Милан Ружић: Устала је Црна Гора

Милан Ружић

До пре неки дан, Црна Гора је била земља мора, а од пре неколико дана је земља река. Река православног народа који је изашао да се смрзава, грејући се у молитви и на ватрама Бадње вечери, не би ли доказао да се земаљски закони никада не могу односити на небеса.

У свеопштој црнини Горе Црне, светле хиљаде свећа у промрзлим рукама, упаљеним да одмрзну срца која су омрзла своје светиње, браћу, Господа, веру и народ. Ако се неки народ одрекне светиња, судбина ће му се осветити.Ако се одрекне браће, нема за кога живети. Ако се одрекне Господа, ко ће га чувати? Ако се одрекне вере, нема се чему надати. Ако се одрекне народа, у шта ће се уписати?

Кривотворити веру, измаштавати цркву, једнако је измишљању себе, што се у Црној Гори и ради. А кад се разбраћени заиграју, па се сруче на једини стуб на ком почива све што ваља у некој земљи, не може бити, а да је толико наиван да не очекује да ће се разбудити чувари, заветничари и верници, исти они који су пре неколико векова бранили Острог пчелињим кошницама.

Одједном видимо Црну Гору међу барјацима, међу свећама, међу монасима, међу брада и испошћеним главама. Видимо Црну Гору пред крај поста, пре Божића, на коленима, како се дивно уздиже у небеса ка Ономе због кога је и настала, и тако слаба и неухрањена, мала и никаква, постаје див-јунак монашкога лика који се диже главом са Ловћена и надраста Дурмитор да боље види ко је сме напасти и одузети оно што је од неба добила.

Беране: Не дамо светиње

Кад изађоше на улице млади старих душа, на уснама носећи песме својих праотаца, а владике црном ризом засијаше, осветли се Црна Гора и освести, па се према светлу верника из тунела одрицања врати самој себи. Можда су неки старији Црногорци изневерили млађе, али млади се понеше као старине, кренуше путевима Лазара и Милоша и не плаше се ничега, јер грле крст док шетају за своју слободу и слободу своје душе.

Не може закон бити јачи од вере, политика од здравог разума, ропство од слободе, мржња од љубави и нестанак од опстанка. Црна Гора је најмања држава, а највећи зид православља које хоће да сруше они претрпани грехом, како их неко частан не би својим постојањем подсећао на оно што они никада неће бити.

Може се народ оставити го и бос, понижен и претучен, изгладнео и измучен, али ако му неко покуша одузети крст за који се још једино држи и због ког живи, знајући да га неко, барем одозго, чува, знајте да је то прва грешка тлачитеља.

Заљуљајте звона, отворите храмове, нека света водица преплави Црну Гору, исплачите сузе због залуделе браће, упалите све свеће, певајте да свет чује како смо сви ми деца свог Оца и поручите белосветским агресорима и творцима подела да Србину православцу никад неће моћи ништа.

Ми живимо онако како они умиру, па чиме нас могу уплашити?

Прочитај још: Народ се роди!

Извор: Искра

  • 74
    Shares

Напиши коментар