Пети октобар и постреволуционарна Србија


Да бисмо као друштво нашли консензус о Петом октобру, наша држава прво мора изаћи из постреволуционарне фазе, која и даље траје

Ни 19. година након Петог октобра Србија још увек не може једнодушно да се одреди према карактеру тог догађаја. За велики део грађана Србије, тај датум је симбол промене која је под кринком обећаване демократизације донела колонизацију државе и друштва у свим сферама. Насупрот њима стоји један део грађана који сматра да у историјском билансу петооктобарских промена ипак претежу позитивне стране.

Премда без много ограђивања можемо закључити да је број Срба који се сваког 5. 10. у години осећају преварено и разочарано већи од броја оних који се осећају поносно, у медијској, културној и политичкој стварности данашње Србије и даље доминирају такозвани „чувари револуције”, односно иста она елита која је крајем 2000. године преузела све кључне друштвене механизме. Њихова недодирљивост сведочи о успешности Петооктобарске револуције која је, као и свака револуција, увела мораторијум на критичко сагледавање својих тековина, прогласивши да постоји само једна истина.

Стубови револуционарне приче

Та револуционарна „истина“ Петооктобарске републике почива на неколико кључних стубова које ниједна власт не сме „сумњичити у темељу” (Ломпар) уколико жели да буде у миру са „чуварима револуције” и њиховим спољним менторима. Пре свега, забрањено је било какво нијансирано сагледавање историјског деловања Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића које не би полазило од тезе да је први био злочинац и упропаститељ Србије, а други њен спаситељ и визионар. Теза да истина није ни црна ни бела, већ као и увек сива, директна је претња митотворачком поједностављивању које је амброзија сваке револуције, па и Петооктобарске.

Други постулат мандаторне револуционарне „истине“ је онај који налаже да је Косово терет који спречава напредак Србије, и да је једино политика бржег или споријег кретања ка заокруживању косовске независности гарант мирне, просперитетне и демократске будућности наше земље. Трећи налаже да Србија има будућност само док је на путу евроинтеграција, и да нема те жртве која није вредна прилагања на олтар недосањане евроунијске Хипербореје. Четврта орвеловска „истина“ петооктобарске стварности казује нам да сви актери у јавном простору морају на позитиван начин да се односе према улози прозападног НВО сектора и спољно дотираних медија, полазећи од става да се њихова добронамерност не сме доводити у питање.

Побуњени грађани у запаљеној Народној скупштини, Београд, 5. октобар 2000.

Уколико се појаве субјекти који су намерили да се оглуше о неку од ових заповести петооктобарског канона, они има да буду екскомуницирани из јавног простора и препуштени таворењу на забаченим маргинама интернета. Тако у Србији већ 15 година ниједан политичар са власти не сме да каже да је Ђинђић био тај који је државу криминализовао од врха до дна, и да је његова Србија све до почетка 2003. године функционисала у симбиози са Земунским кланом, који је своју подршку опозицији у борби против Милошевића наплатио тако што му је нова власт широм отворила врата да бруталним убиствима почисти комплетну криминалну конкуренцију.

Гледано из ширег, социолошког угла, експлозија стопе насилних убистава у Србији након Петог октобра није никакав изузетак, већ пре револуционарна закономерност, будући да у историји готово да није било револуције коју није пратио пораст анархије и насиља. Исто тако, свака револуција има тенденцију да у постреволуционарној фази одређене личности стигматизује до нивоа митолошке демонизације (неки од примера су Луј XVI, Николај II, Драгољуб Михаиловић), а друге глорификује до нивоа обожења (Робеспјер, Лењин, Тито). Отуда није чудно што и Петооктобарска револуција свој мит гради на опозиту Милошевић-Ђинђић.

Докази о којима се не прича

Осим тога, као што је у Совјетском Савезу након Октобарске револуције било забрањено рећи да је Лењин дошао на власт уз помоћ немачог новца који су му, свако из својих интереса, достављали јеврејски тајкун Александар Парвус и летонски националиста Александар Кескула, тако је у данашњој Србији забрањено рећи да су комплетну изборну кампању, улични активизам и протесте који су претходнили Петом октобру организовале и финансирале америчке обавештајне службе. А за то постоји прегршт доказа. Тачно се зна када су се и где са пуковником америчке војске Робертом Хелвијем састајали чланови покрета Отпор (Срђа Поповић, један од вођа тог покрета, у својој књизи „Мустра за револуцију“ отворено пише о тим састанцима), а поред Хелвија у свему је учествовао и „високорангирани амерички обавештајни официр, генерал-мајор Едвард Б. Аткисон, ветеран војске САД”.[1] Џејмс Добинс, истакнути амерички дипломата и бивши помоћник државног секретара за Балкан, у својим мемоарима наводи и неке детаље о сарадњи Отпора са америчким државним органима: „Довели смо једног од лидера Отпора у Вашингтон, заказали му састанке са представницима [председничке] администрације, и послали га назад са довољно новца да обучи и распореди 30.000 изборних посматрача”.[2]

