Драгослав Бокан: Српко – легендарни српски герилац

Историја је нешто најактуелније што постоји. А прошлост је херојска и саветодавна сенка садашњости. Ко то не схвата, тај ништа не разуме.

У историјском календару сваке нације постоје одређени дани (попут црквених празника) када се прослављају јунаци који су се безрезервно и неустрашиво бацили у паклени огањ најстрашнијих битака зарад своје Отаџбине и њене части.

Ови јунаци су успели да за живота, баш попут светитеља, подигну лествицу очекивања од људског рода, насупрот и изнад свих овоземаљских страхова и смртних стрепњи.

Зато нема ничег важнијег за васпитање карактера неке нације од живог подсећања на њене бесмртне јунаке.
То је суштина обавезе и дужности свих нас, у сваком времену.

А неки од тих бесмртника чак немају ни свој гроб, а сећање на њих је оптерећено несношљивим лажима истих оних који су претходно учетвовали у њиховом убијању (и, касније, смишљеном и систематском забораву јуначких подвига ових историјских „уклетника“).

Један од таквих је био равногорски херој и српски јунак из редова краљевске војске која се није предала Немцима после априлског рата, неумрли Српко Меденица.

Нико данас више, осим Бога и наших анђела чувара, не зна тачно место и околности погибије овог младог бесмртника, поручника Србобрана Меденице.

Зато ћу сад молитвено исписати кратко житије младог четника и заборављеног јунака, чије име не краси име ниједне улице ни школе у земљи за чију слободу је дао свој живот.

Србобран је био право дете свог оца, солунског хероја Вука Меденице.

После рата је он из Колашина дошао у Ужице, где је, као угледан домаћин (један од ктитора цркве, усред шуме, у Вишеградској бањи), игром судбине, живео у истој улици где и породица будућег познатог партизанског крволока Слободана Пенезића-Крцуна.
Вуко је, са Косаром, имао осморо деце, уз Србобрана још петорицу синова и две кћери.

Кад је избио Други светски рат у изнутра (југословенством) иструлелој Краљевини Југославији, Вуко се одмах прикључио жестоким борбама са мржњом уједињеним непријатељима српског народа.

Као солунски борац и наредник краљевске војске у резерви, Вуко је постао један од најзначајнијих команданата читавог овог краја (уз крваву Дрину, која је делила две обале српских територија).

Тако је, као командир Прве добрунске чете народних четничких устаника, и погинуо у жестоким борбама код Вишеграда, у октобру 1941. године. Погунуо је, погођен усташким метком, на грудобрану српства против демонске „црне легије“…

На Вуковој сахрани у Ужицу, уз све војне почасти (било је присутно читаво Ужице, да испрати хероја), на обе стране његовог ковчега на одру били су припадници две војске које ће ускоро почети свој крвави и беспоштедни сукоб до истребљења.

На једној страни је био четнички Добрунски одред Вукових сабораца, а на другој партизани, предвођени настаријим Вуковим сином, деветнаестогодишњим Браниславом.

Тада на дан очеве сахране, Вуков шињел и официрску капу преузима млађи му син Србобран, седамнаестогодишњак, који постаје командир уместо палог оца.

То је био тренутак од кога почиње сага о изванредном јунаштву и беспримерно часном понашању младог четничког хероја Српка Меденице.

Ускоро прилази Обавештајном штабу Вишеградске четничке бригаде мајора Драгише Васиљевића и у њој проводи рат, учествујући у свим борбама са Немцима, усташама и Титовим партизанима, све до краја рата.

Крајем 1945. године, Србобран Меденица добија част да буде (са капетаном Петром Јосићем) у личној пратњи армијског генерала (указом југословенског краља Петра Другог Карађорђевића од 7. децембра 1941) Драгољуба Михаиловића, начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини и министра војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије (у владама Слободана Јовановића, Милоша Трифуновића и Божидара Пурића).

Не могу да се не зауставим мало на овом месту и не укажем на неке познате чињенице у вези личности и дела Драгољуба Михаиловића.

Као да данас сви заборављају да је реч о једином врховном команданту свих преосталих и неразоружаних припадника бивше југословенске војске, уцењеном од Немаца на исту суму рајхсмарака у злату као и комунистички вођа Тито, о личности године по избору „Тајмса“, јунаку холивудских филмова тог времена, спасиоцу америчких ратних пилота.

