Раде Дробац: Србија између „Истока“ и „Запада“

Циљ притисака на Србију је потпуно покоравање Србије и њен улазак у НАТО, чиме би се отворио слободан пролаз на „Исток“, ка Русији, без „непријатељских џепова“ у позадини.

Крилатица из наслова има две димензије, једна је вештачка јер намеће политички избор између западних сила данашњице (САД, ЕУ и НАТО) и Руске федерације (РФ), а друга је друштвено-историјска и односи се на утицаје западне цивилизације (Аустрија, Аустро-Угарска, Немачка…) и источњачке (Турске пре свега, али и Визаантије) на нашу земљу и народ кроз историју, при чему је она реална и основана.

Задржимо се на првој димензији, која је и актуелна. У свом освајачком походу на РФ „Запад“ Србију, која му упорно „пружа отпор“, како они доживљавају независну политику Србије, „оптужује“ за политику неутралности, као да је то неки грех, затим да седи на „две столице, при чему Србија седи на једној столици, али својој, и напокон да се није определила ни за „Запад“ ни за „Исток“, као да то мора. Србија се притиска да се „коначно“ определи за „Запад“ јер се он представља као цивилизацијски, политички, економски, безбедносни па и у сваком другом погледу напредан и пожељан. За разлику од „ретроградног“ „Истока“ где, наводно, „влада тиранија, сиромаштво обесправљеност и безакоње“. Циљ свих тих притисака је потпуно покоравање Србије и њен улазак у НАТО, чиме би се отворио слободан пролаз на „Исток“, ка РФ, без „непријатељских џепова“ у позадини.

Огромна машинерија за „обећања, притиске и уцене“ „Запада“ већ десетинама година даноноћно на све начине ради да у Србији промовише све „западно“ и кроз то сопствене геополитичке и геоекономске интересе. Покушава да нам их натури као наше па се ЕУ описује као цивилизацијско достигнуће, „срећна европска породица народа“, а НАТО као „заједница високих вредности и принципа и гарант наше безбедности“. Саботира се сваки наш покушај да самостално живимо и радимо, да дефинишемо а камоли остваримо наше интересе, бирамо савезнике и остварујемо активности, компромитују се сви наши потенцијални савезници. „Запад“ је у Србију инвестирао огромна финансијска средства, уложио је време, труд и капацитете кроз бесомучну пропаганду, потплаћивање, подмићивање, уцене и претње и, наравно, обећања, која ће заборавити чим оствари своје интересе. Користи се свим познатим и мање познатим методама, каналима и средствима, као и безбројним медијима и интернет порталима које финансира и којима управља и који покушавају да сакрију или да деформишу чињенице које су неумитне.

Међу те чињенице, које никада не смемо изгубити из вида, спадају – војна агресија НАТО на СРЈ, срећом и захваљујући храбрости српске војске и старешина, неуспешна, упорно настојање да се Србији на силу отме Косово и Метохија (КиМ), део њене суверене територије, бомбардовање нашег народа у БиХ током грађанског рата у овој бившој југословенској републици, подршка и помоћ „Запада“ сепаратистичким властима у Хрватској током грађанског рата у тој бившој југословенској републици а посебно у акцији „Олуја“ у којој је огромна већина Срба из Хрватске протерана и опљачкана, затим подршка свим оним снагама које су водиле и воде агресивну и непријатељску политику према нашој земљи и народу, разноразне економске и друге санције, уцене и претње, лажна обећања и споразуми којих се нису држали, и много тога другог.

Дакле, „Запад“ је увек настојао да нас на нешто натера, да нам нешто отме, да нас мења и да нас, ако ништа друго, критикује и блати. Све са циљем да на рачун наших територија, добара и интереса, оствари своје стратешке интересе. Прокламована политика „Штапа и шаргарепе“ углавном се сводила на штап, обећања нису испуњавана, договори су изигравани, чињенице извртане, мотиви и циљеви заташкани и скривени. На крају, када другачије није могао да се оствари циљ, према непослушним, слободољубивим и правдољубивим Србима, употребљавана је сила, убијани су војници, цивили, деца, рушени путеви, инфраструктура, болнице, институције, фабрике, електране и др.

Зато и не треба да чуди што је огромна већина српског народа против НАТО, а самим тим и против „Запада“ јер НАТО оличава и персонализује „Запад“.

Са друге стране РФ, иако није много улагала у Србију, ни новца, ни труда, ни времена, ни политичке па ни меке моћи, у кључним тренуцима је Србији помогла и помаже јој и данас. Без РФ би одбрана КиМ била немогућа, у СБ УН је кључни фактор одбране виталних интереса Србије, помаже нашој земљи у кључним економским сферама- војно-техничкој сарадњи и енергетици. При томе, за разлику од „Запада“, РФ своју подршку и помоћ ничим не условљава. Једнако је важно и што су и Србија и РФ на мапи геополитичих планова „Запада“ виђене као њихови „непријатељи“, што су оба народа слободарска јер не желе да буду ничији поданици и што су кроз векове, поред многих сличности и историјских контаката, у многим ситуацијама помагали једни другима, колико су могли. Звучи можда претерано рећи да је Србија помагала РФ, али за то има основа. Споменимо само чињеницу да је у II. Светском рату херојски отпор народа у Југославији, у огромном проценту Срба, одложио напад Хитлера на СССР на неколико месеци, што је било од непроцењиве користи за припрему одбране, и такође, ако је и данас РФ крајња мета продора либералног капитализма на „Исток“, вишедеценијски херојски отпор Срба (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и данас Србије) окупацији НАТО опет је дао прилику РФ да ојача и оспособи се за одбрану, ако буде, не дај боже, требало.

Из претходно изнетог је јасно да се српски народ не опредељује ни за „Запад“ ни за „Исток“, ни идеолошки ни политички, већ да цени стварно понашање, однос и последице активности и оних који оличавају „Запад“ и оних које представљају као „Исток“, али и свих других међународних субјеката.

Аутор: Раде Дробац, Амбасадор у пензији, Заменик Председника Београдског Форума за свет равноправних
Извор: Београдски Форум за свет равноправних

  • 89
    Shares

Напиши коментар