Наравоученије за опстанак Срба на просторима опасног живљења


Поводом новог, петог издања чувене књиге академика Василија Крестића под насловом “Геноцидом до велике Хрватске”.


Много је Срба који вуку порекло са подручја које покривају данашња Хрватска и Босна и Херцеговина, који могу посведочити да су деведесетих година прошлог века, спасили главе само захваљујући историјском искуству, породичном предању о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране Независне Државе Хрватске.

То преношење истине о великом злочину, чак и у истом крају, од породице до породице, није било исто. Већина преживелих је нерадо говорила деци о том болном искуству. Помињањем Покоља, заболеле би незарасле ране, наврле пред очи слике побијених очева, мајки, деце. Згрчило би се лице, погнула глава да деца и унучад не виде сузе, затегла црна марама испод браде и прошапутало:

Нека дико, пусти то..

Своје драге, чије кости и данас чаме по јамама и вртачама нису могле да сахране и опоју. Није им дозвољено ни да их одтугују, јер то није било примерено и добродошло за породице џелата и њихове сународнике.

Многе од наших бака, након бруталног хапшења и одвођења њихових мужева, биле су присиљене да у својим, у правилу патријархалним породицама, преузму улогу главе породице. За децу која су често и сама сведочила злочину, мајке, једини преостали ослонац у животу, временом би постајале мајке иконе.

Оне и онакве, са којима се нико у животу који је следио, по важности није могао поредити.

Та израњавана деца, дизала су своју децу која нису знала шта је то дедино кољено, која су одрастала без мушких чланова породице.

Тако се рана, давно некада отворена, преносила са генерације на генерацију и болно подсећала да су потомци жртава и сами постали жртве.

Остатку недокланог народа који је демографски осакаћен, економски исцрпљен и израњаване душе изашао из рата, наметнута је ћутња.

Они његови синови који су били део јавних, политичких и војних структура, из ових или оних разлога, прихватили су а често и сами наметали ту ћутњу.

Ретки међу њима, када би били пензионисани, већином тек крајем осамдесетих година, почели су да пишу о Покољу, олакшавајући душу осећаја кривње, бивајући свесни да онакво зло не сме и не може да се оћути.

Те публикације, вредни записи, обично штампани у малим тиражима нису допирали далеко. Готово по истом обрасцу, сведочили су о злочину, описујући где се, када, како, над ким и од кога догодио.

Ако би се и помињали узроци, оно што је довело до мега злочина без премца, до геноцида у потпуности његове дефиниције, враћало би се у прошлост тек до оснивања усташког покрета у Италији почетком јануара 1929.

О генези Покоља у периоду до Другог светског рата, готово да није било речи. Тиме је испуштено да се укаже на развој, више вековни континуитет раста до тада невиђење мржње према православним Србима.

Прочитај још: Геноцидом до велике Хрватске: Ватикан је главни иницијатор ратоборног кроатизма

Изостављањем генезе Покоља, у поратном периоду у коме је званично претила опасност само од вањског непријатеља, креирана је реалност у којој не постоји шанса да се онакво зло понови.

Да је којим случајем, текст академика Василија Крестића под насловом: О генези геноцида над Србима у НДХ у периоду до Другог светског рата, објављен 15. септембра 1986. у Књижевним новинама, допро до најширих слојева српског народа у Хрватској, многима би било јасно да се поново спрема велико зло.

Ипак, највише захваљујући породичном предању о Покољу, Срби на подручју тадашње СР Хрватске 1991. године, препознали су да се склапа паклени мозаик сличан ономе из 1941. и одреаговали су битно другачије него што су то учинили њихови очеви пола века раније.

Из градских средина и подручја на којима су представљали значајну мањину, склонили су своје породице а тамо где су били у већини, на подручјима некадашње Војне Крајине, пружили су организован отпор.

Захваљујући томе, резултат рата 1995. је био битно различит од онога 1945. године.

