Зарад „стабилизације са Албанцима“ ризикује се тотална дестабилизација унутар Србије и међу Србима

Душан Пророковић

Током последњих четврт века југословенски простор је постао велика геополитичка лабораторија Запада. Проглашавају се нове државолике територије, измишљају се нови народи, оснивају нове цркве, фалсификује историја.

Милорад Екмечић је, наслућујући немиле догађаје у некадашњој заједничкој држави, констатовао да је један од узрока дестабилизације и идеолошки дискурс, покушај комуниста да се за само пар деценија опосле процеси индустријализације и урбанизације за које је неким другим друштвима требало неколико векова.

Данас је све још драматичније.

За разлику од овог данас, комунисти нису негирали историју, само су покушавали да одређене процесе и догађаје тумаче из свог ракурса, да их ставе у оквир дијалектичког материјализма и представе као класну борбу.

Организована класна борба доприноси је бржој урбанизацији и индустријализацији, исправља историјске неправде и води нас благостању – мислили су.

Данас се историја брише, традиција негира, све се изнова конструише.

За последњих 25 година, вероватно најпримењениванији теоријски оквир у науци о међународним односима био је – социјални конструктивизам. То се види и из анализа мастер и докторских радова.

Намеће нам се друштво спектакла као сврха и циљ сам по себи – као матрица у којој, не само да треба живети, већ за коју треба живети.

О друштву спектакла Ги де Бор пише: „Спектакл је срце нестварности стварног друштва. У свим својим облицима. У виду инфомације или пропаганде, рекламе или непосредне конзумације. Спектакл се представља као нешто изузетно позитивно, што се не да оспорити и до чега није могуће допрети“.

Он указује да је привидно добро – привидно.

А источноевропска друштва су већ 25 година стално у неким транзицијама и тансформацијама, непрестаним реформама и бесконачним интеграцијама. Ни једном процесу нема краја, али смо на – добром путу.

Обећано спасење долази на крају којег – нема. Отуда сва незадовољства, напетости и противуречности у посткомунистичким земљама.

Комунизам је имао циљ за који се требало борити, друштво спектакла је процес. У томе је суштинска разлика.

Покушај представљања и прихватања признања лажне државе косовскометохијских Албанаца, као циља Запада, после чега ће нас тај исти Запад оставити на миру, па ћемо добити и време и простор да се развијамо и уређујемо наш систем, велика је заблуда са несагледивим последицама.

Испуњавање циљева, радних задатака и петогодишњих планова постојало је и у Источном блоку, у комунистичком поретку. Оствари се норма. Онда се праве нови планови.

У савременом друштву спектакла процес траје, нема норми. План је само један: омогућити континуитет самог процеса.

Ми смо прво имали Хаг, захтеве да се испоруче појединци, па да прихватимо колективну кривицу, паралелно са тим и приватизацију која се претворила у много више и погубније од замишљене власничке трансформације, Црну Гору, прве преговоре о статусу Косова, друге преговоре о статусу Косова, наговештаје и притиске за укидање Републике Српске, треће преговоре и Бриселски споразум.

А, много тога је у овом набрајању прескочено и изостављено.

Ако би Србија признала оно што су Албанци назвали “република Косово”, већ колико сутра би јој се отворили нови проблеми, нова питања, нове кризе.

Слика о Србији, Србима је креирана од стране Запада. За будућност спектакла, неопходно је да се одржава и освежава. Нема циља, наставља се процес.

Све ово је срж друштва спектакла, производа велике политичке лабораторије Запада.

Захваљујући томе се проглашавају државолике творевине, при чему тзв. република Косово суштински и није једини такав ентитет на југословенском простору, измишљају нови народи са хиљадугодишњом традицијом, проглашавају нове цркве регистрацијом у локалним полицијским станицама, пишу томови повести джаволиких творевина измишљених народа утемељени на чистим фалсификатима које оповргавају лако проверљиве чињенице.

