ДР Зоран Аврамовић: Срби су највећи кривци за своју пропаст!

Фото/илустрација: Поход у Кућу цвећа – време данашње

Народ који је вековима бранио своју веру, име, језик и писмо, чувао сећање на традицију, 1918. године улази у нову државу, напуштајући ту исту традицију. Пут кроз ХХ век страховито је коштао српски народ. Мало је народа у историји који су у тако кратком раздобљу толико штете нанели сопственим интересима

Двадесети век је у друштвеном, политичком и културном билансу катастрофалан за српски народ. У том раздобљу изгубљено је око 2.500.000 милиона Срба, изгубљене су територије које су вековима припадале Србима, односи са другим државама су драстично погоршани, отети су делови културе, а слика о Србима у светским медијима равна је потерници Интерпола. Каквим појмовима се може објаснити такав културни и политички пораз једног народа након његовог дугог историјског постојања?

Идеја и државна стварност југословенства је била погубна за српске националне и државне интересе. Народ који је платио највећу цену за њено стварање и одржавање, највише је изгубио. Помогао је националне и верске еманципације заједница са којима је живео до1991. године, и био за то оклеватан у светској и «њиховој» јавности.

Шта се догодило суштински ново 1918. године? Народ који је вековима бранио своју веру, име, језик, културну особеност, чувао сећање на традицију, улази у нову државу напуштајући ту исту традицију. Име југословенство није пуки термин већ појам који је нужно производио практичне последице. Краљевина Југославија одмах по оснивању 1918. демонстрирала је своју правну и међунационалну нестабилност. Избори за уставотворну скупштину 28. новембра 1920. показали су да се бирачко тело опредељује према верским и националним осећањима.

Срби се у ратном раздобљу Другог светског рата, политички и војно деле на монархисте, комунисте, четнике. Ратују између себе и против окупаторских сила. У целом том метежу једна ствар је била извесна: они у основи не доводе у питање свој однос према југословенској држави! Овакав став су делили српски политичари у избегличкој влади и Срби који су се борили у партизанским и четничким редовима.

Трагично искуство ратних година није било довољно да се посумња и одбаци југословенски политички идентитет. Шта је могло да оправда српску веру у будућност југословенске државе после 1945.године?

У социјалистичку Југославију српски народ је ушао као богаљ – смањен је за 1, 200. 000 својих глава. Југословенски комунисти после рата нису хтели јаке антисрпске институције. Међу Хрватима су биле усташе, међу муслиманима – исламиски верски фанатици, међу Албанцима балисти, а било је и црногорских усташа. Те снаге су биле војно и политички поражене: у мају 1945 угушен је војни отпор балиста на Косову, као и усташа у Хрватској. Тај пораз међутим, није могао да порази дух мржње према Србима и њиховим националним интересима. Антисрпски дух је избијао у различитим формама после 1945. године и у околностима Титове комунистичке дикатуре «братства и јединства».

Шта у том раздобљу предузимају српски комунисти и српска политичка интелигенција? Занети ренесансом југословенства и комунистичког братства српски комунисти аминују одлуку савезног повереништва за унутрашње послове од 6. априла 1945. којом је био забрањен повратак на Космет Србима и Црногорцима који су током рата 1941-1944. били протерени од стране балиста- фашистичких сарадника. Док се 200.000 Срба исељава са Косова и Метохије, после 1965. године, српски комунист су изгубили глас. Трагедија српског народа у НДХ је «заборављена». Македонци, Муслимани и Црногорци се самопромовишу у нацију.

Оно што посебно збуњује у овом трагичном путу Срба кроз ХХ век јесте чињеница да се упорно одбија извлачење поука из трагичних практичних последица југословенства. Несхватљиво је да југословенска утопија на делу између два светска рата, а затим усташки ратни геноцид и поратно титоистичко југословенско искуство нису активирали разлоге на страни Срба против преузимања новог политичког идентитета.

Мало је народа у историји који су у тако кратком раздобљу толико штете нанели сопственим интересима. Помагали су еманципацију (стварање националног идентиета) других народа у Југославији (или је нису спречавали) и при том радили директно против својих интереса. То су биле чињенице али српска политичка мисао није била спремна да проникне у прави извор тог невиђеног багателисања сопствене историје и замрачивања властите будућности.