Тачно је да су стотине хиљада Срба протеране са својих вековних простора а њихова имовина спаљена и отета, али је много мање живота изгубљено.

Сачуван је биолошки корпус.

Током те друге по реду ратне етапе у континуитету чињења геноцида, немилице су брисани трагови злочина од пре пола века.

Уништено је на подручју Хрватске преко три хиљаде споменика антифашистичкој борби и цивилним жртвама рата, спаљено преко два и по милиона књига, како ћириличних тако и оних које су сведочиле Покољу.

Поново су се орили усташки покличи, вијориле заставе и на црним униформама сијале ознаке из периода Независне Државе Хрватске. Рехабилитовани су политички и војни прваци из тог времена а ни једно село није могло остати без улице или трга посвећеног „оцу домовине“, идеологу усташког покрета Анти Старчевићу.

За очекивати је било да ће се институције Србије и Српске, по престанку оружаних сукоба 1995. године, почети одговорније односити према српским жртвама, како оним побијеним у два протекла рата тако и према њиховим потомцима, достојно и вредно градити културу сећања и памћења у функцији превенције геноцида.

То се на жалост до данас није догодило.

Тешко је наћи рационално објашњење, зашто у Београду нема улице, трга или булевара који носи име жртава Јасеновца и Доње Градине.

Ако барем на тај начин не сачувамо сећање на жртве нашег највећег стратишта из времена Другог светског рата, онда се не треба надати да ће се у српском колективном памћењу укоренити Јадовно, Пребиловци, Гаравице, Јастребарско, Цапраг, Сисак, Слана и Метајна на острву Пагу, Ливно, Стари Брод, глинска, садиловачка, коларићка или лежимирска црква..

Буду ли наша деца и даље, мање учила о жртви свог народа а више о искрцавању наших тадашњих савезника у Нормандији или ратовању Ромела у северној Африци, како се можемо надати да ће усвојити наравоученије Покоља, геноцида почињеног над народом коме припадају. А нема сумње да је то историјско искуство снажно одредило животне путеве већине српског народа и да је тиме постало идентитетска категорија.

Република Србија нема ни спомен собу а камоли музеј или како би доликовало, Српски меморијал посвећен жртвама ратова у двадесетом веку.

Пре неколико година, двадесетак респектабилних имена српске научне заједнице основало је Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку као израз воље грађана да сами личним ангажовањем, властитим радом и средствима подигну у Београду на репрезентативној локацији Меморијални центар посвећен својим страдалим прецима. У свом обраћању јавности истакли су да се тиме у њиховом подухвату не искључује ангажовање и непосредно учешће државе. Чини се да су очекивања оснивача била превелика и неутемељена јер на интернет странама друштва од краја августа прошле године нема ни једне нове вијести.

У Републици Српској је тек недавно изграђен и освештан, недалеко од Вишеграда на реци Дрини, први Спомен музеј те врсте у Срба, посвећен жртвама усташког злочина у Милошевићима и Старом Броду почињеног на Младенце 1942. године.

Има симболике и зато је важно поменути да је тај Музеј, ауторско дело младог Новице Мотике, подигнут на иницијативу протојереја ставрофора Драгана Вукотића, задужбина двојице српских предузетника, Миодрага Давидовића и Спасоја Албијанића, добротвора који не вуку порекло са тог подручја и немају своје претке међу жртвама Новомученика дринских.

У протеклих десетак година, све је јачи глас потомака и поштовалаца српских жртава у двадесетом веку, незадовољних институционалним односом према овој важној теми.

Показало се да је добро дошао активизам национално свесних и одговорних појединаца који стичу легалитет и легитимитет организовањем у удружења грађана као што су Огњена Марија Ливањска, Српско национално друштво Пребиловци, Јадовно 1941, Савез удружења потомака ратника Србије 1912 – 1920, Завичајно удружење Билогора и сл.