Али, исто тако, реч је и о питомцу-нареднику у Балканским ратовима. О учеснику Кумановске битке где је одликован за показану храброст. О истакнутом и поново одликованом потпоручнику (сада већ командиру чете) у Церској и Колубарској бици. О једва живом мученику са Крфа после повлачења преко Албаније.

Драгољуб Михаиловић се, као поручник, истиче у страшним борбама при пробијању Солунског фронта, где добија орден „Белог оркла са мачевима“ за показано јунаштво. Том приликом је и рањен, али он одбија да га преместе у позадину и враћа се на чело свог митраљеског одељења (јединог одликованог за храброст у читавом пуку), док је он као његов командир означен као „најхрабрији и најистакнутији војник читаве дивизије“, па тада добија престижни енглески Ратни крст.

Носилац је Албанске споменице и начелник штаба елитне Краљеве гарде. Другује са будућим генералом Де Голом на париској Војној Академији Сан-Сир (па ће се овај лично ангажовати у покушају да спаси свог друга са Академије и из Другог светског рата од Титовог преког суда и страљања. Било је то 1930. године, када Драгољуб Михаиловић одлази на стручно усавршавање у Француску.

Пред рат, овај храбри и интелигентни српски официр добија чин пуковника и постаје редовни професор Војне академије у Београду. Да би, одмах на почетку рата, са мајором Александром Мишићем (сином прослављеног српског војводе) и неколико патриотски настројених официра, на Равној Гори, 11. маја 1941. године, организовао устанак прве герилске антифашистичке војске на Балкану и у читавој Европи.

Али, не можемо да овде не споменемо и пар речи о оном другом герилском команданту из прве године рата с Немцима.
Чисто да не заборавимо стварну биографију Михаиловићевог војног и политичког супарника и конкурента, Хрвата Загорца Јосипа Броза, предратног бравара и робијаша, безбожника и револуционара, мрзитеља свега српског, активног учесника у нападу на Краљевину Србију и у монструозној „казненој експедицији“ аустроугарске војске, све до јануара 1915. (у саставу злогласне 25. пука 42. „Вражје дивизије“, као најмлађи подифицир у читавој „K und K“ војсци).

Поднаредник Јосип Броз тада учествује у борбама на Церу, Мачковом камену и Колубари и свим другим борбеним и казненим акцијама током напада сједињене аустро-угарско-хрватско-пољско-чешко-словеначке армаде на српску војску (у којој се, у исто то време, као поручник одликован медаљама за храброст, бори Драгољуб Михаиловић). У Србији је Броз тада унапређен у „штабсфелдвебела“ и ту добија прву од две (другу на руском фронту) медаље за храброст.

И то се дешава у Подрињу где је током тих неколико ратних месеци убијено чак 50.000 Срба, током аустријских одмазди о којима онако документовано и потресно пише Арчибалд Рајс.

Ово је подтекст читаве приче о овој двојици ратних команданата, испреплетених судбина од 1914. па до 17. јула 1946. године (када је генерал Михаиловић стрељан, заједно са генералом Српског добровољачког корпуса, Константином Костом Мушицким и другим вођама антикомунистичког отпора у Србији)…

А Србобран Меденица је, крајем 1941, постао лични Дражин пратилац и његов најпоузданији обавештајац. Уз себе носи аутоматски питољ који добија од Михаиловића и торбе са поверљивим документима и бомбама.

Учествује у свим борбама уз свог врховног команданта, све до његовог хватања 13. маја 1946. године (након пет месеци дуге и сложене обавештајне операције прављења обруча око најважнијег Титовог противника и непријатеља), када успева да преживи напад (у четнике прерушених) официра ОЗНЕ.

Читаву операцију је кординисао, из Вишеграда, лично Јово Капичић, као генерал УДБЕ и Титов министар унутрашњих послова.
Правим Божијим чудом тада преживљавају и успевају да измакну комунистичкој потери Српско Меденица и рањени Будимир Гајић.

А један од ових „ознаша“ у четничким униформама (који су се Дражи и његовим партиоцима представљали као београдски четнички илегалци, припадници Авалског корпуса) овако, са неочекиваним поштовањем, описује Српска Меденицу:

„Он је био човек тридесетих година, моје висине, доста мршав, али са јаком коштаном-мишићном грађом. Смеђа коса са ситним таласима падала је на врат и по раменима, очи је имао зелене, доста мирне и продорне – дуго су знале да гледају, а да му очни капци не трепну. Из те су мирноће, као бљесак, те очи знале да прелете очне риме, шибају и по ономе кога посматрају, или да се за трен закрваве…

У основи доста немиран с пуно покрета, али на моменте укипљен, непокретан као звер кад осматра и вреба. Та ишчекујућа непокретност нарочито се запажала онда када је чекао неки интересантан одговор.