Сви су имали своја национална крила са јасним политичким циљевима, једино се српски народ заносио југословенством. Југословенство је било замена за чињенице. Тај модел државе је удаљио Србе од стварности.

Међународно растурање СФРЈ 1992. суочио је Србе са властитим државним и политичким поразом. Толико уложене енергије, идеја, људи, жртава да би на крају српски народ био

изложен страховитом понижавању од своје јучерашње «државн браће» и некадашњих европских и америчких савезника.

Шта је оправдало, а шта није пријхватање југословенства?

Политичка збивања у Европи на почетку ХХ века и тада расположива знања о држави и политици била су довољна претпоставка да се размисли о разлозима за улазак у један такав

пројекат какав је нова држава са новим именом. Шта су могли бити разлози за нову државу. Њој у прилог, са идентитетског гледишта, је ишла: 1) етничка блискост Јужних Словена, 2) просторна близина (помешаност), 3) повезивање делова српског народа у једну државу, 4) језичка блискост. Ови разлози су превагнули у српском опредељењу за југословенство, као и идеја отпора германским, угарским, османлијским тежњама на Балкану (словенски отпор).

Међутим, свако озбиљније политичко мишљење о новом државном пројекту и новом идентитету могло је да открије скривене (и очекиване) препреке на том путу. Дефинишемо их као разлоге против, засновани на државотворним и националним мерилима:

1) Историјско наслеђе, политичка прошлост и културна традиција Срба, Хрвата и Словенаца је била како почетком века тако и пре – очигледан знак разликовања. У тим различитим традицијама обликовали су се и особени економски интереси. Постојали су антијугословенски отпори, различити школски и правни системи и пре 1918. године

2) Цркве Срба и Хрвата и Словенаца су биле подељене још 1054. године. Морало се већ тада знати да утопија државног и националног јединства са раздвојеним црквама дугим десет векова не може бити остварена. Зар нису била већ тада позната сукобљавања Срба са католичким круговима Хрватима и Маџарима у Војној Крајини или Војводини. Утицај и улога Ватикана није могла да се пренебрегне.

3) Разлог против заједничке државе могао се открити у самој природи политичке власти. Борба за власт се води, између осталог и за остваривање националнх интереса. Политичка власт није само чување постојећих институција него и промена. Слобода у политици значи и стварање новог. Пажљива анализа словеначких и хрватских политичких интереса могла је показати да југословеснство није њихов крајњу циљ.

4) За стабилност нове државне творевине потребна је дуга и темељита идејна и колективнопсихолошка припрема. Краљевина СХС је настала у околностима рата, без солидне политичке припреме али са њеним литерарним сурогатом. У том рату Хрвати и Словенци су били на страни поражених сила. Срби су дали огромне жртве у људству и материјалним добрима за одбрану своје државе и како се испоставило стварање нове.

5) Један разлог против нове државе скривао се у начелној вредности којом се оправдавао у међународној политици чин стварања нове државе. На традицији Декларације независности (1776) и Декларацији о правима човека ира(1789) формулисана је идеологија права на самоопредељење народа. Већ је указано на, у то време владајуће знање, о «једном народу са три имена». У то знање су највише веровали Срби. Код Хрвата и Словенаца је било значајних отпора идеје троименог народа, пре и после 1918. године.

Губитничко искуство Срба у југословенској држави

Пут кроз југословенски ХХ век страховито је коштао српски народ и његову културу, његово политичко, национално и културно биће.

1) Најпре, на српској страни су пале огромне жртве за стварање прве и друге Југославије. Ставити толико живота, око 2,5 милиона, на олтар нове државе и доживети да некадашњи «братски народи» све то баце под ноге, и да Европа и УН прихвате њихове националне и државничке захтеве, на рачун Срба, недвосмислен је доказ узалудности датих живота за пројект нове државе 1918. и 1941.

2) Проблем легитимности власти био је „пијавица“ свих влада и свих институција од 1918. до 1991. У Краљевини није могла да се постигне сагласност у погледу државних институција и национално-правних захтева. Комунистичка Југославија је обезбедила ратни легитимитет, али убрзо је идеолошка сагласност заменила правно-процедуралну. У тесној вези са проблемом легитимитета налази се и проблем општих слобода и права. Од 1918. до 1991. ове слободе и права су стално сузбијане. Сваки вишак слободе и права водио је у сепарацију и дезинтеграцију државе.

