Тробојка

Колико треба да будеш политички неписмен и државнички незнавен па да у Црној Гори објавиш рат црвено-плаво-бијелој тробојци? Kолико треба да будеш глуп?

Који је то опсег незнања и како је могуће да такве незналице воде државу? Не ради се овдје више ни о каквој стратегији „непобједивог“ Ђукановића, који вуче високо ризичне потезе који му се увијек исплате? Ово залијетање на Цркву и истовремено на Тробојку одраз је једне дубоко разорене личности и параноичности појединца – човјека који озбиљно и дубоко пати прогоњен намјером да пошто-пото заиста досегне представу о себи, представу коју су на слабим темељима саградили полтрони, шверцери и кибицери, убјеђујући, већ деценијама, шефа, предсједника, господара, да га мајка таквог још рађала није и да Он може шта год хоће и докле год хоће.

Предсједник ДПС-а, након деценија проведених на челу државе, шта год било чело, жели уз финансијску моћ какве у нас никада није било, и славу којом би се потамњеле све претходне и сви недостижни музеви из наше историје.

Дакле, не ради се више о о тактици, него о лудилу без краја, о фрустрацији, о неком озбиљном поремећају онога ко хоће да буде отац нације.

Утјеривање новог идентитета људима, заједно са немилосрдним страхом, сигуран је пут у амбис. Само будала коју је потпуно савладала охолост може крвнички гонити Цркву која је, између осталог, најпопуларнија институција у земљи, и распињати тробојку с којом је живјела Црна Гора у најтежим временима. Одрећи се тробојке и крвничити је значи свакоме од нас забранити историју од јуче, наметнути стид од најближих, од очева, дједова, прадједова. То је тако глупо и незналачки, то је тако рушитељски и скаредно. Перверзно је до краја гајити неке емоције према тој истој тробојци са петокраком, а стидјети се оне на којој нема никаквих апликација, оне којом је ова власт размахивала дуже од деценије, оне коју су заштитили чак и Законом о државним симболима. Заиста, једини закључак ове трагичне ситуације садржан је у запањеном узвику многих; Они нису нормални!

Хапсити дјецу зато што осликавају народне боје Црне Горе уписане у Уставу из 1905. тако је болесно и саморазарајуће. Управо то ће оставити Црну Гору без идентитета.

Тробојка и Крсташ бајрак су дио нашег трајања и ратом против једне или друге заставе направиће се историјска пустош, али и дати митска снага симболу који се прогони.

Може ли неко да замисли да се Словенија одрекне своје тробојке идентичне руској, а да апликацију Триглава пресели на неки другачији колоритни слог? Озбиљне нације то не раде, државници се не играју са трајањем, политичари знају да историја не почиње од њих. Па, ни моћни комунисти нису ишли толико далеко, нису дирали у темеље, нису чупали из националног коријена, нису били непоправљиво болесни, охоли, суманути.

Ако Црна Гора прихвати да је црвено-плаво-бијела тробојка туђа, да припада другој држави, да није наша, комуналци ће морати да прекрече цијелу историјску славу овог народа, мораћемо да се одрекнемо и краљева и књажева и владика и подвига. Колико неко мора бити болестан да крене у овакав рат против себе и свих око себе?

Мило Ђукановић заиста вјерује, и то сада у својим шездесетим годинама, да ће добити ову битку као што је „добио“ све претходне? Овдје је ријеч о некој врсти прогоњења властитим егом, свијешћу коју је давно начео непобједиви црв сумње. Ђукановић зна да је све битке које незајажљиви полтрони приписују њему, добио неко други. Није он побиједио свог политичког оца Милошевића – срушила га је међународна заједница. Није он донио независност Црној Гори, него је био у питању сплет историјских околности и опет уплитање прста највећих и то оних са истока и са запада. Није он пророчки и због националног интереса Црне Горе признао Косово него је то био услов моћних да му продуже вијек трајања. О НАТО не желим да трошим ријечи. Све је речено.

Сагледавање властите улоге у историји чини Ђукановића дубоко несрећним, а страх да лично није учинио много, чини га неурачунљивим политичким противником. Рат против свих и против свега тако је болна тачка сваког диктатора, тако неизбјежан садржај биографије. Неповјерење у све и отуђеност производе нероновске склоности и Калигулине оргиналности. Сваком дикатору у једном тренутку новац не значи ништа. Новац обезбиједи моћ, моћ тражи славу, слава не умије да се наједе, а ненаједеност човјека претвара у звијер.

Наше трајање ограничено је десетицама, а извјесност да нисмо вјечни код појединаца ствара људску скрушеност и опитомљење пред пролазношћу. Код других, посебно код силних, ропац, страх и осветнички пир. Велики де Гол казао је на крају свог величанственог државничког пута да је најстрашније искуство које односи са собом из свијета политике „сазнање да се ништа не може урадити“ – то признање није немоћ него моћ над собом и разумијевање свијета, то је човјек сачуван за вјечност.

Ђукановић ће изгубити ову битку против Цркве, против тробојке, против себе. За Цркву је стотину година ништа, као и за историју. Морачки Манастир је седамдесет година био без крова, двадесетак година по његовој порти су напасали козе и краве. Цетињски је нестајао у пламену, Пивски је разаран и разношен, Острог унижаван и поругаван. Све је прошло а Црква и манастири данас су љепши него икада прије.

Изгубиће битку и са тробојком, надживјеће га и она и њена дјеца. Надживјеће и њега и његово дјело наш Миливоје Брковић из Пипера, младић, тежак, радник, човјек који нема шта да изгуби у овом политичком брлогу. Како неко може да побиједи човјека и људе који бране боје као једино имање – Миливоја и његово имање од триколора?
Колико човјек треба да буде охол и будаласт да зарати са свијетом застава?

Испричаће вам то уздам се у Бога и боје, једном остарели Миливоје, једном када многе од нас покрије пепео и шаш.

Извор: ИН4С

  • 1
    Share

Напиши коментар