Говорио је течно, с непромењеном бојом гласа, одмеравајући сваку реченицу, стилски и граматички.

Осмех му је стално лебдио на уснама, али то је био онај ироничан који је у себи садржао нешто лукаво и неповерљиво.
Иначе, и поред тога сталног осмеха, Српко се никада није заиста смејао. Када би се то и десило, било је само за трен и то је био сасвим други човек.

Баш као такав, он је високо одскакао од своје околине, и четника и јатака. Одевен је био по потреби живота који води.
Обично је ишао гологлав, али је код себе имао шајкачу с официрским амблемом бивше југословенске војске.
Насупрот осталима, Меденица је као школован човек имао нешто више политичког утицаја и он се обично трудио да тим акцијама да политички карактер или бар политичко оправдање…“

Након тога, почиње потера за Српком, као да је звер, која ће трајати чак пет година.

У немогућим условима, он не само да је успевао да измакне потерама у све гушћој и непроходнијој мрежи комунистичких агената, помоћника и цинкароша.

То је могао због своје вучје неповерљивости, обавештајних вештина, легендарне неустрашивости и огромног поверења коју је према њему имао српски народ с обе стране Дрине (од Вишеграда и Рудог до Златибора и Ужица).

Српско је свих тих година покушавао да организује устанак против нове комунистичке, Титове власти у Србији.

Без обзира на све тешкоће и опасности, он је до смрти веровао у такву могућност и повратак краља Петра у окупирану Србију.

Он, дакле, није био само прогоњени идеолошки и политички непријатељ антисрпског режима, већ и његов активни и свесни противник.

Колико је био храбар сведоче анегдоте о Српску који, прерушен, мирно шета између партизанских заседа и стража, одлазећи чак у градове, провоцирајући тако припаднике ОЗНЕ, УДБЕ и КНОЈА.

Та надљудска хладнокрвност и херојска одлучност биле су његове одлике, којима је он јавно провоцирао читав комунистички режим.

Зато се из године у годину повећавао број припадника Титових безбедњака, укључених у акцију хватања Србобрана Меденице.

Сви који су га чували и усудили се да му буду јатаци су били суђени и убијани, без милости. Тако је страдала читава породица Бадњар из Ужица…

Све је то трајало до српске нове године 1951. када је Српско, по наводима комунистичких историчара, убијен из заседе у селу Лунице код Прибоја.

Гроб му се не зна (иако неки мештани тврде како је на његовим костима саграђена данашња фанрика ФАП из Прибоја).

Српкова мајка Косара је морала да се одсели из тог краја због свакодневног малтертирања, али се таква њена судбина наставила и у Инђији (где је отишла са другим синовима и кћеркама). Ништа није помогло ни то да је њен син,а Српков брат Бранислав (Бранко) био „првоборац“ и партизански мајор (који ће живети у Загребу и тамо остати током читавог рата деведесетих).

Ко стигне и сети се – нек упали свећу у цркви Србобрану Меденици, храбром српском јунаку о коме није смело да се говори, сем испотиха и кришом, у Србији под Титом, све до скоро.

А једног дана ће, надам се бити подигнут споменик њему, Божи Бјелици и Влади Шипчићу, тројици сигурно најистакнутијих антикомунистичких и антибезбожничких герилаца после завршетка Другог светског рата.

Ако је неко то заслужио, онда су то они. Ова легендарна герилска тројка, која је образ Отаџбине сматрала важнијим од живота и преживљавања по сваку цену.

У нека ранија времена ова тројица јунака би били овенчани свим највећим српским одликовањима за храброст.

У нашем времена они су проглашени „издајницима“ и „народним непријатељима“, прогоњени до смрти, а клеветани после ње. Њиховим именима су се плашила деца у комунистичко време, гробови су им незнани, а кости расуте.

Ипак, све је дошло на своје и правда опет показује да је спора, али достижна.

Бог да им јуначку и непокорну душу прости!

  • 27
    Shares

Напиши коментар