За последњих четврт века, буљуци политичара, експерата и интелектуалаца свесно или несвесно су ангажовани да нам објасне како је друштво спектакла решење, коначница у крају историје, зона благостања и безбрижности. Некада наивно, некада бедно, некада отрцаним фразама и политичким паролама, некада заклањајући се иза накарадно растумачених података,убеђивали су нас да је остала само једна ствар коју морамо испунити.

Наше овдашње друштво спектакла није израз историјских процеса, не представља корак ка новој вишој степеници државотворног и народотворног пута. Оно је такође конструисано деловањем спољног агенса и усмерено ка ширењу меланхолије, парализе и сваког покушаја освешћеног деловања, веровању у халуцинације и легитимизацији суманутих идеја.

Најбољи илустративни пример на коме се ово манифестује јесте питање актуелног и будућег опхођења према теми Косова и Метохије.

Кључни спољни агенс је свакако НАТО као најважнији инструмент за реализацију атлантистичког геополитичког концепта.

Дисоцијација државотворног и народотворног је очигледна не само на југословенском, већ и на ширем источноевропском подручју, а након 1999. године је посебно уочљива на српском етно-простору.

У разарање српске државе и круњењу српског националног корпуса је инвестирано прилично.

У упрошћеном свемиру западних друштава, ограниченом екраном спектакла, приказивана је само једна слика – Срби су геноцидни, искључиви кривци за крвави распад Југославије.

Ниједна окупација није трајала вечно, па неће ни ова

У монографији “Избрисати српски вирус” Зоран Петровић Пироћанац цитира читав низ изјава о Србима различитих утицајних људи са Запада.

Клаус Кинкел говори како Србе треба бацити на колена, Ширак да су Срби народ без закона и вере, то јест – народ разбојника и терориста, Хелмут Кол поручује: “Нека се Срби подаве у сопственом смраду”, Вилијем Коен: “Ово је борба између добра и зла”, што понавља и Тони Блер: “Рат против Србије није више само војни сукоб, то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства”.

Дејвид Гомперт је предложио да “Србију осуде на карантин, док се вирус који она носи не избрише”. А Питер Јустинов је отишао најдаље: ”Срби су дводимензионални народ који нагиње ка простаклуку, животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови створови чија је припадност људској раси у великом закашњењу”.

Треба ли подсећати да су све изјаве пренели најважнији и најутицајнији западни медији?

Илузорно је очекивати да се на екрану спектакла западних друштава сада појави нека нова слика.

Нама добро познати Џејми Шеј је на почетку прво наговестио шта ће се дешавати након 1999. године: “Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.

Шеј нам је рекао да НАТО свој став неће променити, али ће учинити све да ми заборавимо да су нас мучки напали и сурово претукли.

Корак који недостаје НАТО, да би се процес наставио, јесте да Србија призна једнострано проглашену државолику творевину косовско-метохијских Албанаца. После тога се може даље, не само на Косову, већ када говоримо о проблематизацији српског питања у Црној Гори, статусу Републике Српске, као и о даљој реконфигурацији простора унутар онога што у Србији остане – за претпоставити је – новим уставним решењима и конфедерализацијом.

Тако ћемо ми све брзо заборавити, уклопити се у конструисану слику, прихватити као неупитно све што је о нама и против нас изговорено. Тако се одричемо историје, негирамо традицију, проглашавамо концепт изокретања – јединим теоријским оквиром. И то: туђег изокретања на сопствену штету.

Да би се до тога дошло, неопходно је кататонизовати српску политику преко системског ширења меланхолије, парализовања сваког покушаја отпора и проглашавања сваке халуцинације и сумануте идеје рационалним решењем и конструктивним ставом.

У ту сврху су упрегнути медији, финансиране бројне невладине организације, протежирани пробрани кадрови у политичким странкама, писани закони и успостављани нови институти у нашем легислативном поретку.

Тако смо дошли и до расправе на невероватну тему: да ли треба признати одлуку косовсометохијских Албанаца.

Нити у једној држави и друштву са сличним проблемом оваква тема није покретана – ваљда зато што су други глупи, а ми паметни.

