Ратни записи професора Лазара Тркље „преживели“ Озну затрпани у земљи

Ратни дневник Лазара Тркље

Ко хоће да заиста разуме српску поделу на четнике и партизане треба да прочита књигу „Ратни деневник Лазара Тркље 1941 – 1944 – Откопана истина“. Писана је по аутентичној архиви овог предратног политичара, блиског сарадника и пријатеља Драже Михаиловића, која је деценијама била закопана у земљу.

Чувана је као највећа породична тајна, а сада је коначно после седам деценија угледала светлост дана да сведочи о страшној голготи народа током Другог светског рата. Званична историја све је то, углавном прећутала.

Потресни ратни записи професора Лазара Тркље, секретара Земљорадничке странке, које је водио од прољећа 1941. па до јесени 1944. године сачували су од заборава хиљаде трагичних људских судбина. Лазарева ратна архива, која садржи више стотина густо куцаних страница текста, рукописа, спискова убијених, али и убица, наредби, одлука, политичких и војних процена ситуације на терену, представља једно потпуно ново и аутентично свједочење о збивањима у Другом свјетском рату.

Ово драгоцено историјско штиво чувано је деценијама као највећа породична тајна, закопна у земљу у нади да једног дана изађе на видјело и свједочи о голготи народној.

Лазар Тркља био је члан Централног националног комитета, лични саветник Драже Михаиловића за источну Босну и председник Националног комитета за Херцеговину. Био је близак сарадник, али, како то каже Драгиша Васић, и лични пријатељ Драже Михаиловића, о чему сведоче њихови бројни сусрети и преписке током рата.

Лазар је све записивао у биљежницу, водио дневник, а када би му прилике допуштале, рукописе је, углавном ноћу, прекуцавао на писаћој машини. Дакле, ово нису мемоари и накнадна сјећања на то како је било у рату, него потпуно аутентичне забиљешке о ратним догађајима, биткама и страдању у Другом свјетском рату, којa до сада нису објављиванa.

У дневнику описује збивања на Равној гори, сусрете са Дражом Михаиловићем, дуге ноћне расправе, странчарење Драгише Васића. Карактеристичан је један опис Равне горе у јесен 1941. године.

Рукопис из Дневника

„Стрпљиво сам чекао неколико сати пред вратима колибе да се опростим. Мој друг потпуно разочаран. Каже: ’Видиш сама реакција, нема интелектуалаца, јеси ли видео синоћне грдње на интелигенцију, земљораднике…’ Ја га тешим. Нама је главна национална идеја, солидарност, данас ће се на челу покрета налазити једни, сутра други, а на крају можда ће доћи у најсигурније руке. Сем тога, види, ово је грађански рат, револуција, гдје престају све моралне људске скрупуле да играју неку улогу. Човјек човјеку је вук, брат непријатељ брату, борба идеја са физичким оружјем. И заиста, требало би бити прворазредни психолог па да се уочи и опише галерија типова који су се тих дана налазили и врзмали на Равној гори и у равногорском војно-четничком покрету.“

Са Равне горе Лазар одлази на партизанску територију, у Ужичку републику, Пожегу и Ужице. Описује како политички комесар и свештеник држе опело у срцу Ужичке републике сахрањујући једног лидера Комунистичке партије „са потпуним црквеним обредом“.

Притварали су га и четници и партизани. Биљежи како италијанска војска преузима бродове и луке у Боки, износи прецизне податке о погинулима и стрељанима, о страшним злочинима усташа у Пребиловцима и другим херцеговачким местима.

Лазар до детаља описује како се десио злочин у селу Пребиловци. Поименице наводи усташе које су водиле акцију, гдје су мучили, убијали и силовали, како су сељаке затворили, опљачкали, спровели у вагоне и одвели до јаме Шурманци, а потом и побили.

Лично је разговарао и забиљежио свједочења преживјелих Пребиловчана.

