Живадин Јовановић: Дијалог – ко, са ким, о чему?

Живадин Јовановић, председник Београдског форума

Копромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244: СР Југославији, односно Србији као правној следбеници, потврђен суверенитет и територијални интегритет у међународно признатим границама, а Албанцима на Косову и Метохији, суштинска аутономија.

Разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштинске одлуке СБ УН, а не њена ревизија, гурање на страну или негирање. Ипак ради се о одлуци највеће правне снаге у светском правном поретку. Бар Србија то треба да зна из своји искустава.

Резолуција СБ УН 1244, резултат је тешких преговора за окончање агресије НАТО против Србије (СРЈ). Само у Београду имали су пет рунди, а њима су предходили, или су их следили, бројни састанци и разговори на врху у Њујорку, Москви, Берлину, Паризу, Хелсинкију, Бриселу…

У тим преговорима Русија је играла кључну улогу посредника. Та улога била је незаобилазна и незаменљива. Она је, поред осталог била и израз реализма НАТО, на челу са САД, као и ЕУ.

Данас је сасвим јасно – напад НАТО на независну европску земљу 1999. није ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода на Исток, на руске границе.

Окончање агресије, разарање земље и убијање недужних грађана, био је превасходно у интересу Србије. Заустваљање даљег разарања система безбедности у Европи, као и глобалног система међународних односа заснованих на Повељи УН – представљало је заједнички интересе Европе, Русије, Кине и света. Избијање дубоких разлика у Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, били су додатни разлог што је 10. јуна 1999. године агресија кончана.

Имајући у виду, да је Русија одиграла, незаменљиву улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другог светског рата, не може бити логчно да неко данас упорно држи Русију по страни процеса отклањања последица тог рата. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Бриселски преговори под окриљем Запада, у складу су искључиво са геополитичким интересима Запада. Нелогично је што се очекује да такав исход Русија аминује у СБ УН.

Русија председника Путина, тешко може прихватити решење које је у геополитичком смислу, далеко испод од онога што је Јелцин остварио пре 20 година. Рачуница да се Русија одрекне своје улоге и геополитичких интереса на Балкану и посебно у Србији – није реална – ни историјски ни актуелно.

Велики притисци Запада на Србију данас имају два повезана циља. Први је – тотална доминација НАТО на Балкану, без стопе територије изван НАТО-а. И други – свим силама и на све начине окренути Србију против Русије, слично Црној Гори. Такви покушаји, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи. То, опет, значи удаљавање од развоја – заостајање Европе.

Тешко је заиста доћи до продуктивног и уравнотеженог дијалога о Косову и Метохији, ако нема стратешког дијалога о безбедности и сарадњи, у четвороуглу Русија – Кина – Вашингтон – ЕУ. Доминација није вечита. Тежња за равноправношћу и демократизацијом јесте.

Зато је глобално враћање дијалогу, а не конфронтација, нужност и најбољи оквир за све, па и за Балкан.

Извор: Београдски форум за свет равноправних

  • 14
    Shares

Напиши коментар