Ненормално је наметнуто као нормално. Суманутост објашњена као рационалност, а халуцинација – као реалност.

Медијским простором или кроз државне институције дефилују ликови са невероватним предлозима.

Најфреквентнији је био став о „прихватању реалности“, јер само тако можемо у ЕУ, иако истовремено постоје чланице саме ЕУ које не прихватају ову реалност.

Ми ћемо се одрећи територије, и то не било какве територије, већ простора која има велики симболички значај. И све брзо заборавити, по оном узусу Џејмија Шеја, зарад хипотетичког чланства у једном, у суштини ипак и само трговинском савезу.

Понављало се и да „другог решења немамо“, те да се треба – како рече и наш председник Академије – „повући достојанствено“. Иако је такво повлачење, по свему недостојанствено.

И, што је још важније: нема достојанства у друштву спектакла. Није важно ко сте и шта сте, већ колико имате. Онај који се одриче, остаје без нечега – тај нема. У процесу који се наставља, остаје му – слабија позиција.

На послетку, и фреквентна теза омиљена нашем негдашњем министру одбране да морамо бринути о народу, а не територији, иако сваки народ живи на некој територији, иако се подразумева да су само ретки изузеци народа без територије и, по правилу, ти народи теже контроли територије на којој живе.

Између осталог, заједнице су успешне онолико колико успеју да на одређеној територији изграде функционалан и праведан систем, а да би то учиниле, предуслов свега је – осигурати безбедност односно сигурност појединаца и колектива на датој територији.

Глупости, халуцинације и сумануте идеје које је спољни агенс својим дистрибутивним каналима вешто пласирао, стално је понављао како би ширио дефетизам и меланхолију.

Напослетку, појавила се идеја разграничења, за коју нисмо сазнали тачно шта је, али наслућујемо.

Сумњам да је остварива, тешко се нешто тако може привести крају, много је непознатих, али опет треба упозорити: свако разграничење, на крају процеса води ка суштинском прихватању и формалном признавању лажне државе косовскометохијских Албанаца.

Дакле, и ка животу у друштву спектакла и свим новим изазовима које ће спектакуларизација донети.

Зато што – важно је подвући – ширење друштва спектакла, самим тим и одрицање било кроз неке раније предлоге, било преко разграничења, негира реалполитику.

За разлику од дисоцијације и кататоније на којима почива спектакуларно, реалполитика се темељи на рационалном и како јој само име каже – реалном.

Западно друштво спектакла у које смо ми у доброј мери увучени, како је већ речено, креирало је – слику, а из политичке лабораторије се стално избацују нова решења која би требало да омогуће настављање процеса.

Шта би се десило када би Србија пристала да призна албанско Косово након евентуалног разграничења и тако им омогући пријем у УН?

Посматрајући ову ствар из угла реалполитике, а имајући у виду конструкте грађеног друштва спектакла, треба очекивати четири ствари:

1) Албанцима би аутоматски било омогућено чланство у готово свим међународним организацијама и приступ бројним међународним трибуналима. Онда би у тим међународним организацијама, морали још дуго да се бранимо од напада, стално да одговарамо на прозивке и трошимо ресурсе на непотребне ствари. А у међународним судовима бисмо доказивали како нисмо криви за геноцид, како не морамо плаћати ратне одштете и репарације.

Наставак процеса у овом смеру за Албанце је од кључног значаја, пошто на такав начин они легитимизују своју позицију и утврђују темељно успостављену слику жртве. Још им само недостаје столица на Ист Риверу да би га започели.

2) Тиме би се створила могућност потпуног институционалног заокруживања тзв. републике Косово и легитимизација тих институција, како на унутрашњем, тако и на спољном плану: и војске, и обавештајних структура и обавештајне мреже, али и завода за заштиту споменика, културе и одржавање културне баштине.

Прогон српског, преко преименовања у косовско, манифестовало би се у свим сегментима. У свакој појединачној области. Проблем за остатак Србије би био и што би се албанско на југу централне Србије накалемило на косовско, у њиховим мањинским правима не би бринула само Тирана, већ и Приштина.

