Kако су политички интереси комадали СПЦ

Фото/Илустрација: СПЦ

Када је почетком јануара прошле године васељенски патријарх доделио Православној цркви Украјине томос, документ којим је призната њена аутокефалност, православни свет био је дубоко „заљуљан“.

Једне је ова вест веома забринула, јер је то корак више ка разједињењу у, иначе, проблематичном јединству Источне цркве, а друге обрадовала, јер то истовремено значи и слабљење Руске цркве. Такође је постало и јасно да је тиме отворен процес стварања што више аутокефалних, мањих цркава. Посебно је узбудила назови поглаваре непризнате македонске и црногорске цркве, којима је пробудила наду да су и они на реду за самосталност.

Како међу расколничким црквама постоји одређени ниво сарадње, зна се да је Мираш Дедеић, челник паралелне непризнате цркве у Црној Гори, боравио у Кијеву и саслуживао са патријархом УКП Кијевске патријаршије Филаретом Денисенком, и да су заједнички ковали план о отимању имовине од Руске, односно, Српске православне цркве. Да ли је овај њихов сусрет био и увод у усвајање Закона о слободи вероисповести у црногорском парламенту? Чињеница је да је пресликана логика њихове идеје да је црквена имовина у ствари власништво државе, па је треба национализовати.

За црквене историчаре све што се дешавало на релацији Москва-Кијев-Цариград није ништа ново. Шизми и јереси било је готово од установљења хришћанске цркве. Чак су се и васељенски сабори, па и први који је одржан у Никеји, 325. године, бавили њима. У историји Руске цркве познат је, рецимо, раскол „старовераца“ у 17. веку, који је настао због исправљања богослужбених књига и богослужбене праксе. Најизразитији раскол у православљу у 20. веку догодио се у Грчкој православној цркви поводом увођења новог, или грегоријанског календара. „Старокалендараца“ у Грчкој је готово милион.

Српска православна црква у својој дугој историји била је поштеђена раскола, ако се изузму појаве Хрватске и Мађарске православне цркве, које нису створене из њеног крила, већ под принудом окупатора, све до средине прошлог века. Први раскол десио се када је вољом државе, организована псеудоцрквена заједница названа Македонска православна црква. Одмах по завршетку Другог светског рата и проглашења Народне Републике Македоније, комунистички прваци из Скопља, уз огромну помоћ својих партијских другова из Београда, почели су систематски да урушавају јединствено биће СПЦ. Политички интереси македонске олигархије су били покретач сукоба.

Још октобра 1958. године у Охриду је одржан црквено-народни сабор на коме је одлучено да се „обнови стара македонско-охридска архиепископија“ чије ће се границе поклапати са републичким границама Македоније. Девет година касније, митрополит Доситеј Стојковић, иначе родом из Смедерева, прекршивши каноне Православне цркве и архијерејску заклетву, на црквено-народном сабору, јула 1967. године, једнострано је прогласио потпуну самосталност цркве у овој југословенској републици. Колико је и иза овог чина стајала официјелна политика, најбоље говори податак да је Јосип Броз наградио челника нове цркве високим државним одликовањем.

У безочној дрскости и провокацији македонских партијских и државних руководилаца-атеиста, који су узели учешће у стварању једне неканонске верске организације, говори податак да су за писање њеног Устава ангажовали Антониjа Јеркова, активног члана Усташке младежи и главног оперативца у оснивању Павелићеве Хрватске православне цркве.

Српска црква је са великим стрпљењем покушавала да изглади сукоб, пристајући својевремено на уступке, чак и на то да неканонско одвајање дела своје територије уобличи у канонски оквир.

Патријарх Герман и Јосип Броз

Други, такозвани амерички раскол, који је потресао Београдску патријаршију, а озваничен је 1963. године, доводи се у везу са епископом Дионисијем, али није настао одједном и изненада. Узроке би требало тражити коју деценију раније. Тешко је још увек пронаћи трагове, ако они уопште и постоје, о томе када је и ко тачно донео одлуку у врху Титове Југославије да се за разбијање српске политичке емиграције искористе Српска православна црква и њена организација, најпре у Сједињеним Америчким Државама, а потом и у Европи и Аустралији.