3) У тој држави у коју је уложена интелектуална енергија, политичко знање, метеријална добра, људске жртве, Срби су доживели да се делови њиховог националног бића а) преверавају – католичење и исламизовање, б) откидају и конституишу као нове нације: Македонаца, Муслимана, Црногораца. Тај двојни идентитет, један преко вере други преко државности, оствариван је у негацији српске компоненте идентитета. О том мрвљењу српског националног идентитета (Македонијаје поништила цео српски средњи век) нико није могао ни да сања 1918. Да ли је одговорност политичког мишљења пројекта нове државе, самим тим мања?

4) Геноцид у Хрватској и на КиМ. Они који су се жртвовали за нову државу, Краљевину Југославију, нису ни слутили да ће за само двадесетак година започети геноцид хрватских усташа над Србима (више од милион побијених), а неку годину касније тихи, а потом све очитији изгон Срба са Косова и Метохије. Етничка померања српског народа настављена су била и у држави за коју су веровали да је остварила сан о националном уједињењу и ослобођењу. «Како је разумном човеку могућа вера у братство са народом и народима који су извршили геноцид»? (Добрица Ћосић, У туђем веку).

5) У међуратној Југославији делују усташки покрет, ВМРО, и црногорски зеленаши на челу са Секулом Дрљевићем. У току рата створена је НДХ. Српски комунисти са другим комунистима «заборављају» међуратни тероризам, антијугословеснтво и Јасеновац. Прихватају изједначавање усташа и четника, територијално и национално дељење српског народа са паролом «слаба Србија, јака Југославија».

6) Српска културна добра су у Југославији, особито у социјалистичкој, постала својина свих, да би се у погодном тренутку узимало колико треба. Цепа се српски језик. Ћирилица се потискује, шири се латиница. Српским језиком су говорили Хрвати, Муслимани и Црногорци. После 1991. преовладале су притајене тежње за језичким сепаратизмом. Оно што су Хрвати одувек желели, да дају национално име језику, после 1991. делови муслиманске и црногорске интелигенције настоје да исто то учине: црногорски и бошњачки језик. Српска култура је у историји југословенске државе, постала разграђен виноград; у њега је улазио ко је хтео и узимао делове духовне традиције, установе, личности, дела. Култура Дубровника је похрваћена, српски писци у Српској Крајини – похрваћени итд.

7) После 1945 године, стварају се аутономне покрајине које нису постајале пре 1945. године и то у Републици Србији. Срби у Хрватској који су силно пострадали у НДХ не да нису добили аутономију већ су хрватски комунисти почели да гасе и њихове културне установе. А Македонија која је имала велику мањину етничких Албанаца такође није добила аутономију. Уставна неравноправност српског народа, продубљена је Уставом из 1974. године. Јачање конфедерације директно је производило српску дезинтеграцију.

8) Иако су Срби стекли државност још на Берлинском конгресу, када се није знало за муслиманску, македонску, албанску нацију, доживели су да управо ове заједнице са Словенцима, и Хрватима траже од ОУН да се СРЈ избрише из чланства светске организације и других најважнијих међународних организација.

9) Језик лажи и мржње о Србима раширио се по европском и америчком протору. У тим нечувеним лажима било је неког интереса. Српски народ је материјално сиромашио, морално блаћен, душевно дављен, политички подвргнут изолацији, образовно уназађен.

10) У процесу разбијања Југославије оснажена је једна струја српског аутошовинизма. У најтежим околностима по српски народ, у време великих патњи једна српска интелектуална групација острашћено је окривљавала Србе за догађања у СФРЈ.

У целој овој, са политичког гледишта, невероватној историји давања себе другима, инструментализујући себе за друге од највећег је значаја сам крај југословенске државе. Ниједан политички центар у СФРЈ није хтео да разматра и прихвати српску истину о сопственом положају у држави. А у оставинској расправи српски народ је најгоре прошао. Они који су се највише жртвовали за стварање и постојање те државе и који су толико учинили за еманципацију других народа и националних мањина, доживели су невиђена понижења и увреде. Политичке елите и интелектуални слојеви некадашње браће уочи разбијања а нарочито после међународног признања југорепублика смислили су и лансирали у свет гомилу лажи и клевета српског народа.

(Аврамовић Зоран, „Срби и пропаст Југославије“ – зборник радова, Завод за уџбенике, Службени гласник, Београд)
Извор: Седмица

  • 126
    Shares

Напиши коментар