Рајска башта Кнеза Лазара

„Видиш оно брдо право, тамо је Прилепац. Тамо се родио кнез Лазар. А тамо, на оном брду је црква св. Димитрија у којој су га крстили.“ Овако ми спуштеним тоном говори мој сапутник, тихи професор док се возимо аутобусом према Гњилану.

„Ово је село Доберчане у коме се налази лековити извор свете Петке. Албанац је воду скренуо у свој посед, а онда је сањао да мора да врати воду у свој ток. Вратио је воду и дуго одржавао црквено двориште. Косио је траву. Tако причају људи. Ово је сада Кметовце. Отац Кирило назвао је ово село рајска башта кнеза Лазара.Ту се сви баве повртарством.Узгајају паприку, парадајз, а купус из Кметовца је тражен као футошки на северу. У свим овим селима успева поврће. Људи су вредни, трпељиви и кротки.

Видиш оно тамо, тамо је село Петровац. Ту је била црква посвећена апостолим Петру и Павлу.“

Изашли смо из аутобуса у Ранилугу.У аутобусу је владала апсолутна тишина. Били смо једини Срби. Пешачили смо заправо до села, на улазу прешавши мост офарбан бојама српске заставе. Биначка Морава под њим изгледа јадно и усахло. Ваде песак у великим количинама, образложио је мој путовођа, а ја под утиском препуних тезги лепо поређаног поврћа које сам видела у тренутку из аутобуса, размишљам о том дару који даје родна земља.

Редовна аутобуска линија из Приштине, пролази кроз Грачаницу, у Гњилану прави паузу двадесет пет минута и наставља даље. За повратак је компликовано. Из Ранилуга само један аутобус полази у шест ујутру према Грачаници. Ко жели да путује касније, мораће колима или аутобусом из Гњилана. А до Гњилана, како се ко снађе. Није то честа пракса. Ако су „на зор“, што би се рекло на муци, морају да плате такси.

Причу о Петровцу наставља унук Живка Манасијевића који је двадесет једну годину после Другог светског рата бринуо о цркви. У то време нико дуги није смео да се прихвати те обавезе. Чак је и Живков син добио батине у школи због тога што је као средњошколац био кум на црквеном венчању. Присећа се Живков унук Предраг да је цела породица Живкова постила све док је он био жив. Били су богата породица, имали су стоку, обиље белог мрса и сувог меса. Деца, међутим нису смела ни да помисле а камоли да пруже руку и узму нешто од недозвољеног у време поста. Зато су се деца радовала празницима Васкрсу и Божићу.

До 1962. године Петровац је било чисто српско село. Тада су почели да се исељавају. У селу сада живе само Албанци, али имају само два ђака до четвртог разреда. У општини Косовска Каменица предлог је да се деветнаест школа угаси. Било је, каже, на телевизији. Много Албанаца из овог краја одлази.

Цркву су срушили 1999. године. Онај који је звоно бацио у реку није могао да се смири данима и ноћима. Непрестано му је звонило у глави, па је по савету неког старца отишао да звоно извади из реке. Тако причају људи.

На Петровац су наслоњена села Панчело и Томанце. Панчелци су хтели да обнове цркву, сакупљен је новац, темељ је освештан, али са градњом се није наставило. Актуелна власт није дозволила.

О овоме ми причају младићи који ме возе за Грачаницу. Са пламтећом љубављу причају о свом завичају. Говоре о удаљеним готово заборављеним селима у којима се живи као у деветнаестом веку. Старе куће, башта и нешто од стоке формула су њиховог преживљавања. Нико их не обилази нити они од неког било шта траже. Е, уочи неких претходних избора досетио се неки кандидат, па је кренуо у обилазак тих усамљених горштака и тражио да се на икони закуну да ће за њега гласати. Нисам питала ко је, чији је, ни како је прошао тај кандидат. Саплетоше ме разне емоције унутрашњег дијалога. Али знам засигурно-тај је знао постојаност ових људи.

Док фотографишемо старе куће окречене у бело које су окићене низовима суве црвене паприке моји саговорници ми показују где се одваја пут за манастир Драганац, онај који је кнез Лазар посветио својој ћерки Драгани. Живот тог манастира уједно је и жила куцавица Косовског Поморавља. Средња музичка школа у селу Станишор је расадник здраве омладине која музиком опстаје.

Говоре моји млади пријатељи и о зидинама манастира Убожац код Косовске Каменице који датира из дванаестог века, а помиње се у списима из шеснаестог века.

На зиду породице које води порекло из Петровца украс је уметничка слика цркве из њиховог села урађена на основу сачуване фотографије. Не препуштају је забораву јер у њој су се венчали и крстили троје од четворо своје деце.

За Видовдан, када Владика рашко -призренски одликује мајке са четворо и више деце одличјем Мајке девет Југовића, највећи број ових признања понесу из године у годину, управо мајке Косовског Поморавља.

Аутор: Радмила Тодић-Вулићевић
Извор: Православие.ру

  • 1
    Share

Напиши коментар