Историчар др Вељко Ђурић Мишина, утицај државе на догађања на америчком континенту, појашњава:

– Снага српске емиграције, првенствено у Америци, политичка и економска, представљала је за југословенски државни врх значајну потенцијалну опасност. Зато је требало тражити начина да се разбије, уситни и тако учини безопасном. Закључено је да ће се то успети изазивањем проблема у Цркви, форсирањем сукоба између епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића и Патријаршије у Београду. Тај сукоб би довео до располућивања српског народа, па би опасности са те стране нестало.

Дионисије је у Америку дошао још пре Другог светског рата, а епископ је постао 1940. године. У току рата био је огорчени противник и непријатељ Народноослободилачке борбе и истакнути пропагатор покрета Драже Михаиловића. После рата је био један од најактивнијих непријатеља нове Југославије и читаву црквену организацију у епархији усмеравао је у том правцу.

Круна те његове антијугословенске кампање била је у Њујорку 1963. године, када је Тито дошао на заседање Уједињених нација. Дочекале су га масовне демонстрације српских имигранта на чијем је челу био епископ америчко-канадски Дионисије.

Патријарх Герман и Синод СПЦ, под притиском власти, покушавају да нађу прихватљиво решење и приволе Дионисија да прихвати да се америчко-канадска епископија подели на три дела. Дионисије, који је до тада био 23 године епископ свим Србима у Америци и Канади, није прихватио ту одлуку.

Потпуни прекид јединства Српске православне цркве у САД и Канади је формализован марта 1964, када су патријарх Герман и Свети архијерејски сабор лишили Дионисија епископског и монашког чина.

Патријарх Павле, двадесет и седам година касније, крајем априла 1991, позвао је митрополита Иринеја, тадашњег челника цркве у расејању, да дође у Патријаршију, где је постигнут договор о помирењу. Месец касније, 24. маја, Сабор ће прогласити уједињење. Литургија помирења служена је на Сретење, у Саборној цркви у Београду.

Још на Другом заседању Авноја у Јајцу 1943. године, ударени су темељи федералној посебности Црне Горе, која је постала посебна република у југословенској федерацији. Уставотворна Скупштина ове федералне јединице донела је први Устав којим је заокружена државност Црне Горе. Истовремено је промовисана црногорска национална посебност, која је видљиво изражена у пописима од 1948. и 1953. године и у општој државној и партијској политици. Такво расположење је условило да се повремено наговештавала могућност оснивања некакве засебне црквене организације, која би деловала само на територији ове републике.

Први писани трагови о зачетку ове идеје могу се наћи у архивској грађи о раду верске комисије. У разговору, 13. новембра 1959. године, између Блажа Јовановића, председника Народне скупштине НР Црне Горе, и Милана Вукасовића, председника Верске комисије, са викаром патријарха српског, епископом будимљанским Андрејом. Када је споменута могућност повратка на дужност митрополита црногорско-приморског Арсенија (Брадваревића), који је био политички осуђен, стигао је одговор:

„Ако нам Сабор наметне Арсенија, биће као у Македонији.“

Другим речима, то је значило да је и ова република спремна да крене путем македонског раскола.

Десет година касније, патријарху Герману је Мило Јовићевић, председник Савезне верске комисије, због покушаја Светог архијерејског сабора да спречи рушење Његошеве капеле на Ловћену, дословно рекао:

„Није искључено да питање аутокефалне цркве постане актуелно и у Црној Гори.“

Почетком распада Југославије на јавну сцену ступају пробуђени сепаратисти који уз залагање за одвајање Црне Горе од Србије намећу идеју о оснивању „аутокефалне Црногорске православне цркве“.

Распоп Мираш Дедеић са следбеницима

Последњег дана октобра 1993. године, уз громогласну подршку Либералног савеза и Црногорског федералистичког покрета, на Цетињу је прокламована ова неканонска творевина. Занимљива је констатација да су се готово сви чланови иницијативног одбора за оснивaње „аутокефалне цркве“, у књизи „Ко је ко у Црној Гори“ изјаснили као атеисти.

За митрополита је изабран Антоније Абрамовић, рашчињени свештеник Православне цркве у Америци. И његов наследник, изабран за новог поглавара 6. јануара 1997. године, Мираш Дедеић, који је узео духовно име Михајло, такође је рашчињени свештеник. И не само то, два Синода, Српске и Цариградске патријаршије, бацили су анатему на њега.

Аутор: Иван Миладиновић
Извор: Новости

  • 51
    Shares

Напиши коментар