Милан Ружић: Шта сте радили у Србији, генерале Хоџис?

Милан Ружић

Амерички генерал потпуковник Фредерик Бен Хоџис, изјавио је како Србија треба да изграђује инфраструктуру и отвара радна места како би младим људима вратила веру у бољу будућност, уместо да купује оружане системе против „непостојећих претњи из ваздуха“.

Чуо сам да је Хоџис нека врста америчког хероја, што га сигурно ставља уз редова Рајана за кога велики део Американаца мисли да је заслужан за победу у Другом светском рату, па његове војничке способности не бих доводио у везу са оним што је изјавио. Међутим, Хоџис сасвим сигурно зна шта је Америка радила овде крајем прошлога века једног пролећа које је било једно од ретких које није било лепо у Србији.

Овде су те године уместо висибаба, висили људи који су се обесили јер нису психички могли да издржа бомбардовање и немаштину која је затекла њих и њихову децу. И деца су убијана бомбама те демократске тврђаве света. Људи нису висили само својом вољом, већ су и делови људи висили по дрвећу, рецимо на Златибору након бомбардовања. Уместо излазака напоље на сунце, ми смо се завлачили у подруме и склоништа.

У питању су године када је српска омладина такође могла да улаже у будућност, али будућности за њу није било, нити је имала шта да улаже. Али је Америка свакако те године улагала десетине хиљада долара у бомбе које ће овде бацати. Замислите колики је степен мржње у питању – сто хиљада долара за бомбу која треба нешто да сруши.

Зашто, треба питати Хоџиса, Америка тада те силне милионе и милијарде које је потрошила на бомбе, није дала Србији. Сигурно би било учинковитије.

Ми смо тада мислили да нема претњи из ваздуха по нас, па нас је држава генерала Хоџиса уверила у супротно. Овде се Америка побринула за одсуство будућности. Побринула се да млади људи беже из ове земље. Побринула се и да сви изгубе веру у закон, људскост и добру намеру онога што се крије иза чувене звездасто-пругасте заставе која важи за симбол слободе.

Генералу Хоџису треба објаснити да ми више нисмо онај исти народ, јер, захваљујући земљи којој он служи, имамо више искуства, а мање народа, више бола, а мање среће, више ожиљака, а мање смеха, више гробова, а мање кућа, више проблема, а мању територију.

Стога, било би лепо, или барем пристојно, да нам они који су нас нападали и убијали не говоре о томе да ли треба да се бранимо и како треба да живимо. Ко хоће да помогне, не треба му изговор, а ко жели да уништи, он само изговоре и тражи.

Извор: Искра

  • 136
    Shares

Напиши коментар