Христово Јеванђеље насупрот Јеванђељу по Сорошу

Зна се, ђавољи елемент је подела пар екселанс. „ђаво“ потиче од грчког Διάβολος, а симбол је поделе и одвајања. И шта се дешава када ђавољи елемент улети у хришћанство?

То се догодило од 2013. године с неутрализацијом хришћанства коју врши папа Бергољо, први глобалистички папа. Јозеф Рацингер био је последњи херојски „катихетски“ (катихета – вероучитељ, прим. прев.) бедем отпора нихилистичким силама релативистичког турбоглобализма. И због тога је замењен новим папом, кога „Тајмс“ није тада случајно славио као личност године 2013. Неутрализацијом хришћанства (односно његовом фузијом с Мундус-ом) у продукцији Бергоља створен је прави правцати раскол у католичком свету. У ствари то је тријумф дијаболичара (сотоне у људском облику – прим. прев.).

С једне стране је део римокатолика који се поистовећује с новим глобалистичким курсом Римокатоличке цркве, било зато што је тај део у њој заиста почео да се препознаје, било због вере у институцију по инерцији.

С друге стране, део римокатоличког света је остао веран Рацингеру и, тачније, „снажној“ поруци римокатоличанства које се опире, у име трансценденције Христа и свете вере, новом светском поретку и његовим главним материјалним и нематеријалним одредницама.

Чак и без нових авињонских сукоба, папски раскол који се отворио у Римокатоличкој цркви сада се накнадно поделио на „бергољско“ и „рацингеровско“ крило – упркос свим покушајима институције да негира и минимизира овај раскол – што појачава фрактуру унутар католичког краљевства између космополита који су реконфигурисани у свету конкурентног тржишта (што ћемо, ради једноставности, назвати тржишним глобализмом) и оних који имају потребу за стварним и симболичким простором лишеним перпетуума мобиле омнимерцификације, односно имају потребу за простором отвореним за демократску контролу људских заједница, с материјалним и нематеријалним коренима, светим и трансцендентним (што ћемо, опет због поједностављења, назвати популистичким суверенизмом).

Сукоб – час притајен, час отворен – сада се заиста појавио у правој величини. То је кренуло с темом целибата и отварања папе Бергоља ка идеји да свештеници могу да се жене. Питање је привидно секундарно, али га је Рацингер идентификовао с хируршком прецизношћу као оно што представља већ ко зна коју деконструкцију бедема Цркве. Та деконструкција има за циљ да Цркву утопи, спорим али марљивим континуитетом, у секуларистички иманентну творевину потрошачке цивилизације.

Убедљиве су речи Антонија Сочија (уп. „Бог Тржиште, Црква и Антихрист“): „Од 2013. године, након одласка Бенедикта Шеснаестог, Црква се такође предала.“ Приклонила се нихилизму робне цивилизације, која се до тада сјајно трудила, с папом Рацингером, да се томе супротстави.


Заиста – и у овоме би се могао сажети свеукупни смисао његовог понтификата и његов неуспеха – Рацингер је свесно преузео тежак задатак суочавања с релативистичким нихилизмом полазећи од његове суштине, а самим тим то је и суочавање на теолошком и теоријском нивоу. Овако је беседио приликом Свете мисе „pro eligendo romano pontefice“ (миса за избор римског папе – прим. прев.) 18. априла, 2005. године: „Гради се диктатура релативизма која не признаје ништа као коначно и која има за меру само себе и своје жеље.“

Бергољо нема ништа против ове диктатуре. Штавише, више пута је потврдио да му је непријатно да прихвата „вредности које се не преговарају“. Међутим, као што знамо, он има шта да „каже“ о отвореним лукама за мигранте и суверенитету, екологији и међународном праву. А његов говор је све ближи једноумном говору глобалистичких господара планете.

Укратко, ако се Рацингер одлучно опире нихилистичком глобализму, Бергољо се углавном супротставља било чему што се може супротставити нихилистичком глобализму. Христово Јеванђеље насупрот Јеванђељу по Сорошу.

1. Напомена преводиоца: Папа Бенедикт Шеснаести – Јозеф Рацингер се одмах нашао на удару глобализма коме смета и Римокатоличка црква, једнако као и православна, ако се држи својих корена и своје духовне улоге. Одмах по постављењу за папу он је пожелео добро здравље српском патријарху Павлу, који је тада био у болници, вратио је на „ватикански прозор“ поздрав верницима на српском језику који је укинуо папа Војтила, рекао је да и Срби на Космету морају да имају иста права као и сви други. Забранио је одржавање мужеложничке „параде“ у Риму. Био је изузетан професор и његова сто пета ауторска књига „Исус из Назарета“ објављена је 2008. године и у Србији, а у њој је написао: „Ако људско срце није добро, онда ниједна друга ствар не може постати добра“.

Иначе, папа Рацингер је пореклом Лужички Србин. На то упућује његово презиме (нем. Raizen, Raitzen, Rascier), о чему сам често писао у Италији и Ватикан ме никада није оспорио.

Папу Франциска су поставили амерички глобалисти и зато га на Западу зову и „Обамин папа“. Образложење за абдикацију је била „болест“ папе Бенедикта Шеснаестог, иако никоме није сметао папа Војтила који се једва држао у колицима. Папа Рацингер је и данас у добром здрављу и наставља да пише књиге. Ова нечувена антиисторијска и антихришћанска „смена“ папе је дубок пад Римокатоличке цркве налик паду „најлепшег божјег анђела“ и указује на то да пурпурне мантије у Ватикану следе више Бога Сороша од Исуса Христа.

Аутор: Дијего Фузаро
Превод с италијанског Драган Мраовић
Извор: Печат, Новости

  • 22
    Shares

Напиши коментар