Стигоше Бошњаци дотле да њихов вољени Запад њиховим сузама више не верује

Бошњачки џокер Жељко Комшић ништа код Макрона није завршио за Сарајево

Запад је Бошњацима у чину разарања Југославије доделио улогу „праведне жртве“. Бошњаци не желе да изађу из те улоге. Свидело им се. А филм је завршен, дистрибуиран, послови наплаћени.

Има једна лепа „наша“ реч коју су у неолибералном окружењу у ком смо се нашли, први, чини се, лансирали Хрвати. Гласноговорник је најбољи опис оног што ове сезоне ради Емануел Макрон.

Тај човек је пре неки месец јавио да је либерални капитализам „сишао с ума“ и да „рађа неравноправност са којом нисмо у стању да изађемо на крај“. Заузео се за „преосмишљавање европског цивлизацијског пројекта“. Као неки Карл Маркс XXI века.

Онда је кренуо даље, тврдећи да је НАТО – сила која одржава целину либералног поретка и држи у неслободи оне које либерали економски израбљују и ментално разарају – доживео „мождани удар“.

Европска унија старотемељ либералног капитализма је на „ивици понора“. „На САД се не можеш ослонити“.

To je говорено у сусрет НАТО самиту у Лондону, који је по завршетку оцењен као „најскандалознији у целој његовој 70-годишњој историји“.

А објашњавајући зашто је против да се бедник кога су они у свој ароганцији крстили као Западни Балкан уводи у ЕУ, шутнуо је Албанију, мало без емоције лемантирао над несрећном Македонијом која је постала Северна, а онда додао: „Ако сте забринути за овај регион, прво питање нису ни Северна Македонија ни Албанија, већ Босна и Херцеговина. БиХ је темпирана бомба која куца тик уз Хрватску. Она се суочава са проблемом џихадиста повратника.“

И нико се није осетио тако страшно погођеним као Бошњаци. Било је речи и протоколарних чуђења на свим меридијанима, али емоцијама се нико није одавао.

Бошњачка изненађеност деловала је дирљиво.

Зашто тако емотивно? Па Босна је сасвим на крају Макронове бројанице. Девета рупа на свирали. Као, Запад плаши повратак џихадиста у Босну. Ма да ли је могуће?! А повратак „светих ратника“ на Косово уопште не. А, не боли их глава ни од повратка џихадиста у Европску унију.

Дигла се бошњачка кука и мотика. Ударало се по темељима француске републике: „Да Макрон држи још до сјајних идеја француске револуције, до Декларације о правима човјека и грађанина, претече устава данашње Француске, овакве неистине о другој држави не би никад могле бити изговорене, ни од обичног грађанина Француске, камоли од предсједника државе“.

Макрон је страсно суочаван с чињеницама: „да за разлику од Француске која је у Сирију и Ирак послала 1.900 људи, из Босне је отишло само 300 грађана углавном жена и деце… и да Француска очекује повратак 450 џихадиста“.

Као да гласноговрника могу збунити чињенице. Досећало се и ко би те „зле мисли“ могао сугерисати француском председнику: „скандалозне изјаве те врсте давала је у више наврата председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, називајући БиХ нестабилном и алудирајући да је под контролом милитаната“.

Позиван је француски амбасадор у Сарајеву да објасни председникове речи. Ултимативно!

Зашто ли су то Бошњаци тако примили срцу?

Зато што они хоће да верују да је Запад некад, заиста, нешто чинио за њих искрено.

Из своје улоге, у коју их је увео кастинг западних режисера у разарању Јужне Славије, они уопште не желе да изађу. Свидело им се. А филм је завршен, дистрибуиран, послови наплаћени. Режисери и продуценти се окрећу новим пројектима. А Бошњаци не могу ни да замисле да Макрон себе доживљава као чобанина а све западнобалканце као стадо од кога се добија месо за брзу храну.

Ни уздигнута рука Изетбеговића није што је (на Западу) била

И за извршиоца у тој улози питање је простог рачуна како располагати стадом – до када да га гони на пашу а кад је најповољнији и најисплативији тренутак да се усмерава у хладњаче и претвара у шницле и кобасице.

Запад је Бошњацима у чину разарања Југославије доделио улогу „праведне жртве“. Оне коју гледаоци сажаљевају. Није то нека улога, али је боља од улоге „бед бојса“. Бар привремено.

Кад се саживе са сценаријом „праведне жртве“ (из)губе способност да се суочавају с могућношћу да промене поглед. Одлепе. Изгубе осећај за земљину тежу, који вас оставља у стању разумевања да је у оваквим играма све привременио. Таман посла да то може довека. На шта би историја личила?

И тако, логично, уморе се сажалитељи, а и редитељи мењају дискурс и наратив, што би рекли учени људи на Западу. Сценарио је увек питање интереса. Али само њихових интереса. А за своје интересе, и бивше жртве и бивше битанге, мораће се сами (из)борити. Ако само чекају милостињу… не би им зуби.