Подразумева се, таква Приштина, са признатом војском и препознатим системом одбране, брзо би се придружила НАТО. Да ли би Србија тада могла остати ван НАТО? Сумњам да би могла остати!

Тако бисмо се вратили пред екран спектакла и процес неповољан по нас би се наставио.

3) У наметнутом балканском субрегионалном оквиру, Србија би остала сама, а Албанци би имали за сада два и по гласа. Она половина долази из Северне Македоније у којој су им витални интереси заштићени Оквирним споразумом из Охрида, а највероватније ће добити још више, како се буде имплементирала Тиранска платформа.

Србија, дављеник у океану нових брига, не би имала ни снаге ни ресурсе да одбрани статус Републике Српске, нама би та половина гласа нестала.

О алтернативном изласку из западнобалканског не треба ни размишљати. Тај конструкт је и смишљен да би се спречио сваки покушај тражења алтернативних решења.

4) За такав корак званичног Београда нема подршке међу Србима. Власт, наравно, може доносити одлуке и мимо воље народа, тако нешто се дешавало и код нас и другде. У Србији нема сагласности око тога да се косовскометохијским Албанцима дозволи учлањење у УН, легитимизује њихов статус у међународним односима, такав потез ће бити схваћен као ново понижење и допринети даљим унутрашњим сукобљавањима.

Како ће се и када ће се та сукобљавања манифестовати – не може се претпоставити, али приликом таквог развоја ситуације, добрих решења једноставно нема!

Зарад наводне стабилизације односа са Албанцима ризикује се тотална дестабилизација унутар Србије и међу Србима.

Закључак који нам намеће реалполитичко сагледавање околности у којима се налазимо јесте да Србија треба да остане посвећена тражењу решења за наше будуће односе са Албанцима. Циљ нам је очување мира и стабилности на Балкану. Међутим, мир и стабилност, као предуслови економског и друштвеног развоја, не могу се постићи грубим кршењем међународног права и гажењем свих принципа по којима је до сада осигуравана регионална безбедност.

Од закључака Бадинтерове комисије до Резолуције 1244 – принцип територијалног интегритета бивших југословенских социјалистичких република увек је свуда истицан као примарни.

Мир и стабилност се не могу постићи живљењем у друштву спектакла.

Лаж је да би се признавањем албанске државе на нашој територији било шта решило. Чиста глупост је да би то представљало крај. Процес би се наставио. Његов континуитет је циљ сам по себи. Ту нема краја.

Заборављање историје, негирање традиције није дугорочно решење усмерено ка нормализацији стања, већ дугорочни проблем који порађа ненормално, дестабилизује друштво и државу до неслућене кризе.

Упорно понављати да треба доносити храбре одлуке није одраз политичке зрелости или интелектуалне одважности, већ кататонизација политике, системско ширење меланхолије, парализовање сваког покушаја отпора, халуцинирање и суманутост.

У политичкој лабораторији Запада наставиће да над нама врше експерименте, али нема разлога да ми добровољно пристајемо да у томе учествујемо, да њихове производе некритички прихватамо, да се са сваком суманутошћу саглашавамо. Пружање отпора заправо представља једину гаранцију нормалности, како данас тако и у годинама које долазе.

Да бисмо дошли до решења које ће нам осигурати мир и стабилност, најпре се морамо супротставити предлозима који узрокују немир и нестабилност.

Прихватања учлањења лажне државе косовскометохијских Албанаца у УН једноставно не сме бити – са разграничењем или без њега, потпуно је свеједно. Тек када са тим будемо начисто и покажемо спремност да ту позицију свим расположивим средствима бранимо, тек када нас други у тој намери схвате озбиљно можемо дискутовати о решењима, формату нових преговора и могућим новим компромисима.

Др Душан Пророковић, излагање на трибини „Реинтеграција или разграничење
Приредила: Диана Милошевић
Извор: Факти

  • 82
    Shares

Напиши коментар