Резултат њиховог рада је обелодањивање истине о злочинима почињеним над Србима путем интернет страница и друштвених мрежа, кратких документарних филмова, путујућих изложби, те организовања молитвених и комеморативних сабрања, конференција и трибина. Није занемарив ни њихов рад на лоцирању и христијанизацији стратишта.

Мада су изложени отпору и ароганцији појединих државних установа у чијој је компетенцији култура сећања и памћења, захваљујући одговорним људима у институционалном сектору и све јаснијој и конкретнијој подршци која долази из најширих делова друштва, њихов рад је све видљивији и све се више уважава.

Поменуте организације све чешће указују на умањивање броја жртава Покоља, посебно у јасеновачко – доњоградинском систему логора смрти и све тешњу сарадњу појединих српских историчара са колегама из Хрватске и њихов све усаглашенији „процењени“ број жртава.

Ово умањивање броја српских жртава у јасеновачко – доњоградинском систему логора и комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг, није резултат неких нових форензичких, антрополошких и судско-медицинских истраживања, или открића до сада непознатих историјских извора првог реда. Тим више чуди и забрињава да су се овој „немилој работи“ у протеклих пет – шест година придружили и неки од челника наших највиших научних и верских институција.

Тој снисходљивости једног дела српске историографске елите према ововременој хрватској историографији, посебан печат даје осоран однос према старијим колегама који су се бавили изучавањем српско-хрватских односа и последицама злочина геноцида.

Тако је постало готово уобичајено обрушавање не само на дело и личност старијих колега, Милана Булајића, Василија Крестића, Ђуре Затезала, Србољуба Живановића него и на оно мало прегалаца који самостално или кроз невладине организације, настоје допринети култури сећања и памћења на жртве Покоља.

Не треба губити из вида да овакво неочекивано и непримерено „садејство“ српско-хрватске историографије у релативизовању и умањивању српског страдања, поред вређања достојанства жртве и њених потомака, за последицу може имати и померање нивоа компетенције за пројектовање и укупну меморијализацију стратишта у Доњој Градини.

Зато и не чуди да смо недавно од највиших српских званичника могли чути забрињавајућу одлуку да се архитектонско решење Меморијала у Доњој Градини повери некој америчкој компанији за коју не сумњам да има искуство у меморијализацији Холокауста, геноцида почињеног над јеврејским народом.

Потомци жртава, због болног породичног историјског искуства и бриге за сигурност потомства са пажњом прате поменута дешавања у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији.

Потпуно јасан и отворен ревизионизам у Хрватској, незахвалан геополитички положај Републике Српске и растакање националне „кондиције“ у Србији, у најмању је руку забрињавајуће.

Нема сумње да су и данас живе идеје о геноцидном уништавању Срба, о великој, етнички и католички чистој Хрватској са границом на Дрини. Идеје и вековни стратешки план, утемељен на „хрватском државном и историјском праву“.

Остатку остатака, Србима који су из нужде, због очувања имовине или неког другог разлога одлучили остати у Хрватској, намењено је преверавање и однарођивање, најкасније у другом колену.

Чињеница, да је у јесен 1995. године, освајачки поход према источној граници замишљене велике Хрватске, офанзиву хрватско – муслиманских оружаних формација на Републику Српску, зауставила страна сила, њихов коалициони партнер, сведочи да рат није завршен него је само заустављен.

Прочитај још: Василије Крестић: Хрвати су нам велики, можда и највећи непријатељи

Они који и данас са политичких говорница шаљу поруке о загарантованом миру и сигурности српког народа унутар постојећих државних граница, или не знају елементарне чињенице о генези српско –  хрватских односа у протеклих пет векова или нам не желе добро.

Књига академика Василија Крстића „Геноцидом до велике Хрватске“ поред осталог представља кратку, јасну и најширој јавности разумљиву историјску лекцију о генези српско-хрватских односа и наравоученије за биолошки опстанак на овим просторима опасног живљења.

Аутор: Др Душан Басташић, Председник удружења Јадовно 1941.
Извор: Јадовно 

  • 1
    Share

Напиши коментар