Сведочанство човека из сенке: Папа, Тито и ја смо договорили границе Хрватске

Тито, Бакарић и Крајачић

Иван Стево Крајачић дао је барем десет интервјуа који никад нису објављени. Новинари би дошли к њему, разговарали, а кад би се јавили његовој сектетарици за ауторизирани текст, дочекало би их изненађење. Секретарица би им рекла: ‘Знате, ништа од тога…’

Задњих 35 година није се знало каква је судбина затекла 87 трака које је, због мемоара Ивана Стеве Крајачића, снимила позната новинарка Дара Јанековић.

Иван Стево Крајачић, Титова десна рука, главни совјетски обавјештајац на Балкану, желео је уз њену помоћ да објави своја сећања, али се – из непознатих разлога, на крају посла – предомислио.

Дошло је до судског спора, у којему је загребачки суд на крају забранио објаву материјала па је Дара, каткад, само фрагментарно наводила делове. Нагађало се да је објаву Крајачићевих мемоара стопирао Јосип Врховец, југословенски министар спољних послова, који је Крајачића уверио да би то по њега било опасно.

Крајачић је, наиме, знао највише што жив човек може знати: како је Тито 1938. доспео на врх партије, који су југословенски комунисти сарађивали с Гестапом а који с усташама, где је завршила усташка архива из УНС-а, ко су били руски (совјетски) агенти у Југославији (он им је, коначно, био шеф), како је настрадао Хебранг а како Крцун, како је пао Ранковић, што је био смисао уставних промена из 1974. године, за кога је радила Јованка, и тако даље и тому слично…

„Крајачићеве траке“ на крају су лагано потонуле у заборав. О њему се никад није пуно говорило, а он сам, како се чини, то није ни желео… Интерес за њих обновио је, међутим, времешни Јосип Манолић, који је у другом свеску својих мемоара рекао да су траке- код њега!

Прочитај још: Хрватску су створили Тито, партизани и УДБА, а не хрватски бранитељи!

– Стево ми је пре смрти даровао снимке разговора које је водио с Даром Јанековић. Зна се шта се ради с непослушнима. Зашто је тај запис код мене, представља ли неки тестамент или је заправо реч о поверењу које је имао у мене знајући да ће запис угледати светло дана кад за то сазрију услови?

Тешко ми је и данас одговорити што су му биле намере. Својом несуђеном биографијом Стево је знао рећи: ‘не штедите ме од похвала него од покуда’, али ја нисам његов биограф него само настојим догађаје који нас повезују отргнути од заборава, посебно оне који се тичу стварања самосталне савермене Хрватске, и показати његове заслуге на томе путу. – пише на 193. страници другог мемоарског свеска Јосипа Манолића, насловљеног „Домовина и шпијуни“.

Но оно што је изненадило читатаоце књиге била је чињеница да из тог хисториографског блага није цитирано практично ништа, па је и даље остала лебдети сумња о постојању тих материјала.

Али редакција Exspress-а успела је добити на увид тајанствене врпце и транскрипте Крајачићевих сећања. Већ и парцијални увид у тај богати материјал јасно показује да је реч о грађи која ће, кад прође озбиљну стручну верификацију, свакако бацити ново светло на новију хрватску историју…

На питање зашто та сећања никад нису публикована, извор Exspress-а, који је материјале дао на увид, објашњава:

– Иван Стево Крајачић дао је барем десет интервјуа који никад нису објављени. Новинари би дошли к њему, разговарали, а кад би се јавили његовој сектетарици за ауторизирани текст, дочекало би их изненађење. Секретарица би им рекла: ‘Знате, ништа од тога…’

Крајачић је имао шта крити, наставља саговорник овог портала па додаје:

– Он вам је 1938. кренуо у Москву, на позив централе. Дошао је до Чешке, а онда, наводно самоиницијативно, одустао од пута у Москву и кренуо у Шпанију. Замислите, Стаљин вас зове у Москву, а ви се у Прагу предомислите и одете у Шпански грађански рат? Колико вам је то уверљиво? С друге стране, комунисти који су се враћали из Шпаније након пораза републиканаца обично су пролазили немачко заробљеништво. Французи су их испоручивали Немцима. Зашто би нацисти пустили толику масу комуниста, својих најљућих противника, на слободу? Колико их је пристало на сарадњу? Је ли Стево био међу њима?