Професор Тркља у својим списима објашњава узроке неслагања са Дражом Михаиловићем, тачније, с неким његовим одлукама, које он отворено критикује. После једне бурне расправе с Дражом на Колашинским пољима, Лазар одлази за Бугарску, а након обиласка терена и проласка кроз Србију, шаље веома оштро писмо, у којем таксативно наводи проблеме у четничкој организацији, злоупотребу наредбе о слову „З“, четничке злочине на терену, бахатости локалних команданата.

У свом дневнику Тркља је забележио и исказе преживелих Пребиловчана

„Када сам пролазио кроз Србију, изгледало је као у паклу. Није се знало ко кога убија. Недићевци, љотићевци, комунисти, војни четници, сви су се међусобно убијали и нико није имао савезнике. У народу страх и паника. Људи нису били сигурни да ће кад легну и осванути. Обично нису лежали код кућа.

Ето, то је резултат фамозног слова ’З’. Оно је било створено да се неваљали Срби лише живота, а у пракси најчешће је лишавало живота најбоље синове народа. Оне који су неком сметали зато што су нешто радили. Српска посла, па ето ти.“

У ратним биљешкама Лазар детаљно говори о злочинима комуниста, тзв. лијевим скретањима, како су послије рата комунистички дисиденти назвали партизанска убиства бројних цивила у Херцеговини и Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. године. Наводи имена невиних људи, углавном угледних домаћина, али и осталих, које су партизани побили јер нису хтјели да се прикључе њиховом покрету.

Посебно је интересантан пример двојице сељака код Љубомира у Херцеговини, које су насред пута, без кривице или суда, зверски убили народни хероји Сава Ковачевић и Петар Драпшин.

У свом дневнику Лазар описује детаљно и четничке злочине у Фочи. Он се у овом граду затекао два дана после масакра над фочанским муслиманима.

У ратним записима описани су догађаји у херцеговачким срезовима (Требињском, Билећком, Столачком, Гатачком, Невесињском, Љубињском), затим срезовима Ариљском, Шабачком, Нововарошком, Милешевском, Лозничком, Пљеваљском, Ваљевском, Подгоричком, Никшићком, Бококоторском, Барском, Цетињском, Даниловградском, Колашинском, као и на Романији, Мајевици, Хомољу и у Тимочкој крајини…

Лазарева лична архива више од 70 година била je ван домашаја јавности, а 50 година закопана у земљу. Озна ју је тражила више пута, три пута је ископавана и премјештана, а делом је страдала од влаге.

Кад је Лазар отишао из родне Билеће, његова сестра Мара и брат од стрица Жарко, кришом су склонили документа. Пронашли су некакву италијанску канту од масти и папире у њу потрпали, затворили и закопали. Кад је дошла партизанска власт и конфискација имовине породице Тркља, Лазареве архиве није било.

Нико је није ни помињао. Озна је сумњала, али није била сигурна да укућани знају гдје се она налази. Жарко Тркља, страхујући да ће бити пронађена, три пута ју је премјештао. Током деценија скривања документација је оштећена. Ипак, највећи дио је сачуван да свједочи о најстрашнијим догађајима, трагедији народа, страдању и злочинима у Другом свјетском рату.

Лазарева архива је скривана и чувана као највећа породична тајна, а у цијелој фамилији само њих двоје, Жарко и Мара, знали су да је сачувана и гдје се налази.

Уочи распада социјалистичке Југославије и пада комунизма у Херцеговини, документација професора Лазара Тркље изнијета је на свјетлост дана. Жарко је једногa дана свом сину (потписнику ових редова), по завршетку студија, тутнуо у руке гомилу папира уз ријечи: „Ево ти ово, па види шта ћеш с тим.“

Прочитај још: Четничка историја нестала у селима око Чачка


Аутор: Никола Тркља

Извор: Тамо далеко, ИН4С

  • 6
    Shares

Напиши коментар