Дакле, покрет који је одиграо пресудну улогу у кампањи рушења Слободана Милошевића (поменути Добинс Отпор назива „најефикаснијим елементом српске опозиције”) био је активно финансиран и обучаван од стране државе која је годину и по пре тога извршила агресију на Србију. У нормалним околностима, против тих људи би требало да буде подигнута оптужница, па макар после сви били аболирани у циљу друштвеног помирења. Али пошто Србија није нормална, већ постреволуционарна држава, у њој очигледно важе нека друга правила. Тако Слободан Хомен, бишви члан Отпора, не само да не осећа потребу да прикрије степен свог учешћа у кампањи коју је страна држава организовала и финансирала на територији Србије, већ у званичној биографији која стоји на сајту странке којој припада и данас држи податак да је у покрету Отпор био задужен ни мање ни више него за финансије.

Побуњени грађани испред запаљене Народне скупштине, Београд, 5. октобар 2000.

Да ствар буде још бизарнија, људи који су у сарадњи са странцима преузели власт и као противуслугу страном суду испоручили бившег председника Републике, данас су, 19 година након тога, не само у прилици да се неометано баве политиком, него су управо они ти који опет најављују да ће ухапсити председника Републике „у првом сату нове власти у Србији” (ОВДЕ, на 4.41), те спровести лустрацију, односно одредити ко би у овој земљи смео, а ко не би смео да се бави политиком. Замислимо ли се накратко над суштином тих порука које слушамо готово свакодневно, видећемо да се заправо ради о намери да се укине плурализам политичког мишљења, односно да се од Србије направи монистичка држава у којој ће петооктобарци и њихове рамификације бити једине дозвољене политичке опције, које ће се међусобно на изборима надметати како би се установило коме треба да припадне наредни мандат власти.

Важност друштвеног концензуса

Ђурђевдански избори 2012. године били су очајнички крик народа против новоуспостављеног петооктобарског статуса кво; крик који је актуелној власти подарио легитимитет да се обрачуна са ушминканом елитом која је свој народ преварила и опљачкала, а своју земљу привредно девастирала и политички (ауто)колонизовала. Баш то што је Петог октобра био на пораженој страни – и што културолошки не припада миљеу из којег је тада нахрупила новопридошла елита – Вучићу омогућава да задржи висок степен народне подршке иако у политичком, а делимично и у кадровском смислу продужава наслеђе Петооктобарске републике. Али одсуство храбрости да се питање Петог октобра отвори на прави начин – што подразумева улазак у сукоб са странцима и делом петооктобарске елите – управо се њему данас враћа као бумеранг, јер ако део друштва и политичке елите сматра да је рушење сопственог режима уз директну асистенцију странца био позитиван догађај наше историје, како ти исти људи могу увидети због чега је проблематично ново призивање странаца да овде заведу ред и да се умешају у наше изборе?

Елем, друштво које није у стању да пронађе консензус о најважнијим догађајима своје прошлости не може се назвати народом или нацијом. Тамо где нема заједничког погледа на прошлост, не може бити ни заједничког погледа на будућност, а где нема сагласности о будућности не може бити ни велике националне стратегије, која је предуслов нашег избављења. Нама данас не треба навијачко сврставање за и против Милошевића (који јесте починио многе грешке које су неопростиве и са националног и са демократског становишта), већ широка друштвена и стручна дебата о узроцима и последицама Петог октобра, којој би се приступило са покушајем да се разумеју мотиви и околности сваког од кључних актера.

На крају, независно од мишљења о природи Милошевићевог режима и методама које је примењивао да би се одржао на власти, чињеница је да 19. годишњицу Петооктобарске револуције дочекујемо без иједне значајне политичке фигуре – у власти или опозицији – која ће јасно изговорити оно што о последицама тог догађаја мисли већина грађана: да је ова земља тога дана изгубила свој политички суверенитет, који никада више није у потпуности повратила. То је потврда да је Србија још увек постреволуционарно друштво, у којем неки невидљиви механизми финим подешавањима штелују маргине дозвољеног политичког дискурса.

Кад Србија буде имала власт која ће смети да води политику активног супротстављања наметнутим нормама Револуције, знаћемо да је њен токсични легат на путу да буде поражен, а да смо ми као друштво на путу да нађемо консензус о том важном дану наше прошлости. До тада, таворићемо у петооктобарској лудачкој кошуљи, политички се крећући у уском оквиру који нам је тог датума зацртала туђа рука.

Прочитај још: Ко је и колико платио 27. март и 5. октобар?

Аутор: Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда
Извор: Нови Стандард

___________________________________
Упутнице
[1] William Engdahl, ”Full Spectrum Dominance: Totalitarian Democracy in the New World Order”, Edition Engdhal, Wiesbaden, 2009, стр. 43

[2] Dobbins J, Foreign Service: Five Decades on the Frontlines of American Diplomacy, Brookings Institution Press, Washington DC, 2017, стр. 214

  • 1
    Share

Напиши коментар