На данашњи дан умро је Никола Пашић

Никола Пашић у војној униформи

На данашњи дан 1926. године умро је српски државник Никола Пашић, један од оснивача Радикалне странке 1881. године и њен вођа, и творац Видовданског устава 1921. године, првог устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Познаваоци историје кажу да је српски народ имао три велика државника – Илију Гарашанина, Јована Ристића и Николу Пашића.

Уз краља Александра Првог, Никола Пашић био је, свакако најпоштованији српски политичар код осталих јужнословенских народа, цењен због историјских заслуга за свој народ и међународну заједницу у целој Европи.

Као студент Политехникума у Цириху пришао је социјалистима и прихватио идеје Светозара Марковића и његових руских узора. По повратку у Србију уређивао је социјалистички лист „Ослобођење“, а 1878. године изабран је у Народну скупштину.

После гушења Тимочке буне 1883. године емигрирао је и у одсуству је осуђен на смрт. Краљ Милан га је касније помиловао. Одлучујуће је допринео да Србија 1888. године добије устав који је приморао краља Милана да се повуче.

Убрзо по абдикацији краља Милана у корист сина Александра, 1889. године постао је председник Скупштине, а 1891. године председник Владе. Доминантну политичку позицију у Србији учврстио је после доласка на власт краља Петра Првог Карађорђевића 1903. године.

Владу је водио и од 1904. године и потом још три пута, а после Првог светског рата био је три пута и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Успешно се опирао настојањима Аустроугарске против Србије, учествовао је у стварању Балканског савеза упереног против Турске и био одани присталица царске Русије.

Уз краља Александра, од 1914. године регента, предводио је Србију у победоносним балканским ратовима 1912. и 1913. године и у Првом светском рату од 1914. до 1918. године. Заступао је Краљевину Србију 1919. године на Версајској мировној конференцији и одлучно допринео стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Никола Пашић међу официрима Српске добровољачке дивизије

У службеним разговорима, наводе хроничари, мало је говорио, пуштајући саговорнике да изнесу своје утиске и аргументе, расположења и гледишта, како би дошао до што више обавјештења. У Посланичком клубу или Главном одбору странке говорио је или први или посљедњи.

Најумније главе тадашње Србије и Југославије нису га волеле, али су до краја његовог живота увек стајале на располагању мудром државнику.

Пашић је био ћутљив и затворен човјек, ожењен у позној 45. години Ђурђином Дуковић из богате српске породице у Трсту (пореклом из Котора), био је отац троје деце, Радомира, Даринке и Паве, према којима је био прилично попустљив.

У последњим годинама живота Пашић је био прилично толерантан, посебно у корупционашким аферама сина Радомира, што му је крњило углед у народу и умножавало противнике око краља Александра Првог.

И сама Пашићева смрт везује се за прекоре краља Александра Првог у вези са сином Радомиром током аудијенције 10. децембра 1926. године, коју је тешко прихватио. Том приликом је краљ под налетом беса рекао Пашићу да би му било боље да објасни криминалне послове свога сина. Пашића је та изјава толико увредила да је он одмах напустио двор. Узнемирен због те изјаве краља умро је истог дана.

Пола сата након његове смрти из двора је дошла порука са краљевим писаним извињењем због изговорених речи. Нажалост, стигла је прекасно.

Умро је у свом дому на углу Позоришне и Јевремове улице у Београду. Према сведочењима савременика, оставио је за собом 826.605 тадашњих динара (у вредности тадашњих 16.000 долара) на штедном рачуну у банци, наменивши новац за подизање споменика руском цару Николају у Београду у знак захвалности српског народа.

Извор: vesti-online

  • 62
    Shares

Напиши коментар