Матија Бећковић: Језик – наша невидљива црква


Оборен ударцем споља, српски народ је почео себи долазити изнутра. Потрвен до корена, ослонац је могао наћи само на дну себе. Дно празнине која је зинула, могао је досегнути само песнички језик.

Тражећи почетак беспочетног, песник је  трагичну истину преварао у благу вест. Да би умно постојао, вратио се сопству и од својих духовних вредности начинио бедем опстанка. Споља је пристао на све да унутра не би примио ништа.

Као што се у часу понижења може уочити трен кад појединац постаје песник, тако се и у временима националног унижења и потирања може препознати и означити како се рађа песнички геније једног народа.

Оно што му је требало за опстанак, српски народ је испевао, а оне које је изгубио на бојном пољу, повратио и оживео у стиховима. Ономе што је изгубио у реалности, дао трајност и оплакао у десетерцима. И не само то: Срби су се окупили око ликова из своје поезије. И још више — почели да се на њих угледају, да их следе, да се према њима управљају. Да се у њих куну и у њих верују. Где се историја завршила, поезија се ужилила. Где је престало историјско сећање, ту је заватрило поетско снатрење. Закукале су и тужбалиц и птице. Барјак, пао на бојном пољу, пренет је и подигнут на виши, духовни план, и одатле га више нико није могао оборити. 

Срби се нису прославили бојем, него песмом о Косову, опеваним, а не стварним јунацима. Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не војник. Реч, а не сабља. Песник је одбранио војника у боју који је започео после боја. Поезија је имала последњу реч на Косову, а сваки бој доноси онолико славе колико песама из њега изнесе духовне снаге и користи. 

Као да је судбина народа прешла у надлежност поезије. Реч је отпечатила запечаћену историјску судбину, открила пут из беспућа, узела управу и дала главу обезглављеном народу.

Поезија нас је узводила, подизала и престизала. Тако смо често добијали и вишак поезије и мањак стварности.

***

Чудо да су претрајали мали народи може се објаснити само њиховом великом поезијом. У скривници језика је тајан опстанка и спаса, а она је претекла јер је невидљива 

Језик је наша невидљива црква
Још неподељена и неразорена
Свака реча је у њој самојавна икона
Ради нашег спаса објављена.

СРПСКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, избор: Милош Ковачевић, Источник, Београд, 2003.  /стр. 109-111/
Извор: Сродство избору, Чудо

  • 70
    Shares

Напиши коментар