По којим параметрима се крај југословенства десио у Вуковару а не у Словенији, Сплиту или Јасеновцу?

Свака мржња је лоша. И свака порука која је никла из мржње, па и она “мржња која је одговор на мржњу” такође је лоша, али особито и највише – она мржња која је за резултат имала стотине хиљада мучених и звјерски убијених, као што је случај са хрватском и усташком.

Реакција на текстове из јучерашњег издања дневног листа „Данас“ („Југословенство је пало са Вуковаром“ https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/jugoslovenstvo-je-palo-sa-vukovarom/ и „Како нас мрзе и како ми њих мрзимо“ https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/kako-nas-mrze-i-kako-mi-njih-mrzimo/)

У циљу пружања доприноса опстанку штампаних медија, а и због константне приче о угрожености слободе медија у Србији, у последње вријеме чешће купујем “Данас” него “Политику”. Па ћу као читалац мало и да их коментаришем. У јучерашњем броју изашла су два текста са веома спорним тезама.

Први је накићен насловом “Крај југословенства”.

Како Данас повремено објављује архиву штампаних медија из предратног периода, тако сам ја помислио да је у питању наслов из 1934. када је убијен краљ Александар. Или из 1928. када су убијени посланици ХСС-а (“Након убиства краља Александра и Стјепана Радића, бесмислено је било говорити о заједничкој држави Срба и Хрвата”, Милан Ст. Протић).

Но, није у питању била архива, већ ауторски текст који потписује Милосављевић Стефан – сарадник Центра за суочавање са прошлошћу из Загреба. Аутор је непознатом математиком израчунао да се “крај југословенства” десио 1991. године – и то у Вуковару. Ако би чак и занемарили питање – зашто се догађај у Вуковару назива падом а не ослобођењем, и ако би удовољили аутору и прихватили 1991. годину као годину краја југословенства, остаје питање – зашто баш Вуковар?

Знамо зашто не Дубровник – јер се десио пар седмица касније, али зашто не Словенија?

Исте 1991. године, неколико мјесеци прије рата у Вуковару, у Словенији су убијена 44 припадника Југословенске народне армије (многи су имали мање од 20 година), а 180 је рањено. Зашто аутор текста – масакр у Словенији не види као пад – чувеног југословенства?

Ако се већ организација чији је аутор текста сарадник, бави суочавањем са прошлошћу, зашто аутор није закорачио “још мало” у прошлост? Стигао би до легендарног града Сплита у којем је у мају исте 1991. године, убијен деветнаестогодишњи војник ЈНА из Македоније. У истом периоду, сплитски демонстранти су се попели на тенк и покушали да задаве војника у њему, о чему су остали и видео трагови.


Јесу ли сплитски “давитељи” били можда чувари југословенства? Штавише, управо би Сплит могао да буде мјесто пада југословенства – град који се снажније него иједан други, залијетао у прву а сузе ронио за другом Југославијом, да би данас постао мјесто кулминације хрватског национализма и националне нетрпељивости, због чега га бројни хрватски повијесничари коментаришу са дозом сажаљења и дозом подсмјеха.

Ако се оде на дуг пут у прошлост, може аутор текста као и сви остали, да стигне до НДХ и до Јасеновца. И ту би чекало исто питање: Зашто Јасеновац није крај југословенству него Вуковар који се десио неколико деценија касније? Ипак, то није кључно питање за аутора. Већ сљедеће: Ако за Вас прошлост почиње љета 1991. године, како називате период прије тога?

У другом тексту под насловом “Како на смрзе и како ми њих мрзимо”, а који потписује Деспотовић Катарина, списатељица, пјесникиња и новинарка, каже се, између осталог: “Читам како млади Јуре преправља графите са „Уби Србина“ у „Љуби Србина“ и некако ми топло око срца. Ето га. Наш. Воли нас. Али где су Срби који преправљају графите „Закољи Хрвата“?”

Није питање гдје су Срби који преправљају графите “Закољи Хрвата”, већ, гдје су такви графити?!

Фото/илустрација: „Поздрав“ Србима из Сплита

Скоро да и не постоје. Наравно, могу се наћи графити другачије садржине: “Уби’ усташу”. Што нас упућује на врло једноставан закључак али и одговор на питање за којим трага наслов “Како нас мрзе и како ми њих мрзимо”. Па ето тако –  хрватска мржња према Србима очигледно је национална, тотална (“Убиј Србина”), док на другој страни испада да је српска према Хрватима селективна (“Уби’ усташу”) и представља реакцију на усташки геноцид и злочине у фашистичкој творевини – НДХ, чије се вриједности у Хрватској и дан данас величају.

Свака мржња је лоша. И свака порука која је никла из мржње, па и она „мржња која је одговор на мржњу“ такође је лоша, али особито и највише – она мржња која је за резултат имала стотине хиљада мучених и звјерски убијених, као што је случај са хрватском и усташком.

А велики српски пјесник, писац и дипломата Јован Дучић, у својим пјесмама „Хорда“ и „Сину тисућљетне културе“, то је много боље и дубље објаснио него ја.

Аутор: Лука Радоњић
Извор: ИН4СЈадовно

Напиши коментар