Прочитај још: Тито је за живота смислио распад Југославије

Није само то кардинална загонетка. Руске су тајне службе (ГРУ) у Шпанији ликвидирале све који су се одметнули од Стаљинове политике. Стаљин није дозвољавао ширење комунистичке револуције по свету, јер би га то суочило с већим непријатељством и изолацијом но што је могао поднети.

Док се његов архинепријатељ Троцки залагао за „перманентну револуцију“ како би цели свет постао оаза комунизма, Стаљин је, као реалист, био заговорник доктрине о „комунизму у једној земљи“. А да се та линија спроводи, бринули су се посебни одреди убица, који су – у Шпанији, Француској, Белгији, Мексику, посвуда – убијали непослушне. Иван Стево Крајачић био је, чини се, на челу једне такве скупине егзекутора…

Но Крајачића видимо и на низу других локација на којима се стварала велика историја. Он 1941. проводи у Земуну и у Београду, баш у време кад неким чудом бива ухапшен па потом стрељан други Стаљинов убица, Мустафа Голубић, Титов партијски непријатељ. Крајачић је уз Тита у вили у Високој, у време кад (1948) прима Стаљинов телеграм, којим Тито бива проглашен издјаником.

У соби су само Тито, Крајачић и Титов пас. Крајачића потом видимо у Београду кад се Тито жени с – гле чуда – његовом штићеницом Јованком, с којом остаје у доживотном пријатељству.

Крајачић 1966. припрема и фамозни Бријунски пленум, на којем пада Александар Ранковић, а, како показују ове врпце, Крајачић помаже Титу и да, уз сурадњу Католичке цркве, од Италије испослује признање западних граница Југославије, то јест СР Хрватске.

Без тог посла РХ би данас имала великих проблема – то постаје савим јасно кад видимо колико нам у Пиранском заливу, мала и неутицајна Словенија може загорчати живот због уског „димника“ – што би тек могла моћна Италија да границе нису признате?!

– Људи мисле да је Брионски пленум одрађен на Брионима. То је прилично наиван поглед на ствари… Крајачић је пре пленума одрадио разговоре са свим учесницима, они су на острво дошли припремљени. Знали су које су њихове улоге и што требају говорити, а да не би дошло до неке неочекиване псине, за мјсто пленума одређено је острво, недоступано обичним људима, заштићено, сасвим под контролом.

„Кад смо мицали Ранковића, одредио сам“, пише у транскрипту, „да то буде на Брионима, тако никакав непријатељ није могао доћи и свака је псина била отклоњена…“ Брионским пленумом није макнут само Ранковић. Поражена је цијела унитаристичка струја, која се ослањала на Србију и на Удбу.

Крајачић, у низу цитата – не заборавимо, разговори су вођени крајем ’70-их и почетком ’80-их година – сасвим јасно показује да му је на уму хрватска (односно републичка) самосталност, и да је посве начисту о томе да уставне промјене циљају на државност република.

-Садашњи је устав (из 1974.) круна свега што смо дуго година смерали. К томе се дуго ишло, али се то што хоћемо недовољно извршавало – каже Крајачић па појашњава:

– Седеи сам дуго година и у Уставној комисији и приговарао Кардељу – добро, мајку му, оставите нешто и за републике… сматрао сам да треба нешто оставити и федерацији, да војска треба остати јединствена. Зато сам и рекао, даш им иглу, а ушицу држиш код себе… То онда није оно куда идемо….