Жртва може постати терориста, што да не. Шта би то могло спречити? Морална вертикала гласноговорника? Какав морал у „правној држави“ и у дијалозима „екраноида“? Чист оксиморон. „Живи мртвац“.

И зато је баш глупо љутити се на Емануела Жан-Мишел Фредерик Макрона. Он је у улози гласноговорника. Ништа лично. Чак не говори као гласноговорник Европске уније. То су поруке из више сфере. Трансдржавне. Наднационалне.

У Википедији за њега лепо пише да је „француски политичар, економиста и тренутни председник Француске“. Тренутни, али сетићете се и изабран на начин неуобичајен. Одједном се као торнадо подигао сав либерални естаблишмент, од Париза до Њујорка, од Брисела до Хонг Конга, да случајно не прође Марин Ле Пен, већ профилисана као популиста.

(Нео)либерализам то себи тад(!) није могао да дозволи.

Користећи свој министарски положај, само за вечере са бројним медијским личностима, Макрон је потрошио 120.000 евра. И? И „више од педесет насловних страна посвећено је искључиво њему, насупрот само неколико посвећених кандидату партије Непокорна Француска, Жан-Луку Меланшону, иако су оба кадидата имала велики број присталица на интернету и моментум током кампање.“

А нелиберали, они нису у тој категорији. Они се у демократији узимају као уљези. Отпорилике као „противници социјализма“ у социјализму. Они могу да добију насловну страну само где их разапињу као на крсту, као на Голготи.

Ипак, у првом кругу резултат Макрон-Ле Пен је био 24:21 одсто.

Зато је у другом кругу створен фронт „Макрон или смрт“. Убачен је и „руски удар“. (Нешто слично „државном удару“ на дан избора у Црној Гори. Али само слично, ипак је Француска земља „старе демократије“.) Лансирано је како су Руси извели „велики и координисани хакерски напад“. А Раша тудеј је била „извор лажних информација о Макрону“.

Наравно, пошто још није постојао „случај Трамп“ откад је то постала борба до истребљења – неколико недеља касније, „директор француске Националне агенције за безбедност информационих система, Гијом Пупар, изјавио је да нису пронађени трагови руских хакера у нападу на Макронову председничку кампању“. Па, шта!

Нису пронађени ни биолошки отрови код Садама Хусеина. Није било масакра на Тјананмену… То су медијска ђулад која се испале кад треба. Направе рупу где треба, а после се то замалтерише – као да ништа није било.

Ваља имати на уму да је „медијски кандидат“ Макрон у својој биографији имао детаљ „инвестициони банкар у Rothschild & Cie Banque, огранку француске Rothschild & Co банке“.

Овој врсти финасијских солдата није карактеристика љубав ни према својој домовини, а Босна му ту не може пасти на памет ни да је онај лепи дечко из француских специјалних јединица кога председник виђа у слободно време и на усклонитом месту – са Башчаршије директно. Макрон је експерт. Ради по поруџбини.

Тако је Емануел Француској дошао као „трећи пут“ – нешто као „комбинација популизма и неолиберализма“. Ватра и вода.

Болесна демократија се сети тих анти-демократских комбинација.

Тако је пре век настао спој социјализма и национализма. Наравно, ово није од тих грубијана. Ово је питање хипнократског деловање на масе.

Иако је убедљиво добио на изборима, Макрон је после таквом брзином падао у Француској да се и његов претходника Оланд (председник за кога је важило да је изгубио толико подршке да је било мучно чекати крај мандата) осећао као озбиљан владар.

„Жути прслуци“ су од његовог плана опоравка Француске направили карикатуру. Уређује свет, а у свом селу не сме да изађе на сокак.

И то је, кад седите негде изнад тривијалности борбе за опстанак, јасан разлог да се корак по корак ваља повлачити са глобалне либералне линије фронта. Све је теже очекивати да ће се моћи натерати државе, као 2008, да још једном уместо народа спасавају банке.

Беда почиње да прелива из лонца.

А сви ови народи на Балкану могу да стану у фусноту једног портфолија ненаплативих деривата „озбиљне банке“ која послује на Волстриту.

На табли где се распоређују фигуре које представљају шест и по милијарди душа, Западни Балкан тешко може бити и црни пион. Један једини. А Макрон није играч. Он је само кибицер који гласно коментарише ток меча. Тако да Бошњаци могу да се опусте. Праве невоље тек долазе.

Улогу „злог Србина“ у новом филму вероватно ће добити зли Кинез, јер Рус је довољно зао и као епизодиста. А на улогу „праведне жртве“ не могу са сигурношћу да рачунају ни улични ратници из Хонг Конга, а камоли муслимани који су пред приликом да се ухвате за „издајника“ Тајипа Ердогана и почну да „под руским малигним утицајем“ подривају НАТО. Сваки аналитичар ЦИА то има на уму. А они су у кастингу за нове пројекте, и даље главни саветници.

Аутор: Слободан Рељић
Извор: Све о Српској, Факти

  • 84
    Shares

Напиши коментар