Приштински археолог руског порекла, Георгије Коваљов, о ископавањима око манастира у Бањској

Манастир Баљска је у првој деценији овог века оживео, народ се окупља а монаштво га дочекује с љубављу и даровима

Током радова до рата 1999. откопани су донжон-кула (пирг) импозантних димензија, манастирска трпезарија са очуваним столовима и клупама од тесаног камена, где се властела и црквени великододстојници богато хранили.

Откопавањем смо открили још 26 просторија које су у облику елипсе обухватале цео појас около манастира, каже Коваљов.

Од Косовске битке до данас манастир Бањска безброј пута је прекопаван у потрази за легендарним „бањским златом“ – ризницом краља Милутина, која је ту постојала не само по легенди, већ и према историјским изворим. Манастирски храм Светог Стефана, гробна црква краља Милутина и краљице Теодоре, данас изгледа боље него пре рата 1999. Године. Али ево шта о свему каже стари археолог руског порекла Георгије Коваљов који је до рата 1999. Живео у Приштини, а са екипом стручњака радио на ископавањима око манастира у Бањској.

Уочи нове 2020. године пронашли смо врсног арехеолога Георгија Коваљова који је у дугом временском периоду био синоним за археолошка ископавања око знаменитог манастира у Бањској око којег су се приповедале приче… Георгије Коваљов је данас времешни крепки пензионер који од рата 1999. године живи у Београду. О радовима у Бањској нам је испричао неке битне моменте:

Бањско злато се односи на живопис

-У Бањској сам радио 27 година, од 1972-1999. године када су радови услед познатих догађаја прекинути. О значају Бањске навешћу два примера. Први је да у Карловачком родослову пише „Призренске цркве патос и Дечанска црква, и Пећка припрата и Бањско злато и ресавско писање не налази се нигде“. Ово Бањско злато односи се на изузетан квалитет живописа у који су били ументути и златни лискуни. Друго је да је на црквеним саборима у тадашњој Србији игуман Бањске заузимао четврто место по значају, одмах иза игумана Студенице, Сопоћана и манастира Милешева.

О томе шта је све ископано поред манастира у Бањској археолог Коваљов каже: Током радова, откопани су Донжон-кула (пирг) импозантних димензија, манастирска трпезарија са очуваним столовима и клупама од тесаног камена, где се властела и црквени великодостојници богато хранили. Откопавањем смо открили још 26 просторија које су у облику елипсе обухватале цео појас око манастира и у којима се одвијао интензиван живот манастирског братства. Нажалост, при крају радова на новооткривеним темељима подигнут је нови објекат што је противно конзерваторској пракси. Наставак истраживања је отежан и готово немогућ, каже Коваљов.

Комплетна документација о радовима екипе археолога коју је предводио Георгије Коваљов налази се, како нам је рекао, у Републичком заводу за заштиту споменика у Београду.

Прстен краљице Теодоре са угравираним натписом „Ко га носи, помози му Бог“

-Добро се сећам локалног мештанина у Бањској, Сејда Пеција који је повремено избацивао откопану земљу и шут у Бањску реку. Пеци никада није тражио аванс а рокове је увек испоштовао. Плаћано му је тек када би комисија утврдила квалитет његових радова. Он је бесплатно изградио колски пут са југозападне стране улаза у комплекс. Откопани материјал који је могао да стане стављан је Северну кареју где је још пре другог светског рата био пронађен прстен краљице Теодоре са угравираним натписом „Ко га носи, помози му Бог“.

Циљ овог и свих претходних ископавања у задужбини и маузолеју краља Милутина, у који је цар Душан сахранио и вољену мајку, највероватније је била потрага за легендарном ризницом у манстирским темељима, сматрају стручњаци Народног музеја у Београду. Читав век плету се легенде о немањићком благу и његовом ископавању у манастиру Бањска. Накит, Теодорин прстен, је дуго чамио у мраку краљевске гробнице, а сада је у депоу Народног музеја…

Рад и на налазишту Цркве у Сушици

Стручњаци наглашавају да је Теодорин прстен изузетан примерак средњовековног златарства, које је цветало у Новом Брду и Трепчи, али да није обичан украс. То су већ на први поглед схватили и трагачи за Милутиновим благом који су прстен пронашли у старом гробу у припрати манастирске цркве током Првог светског рата.

Идући трагом археолога, историчара ументости и других трагача за проналасцима у Бањској може се закључити да се од немањићког блага поуздано зна само за Теодорин прстен са двоглавим орлом на глави. Нажалост, резултати вишедеценијских ископавања у Бањској ни данас нису доступни јавности, речи су историчара ументости који су се бавили истраживањем на овом терену.

-Десетак година после прекида систематских радова (1999.) , наставља причу Коваљов, формирано је координационо тело у које су поред признатих стручњака били уврштени и неки нови људи, слаби познаваоци Бањске, али није било места за мене који сам био теренски руководилац у чијој су екипи били такви стручњаци као што су: проф. Др Марица Шупут, историчар уметности, др Душица Минић, археолог, као и Јелена Милојевић и Ана Пренк, мајстори археологије, а под носиоцем пројекта, академиком Војиславом Кораћем, који никад није имао никакву примедбу на квалитет и квантитет радова. О многим детаљима у вези радова у Бањској својевремено су писале и „Политика“ и „Вечерње новости“. Остала ми је мапа радова у Бањској коју вам дајем да представите јавности.

Мапа радова до 1999. у Бањској

Археолог Коваљов је својевремено радио и на археолошком налазишту око цркве Св Димитрија у Сушици у близини Бадовачког језера. О овом послу нам је рекао да су радови трајали само једну сезону и да је сав материјал са ових налазишта спакован и остављен на таван Покрајинског завода за затиту споменика у Приштини.

Бањска је манастирска лавра, ставропигијалног ранга, четврта по реду иза Студенице, Милешеве и Сопоћана, споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију. Фасада је од камена у три боје, којом су се могле равнати једино тосканске фасаде сијенске катедрале, сведоче видљиви остаци комплекса великих размера, некада окружени одбрамбеним бедемима и црква посвећена заштитнику династије Немањић Св Архиђакону Стефану, коју је ктитор Стефан Урош II краљ Милутин (1282 -1321) одредио за своју гробну цркву.

Манастир је у првој деценији овог века оживео, народ се окупља а монаштво га дочекује с љубављу и даровима који се размењују обострано.

Ауторка: Славица Ђукић
Извор: Јединство

Напиши коментар