проширени приступ је једнако добар за Србију. Ипак, то још није пуна интеграција. Потребно је да се усагласи на хиљаде докумената. А то је посао који захтева године. Али први и неопходни корак је учињен.

ЕУ је отворен пројекат и још није завршен. Мислим да Срби морају бити свесни бриселске бирократије и корупције, као и чињенице да НАТО представља војну сенку ове структуре коју подржавају и неке земље ЕУ.

Погледајте искуства Аустрије или Швајцарске и следите их – како бисте избегли чланство у НАТО и ЕУ и остали укључени у процес одлучивања између европских сила.

Данашњу Србију посебно оптерећује проблем Косова, дела њене територије на коме је проглашена „НАТО држава“. Да ли је, према вашем мишљењу, ово питање уопште могуће решити путем преговора, имајући у виду да је „такозвано суверено Косово створила терористичка организација“.

Сигуран сам да ће било какви преговори уз помоћ Запада бити, као прво, неуспешни; друго, да ће имати снажан негативан утицај на суверенитет Србије. Дакле, у сваком случају, боља је прва опција.

Ево доброг примера споразума из Осла, за солуцију „две државе“ (1993.) у окупираној Палестини. Израелу је то било потребно за признање од стране неких арапских (и других) држава. Али Тел Авив је упркос споразуму наставио своју политику агресије, експанзије и понижавања Палестинаца. Сада сви схватају да решење према моделу две државе не функционише. Исто ће се десити и Србима ако дозволе Западу (ЕУ и Сједињене државе) да води преговоре или посредује у преговарачком процесу с албанским терористима.

О питању Косова, Русија веома снажно инсистира на Резолуцији 1244 Савета безбедности ОУН, која ову територију дефинише као део Србије. То онемогућава „разграничење“ Србије са Косовом и било какво признање независности Косова од стране Београда.

Да, наравно. Али ми морамо схватити да званична дипломатија и међународни односи у реалности не морају бити у складу с геополитиком. Идеалне ситуације су могуће, али геополитика је важнија и утицајнија са становишта доношења одлука. Демонтажа Југославије била је у супротности с Хелсиншким споразумом. Да ли су западне силе подржале јединство Југославије и дале предност међународном праву? Не, биле су укључене у процес распада руководећи се сопственим интересима. Ипак, многе државе не показују политичку вољу да признају „косовску државу“ и њене вештачке границе. То је пример суверенистичке позиције „из друге руке“ и нешто што је важније од самог међународног права (које је производ самог Запада).

Да ли Русија може да преузме улогу у преговорима о статусу Косова, који су тренутно блокирани, тим пре што су САД одредиле своје изасланике за Балкан (Метју Палмер и Ричард Гренел), који чврсто инсистирају на признавању независности Косова и желе да га „убрзају“?

Да, Русија то може учинити, а због озбиљних тензија између Русије и Запада сада је повољан тренутак да Београд затражи руску помоћ, јер ће то бити питање части за Москву у борби против Сједињених држава и њених марионета у дипломатским оквирима.

Ту је и проблем Републике Српске, односно будућности Босне и Херцеговине. Да ли је, по вашем мишљењу, Русија данас спремна да игра активнију улогу на Балкану него до сада?

Русија већ игра активнију улогу него пре и мислим да ће током следећих неколико година повећати своје напоре упоредо у низу области. У сваком случају, доћи ће до директне реакције на сваку западну акцију. Осим тога, Русија ће бити присутнија и у томе ће користити низ различитих могућности.

Шта очекујете да ће се догађати на Балкану у блиској будућности? Чини се да је Балкан данас далеко од стабилности.

Балкан је током читава последња два века био мање стабилан од суседних региона. Али сада је и ЕУ такође нестабилна. Блиски исток је увучен у ратове и сукобе. Како је могуће сачувати Балкан у миру ако је све око њега у пламену? Међутим, будућност је непредвидљива, она зависи од нас сâмих и од политичке воље (лидера и народа). Ми морамо да градимо сопствену историју, уместо да будемо само део пројеката спољних сила.

Свет будућности ће бити мултиполаран. Промене се дешавају не само у Латинској Америци већ и на Блиском и Далеком истоку, Индији, пацифичком региону, Африци (Афричка унија)…

Свет више није једнополаран, али још увек није ни мултиполаран. Појављивање нове структуре одвија се корак по корак. Стварање праве мултиполарности може потрајати неколико година или чак деценија. Хегемонијска сила ће покушати да задржи зоне сопственог утицаја (директно или индиректно). Борбу и отпор хегемонији треба појачати како би просперитет био што пре остварен.

Извор: Печат, Geopolitica.ru

  • 12
    Shares

Напиши коментар