Крвник Степинац у руковању са крвником Павелићем Фото: викимедиа.орг

Његове инсајдерске тврдње о томе како су Партија и Црква сарађивале на утврђивању западних граница државе – које је Крајачић, чини се, више доживљавао као Хрватску а Тито као Југославију – данас делују шокантно.

-Стево ми потом говори да је био један од оних који су гурали да се успоставе дипломатски односи с Ватиканом и да професор Вјеко Цврље пође тамо пошто је као професор, и по вањштини, био угодна фигура…

Подсећа и на то да је Папа одлучио створити Ријечку надбискупију, од Копра до Карловца, признати државну границу, коју данас још увек реакционарни кругови Италије не признају.

– Знате, била је доста велика ствар када је Папа то признао.

– Под италијанском окупацијом, 1925., основана је Ријечка бискупија, у чији су састав ушли хрватска и словенска подручја изван Истре. Након Другог светског рата италијански бискуп и свештеници напуштају Ријеку, а 1950. раздељени су словенски и хрватски део подручја бискупије.

У Кумровцу, родноме месту друга Тита, изградили смо модерну црквицу. После тога више ни ови из Светог Јеронима нису могли више приговарати…

Крајачић говори и о Степинцу

– У Хрватској смо имали силних проблема с клером. Морали смо ухапсити Степинца. Но кад је био ухапшен, настојао сам да добије посебну просторију за богослужје, да нитко не може рећи, гле безбожници малтрертирају Степинца. Чак сам му омогућио да у затвору добија и вино…

Премда је био ухапшен, имао је одређене погодности. Увек сам водио рачуна о свештеницима и бискупима. С онима који су били вољни сарађивати сам разговарао. Неки од њих су к мени долазили, к некима сам ја одлазио.
Ово је само мали део необјављене грађе. Јавности су познати још неки фрагменти. У интервјуу који је Дара Јанековић, несуђена суауторка Стевине биографије, дала недељнику Глобус 25. маја 2001. године, новинарка истиче како је Крајачић био јако важан за Назоров боравак у партизанима.

– Стево Крајачић је заправо спасио Назора за време ноћног напада усташа на Оточац у септембру 1943. Усташе су у поноћ снажно напали, здружени с четницима. Било је то непосредно иза капитулације Италије, кад су бројне партизанске јединице отишле у Приморје и Далмацију. Мало нас је остало уз Главни штаб. Милка Куфрин и ја пливале смо усред ноћи преко хладне Гацке и тако се спасиле. У граду је био и Владимир Назор. … У нападу на Оточац тешко је рањен Иван Крајачић Стево, који је заузео положај на једном раскршћу и помогао спашавању Назора и оних који су се нашли под жестоким ударом усташа – каже госпођа Јанековић и додаје:

– Мислим како је Крајачић био врло привржен Титу. Знам то по многим стварима. Питала сам га чак и то је ли он био атентатор Коминтерне, послан да убије Тита. То ми је демантовао. Стево је био поред Тита, овде у Загребу, кад му је совјетски амбасадор донео нападачко писмо Стаљина и Молотова 1948. Том приликом Титов пас, Тигар, зграбио је амбасадора за руку.

На питање шта је од Стеве дознала о прислушкивању Тита, Дара Јанековић у Глобусу је рекла:

– Крајачић ми је пренио наводне Титове речи о сумњи да га прислушкују. У њега је, како је тврдио Стево, имао пуно поверење. Испричао ми је да су га Тито и Јованка позвали на ручак и да га је Тито упитао може ли му послати некога да то провери. Крајачић је, наводно, послао двојицу повјерљивих техничара малим авионом, проверили су све и исте се ноћи вратили у Загреб. Крајачић ми је тврдио да су пронашли уређаје за прислушкивање.

Прочитај још: Стево Крајачић: Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили

Извор: Еspreso, ИН4С

  • 194
    Shares

Напиши коментар