Слободан Рељић: Ево како одговорити на пропагандни рат против Срба

Слободан Рељић

Нешто морамо да чинимо! Можемо да производимо муницију која добро дође РТ и деловима јавности на Западу која је пробуђена. Због себе!

Ко контролише прошлост, контролише будућност. Ко контролише садашњост, контролише прошлост.

Џорџ Орвел

Прво, да бисмо могли да што реалније говоримо о том важном процесу – о попуштању брана западних службених извора из којих сазнајемо шта су они стварно знали о догађањима у грађанском рату у БиХ (а и о бомбардовању СРЈ, а и укупном распадању и разрању СФРЈ) – морамо да бар сада, поводом докумената из британског Националног архива о Сребреници, дефинишемо догађај и позиције, и Запада и нас.

Дакле, догађај у сведеном смислу, био је рат западних сила против Срба. Западна антисрпска коалиција (тако ћемо их колоквијално звати) није била хомогена – било је ту разних идеја, циљева, приступа, међусобних расправа па и одлука, али су се у основном слагали: Југославију треба разбити а Србе као највећи народ који контролише простор у срцу Балкана дисциплиновати, и ослабити што више.

У томе се примарно користе унутрашње силе деструкције, а споља се појачавају и управља се њима. Главно средство је одвајкада Divide et impera! То вам је одговор на оно подметање да „нас Србе сви около мрзе“. Мрзели су нас и 1942.

Друго, најважније средство у овој операцији је – пропагандни рат. Он је претходио свим „врућим“ ратним насртајима, а није престајао ни после војних доловања. Користићу класификацију принципа ратне пропаганде белгијско-француског новинара и публицисте Мишела Колона.

Дакле, тај рат је извођен овако:

1. Сакривање интереса.

Западне владе се „боре“ за људска права, мир, демократију, слободно тржиште, слободну штампу или какав год племенити идеал. Никад се не помињу економски и социјални интереси Запада. Не спомињу се ни интереси корпорација, банковног капитала, отварање тржишта, уништавање конкуренције (рецимо, војне индустрије СФРЈ) и дробљење држава које показују превише независности; уништавање земље која би могла представљати алтернативу либералном систему (Чомски се позива на Строба Талбота који је написао да је СРЈ бомбардована пре свега из разлога непристајања без задршке на западну економску транзицију): али ратови се увек воде из економских разлога. Пљачкашких!

Нема хуманитарних ратова.

Док се ратовип редстављају као хуманитарни, стварни циљеви су: контрола свих стратешких рута на Балкану – Дунав и нафтоводи, гасоводи у изградњи, постављање војних база–потчињавање јаке југословенске војске (пета у Европи!) – и економска колонизација земље.

Мултинационалне компаније – некад US Steel данас Бехтел – бесрамно колонизују земљу, пљачка се богатство земље а становништво пада у све веће сиромаштво.

Тако кад се говори о Косову, никад се не помиње основна улога – обезбеђивање транзита хероина из Авганистана и накнадно сазнајемо да извођачи имају своју наплату на терену (од Медлин Олбрајт и Кларка до Метју Палмера).

2. Демонизација непријатеља.

Сваком рату претходи спектакуларно велика медијска лаж да би се добила подршка јавности.

• 1965, Сједињене Државе почињу рат у Вијетнаму нападом на два своја брода (инцидент „Залив Тонкин“), а окривљен је Вијетнам.

• „Разлог“ за прву агресију на Ирак 1991. је наводна пљачка инкубатора за бебе у породилишту у Кувајту. Ову медијску лаж је произвела Хил&Кновлтон компанија за односе са јавношћу.

• Слично, НАТО је интервенисао у Босни 1995. на „основу“ фалсификованих прича о „концентрационим логорима“ и бомбашким нападима на цивиле у Сарајеву, приписаних Србима. Истраге – држане у тајности – показале су да су починиоци НАТО савезници.

• Почетком 1999, „разлог“ за напад на СР Југославију био је „масакр над цивилима“ у Рачку . Иако је то сукоб легалних оружаних органа државе и сепаратиста УЧК, које су почетком 1998. били „терористима“, а „борци за слободу“ неколико месеци касније. Догађај лажиран.

Да би лаж била ефикасна морају стално да се емитују: страшне слике – манипулисане, ако је потребно; (страдала деца); то се држи у медијима непрекидно, са честим подсетницима; монополише се приступ медијима и искључују противничке верзије; одбацују се критика и јавно се прозива свако ко ово доведе у питање као „саучесник“ (за то служе развијене НВО мреже);

3. Скривање историје.

Скривање историјских чињеница и географије региона. Због контекста.

Пример: Ворен Кристофер (амерички министар иностраних послова, на преговорима у Женеви 1993): То је ваша грешка, Европљани, ви сте пустили да Срби заузму Босну!

Дејвид Овен (европски преговарач): Али они су тамо живели!

Ворен Кристофер: Одавно?

Дејвид Овен: Одувек.

Ворен Кристофер и Дејвид Овен

Крадинална чињеница није омела ни Кристофера ни адмнистрацију да наставе да Србе третирају као – окупаторе! Ни Овена да то подржава.

А од 1991. Туђман и Изетбеговић, двојица екстремистичких вођа које је Немачка наоружала пре рата, представљени су као демократске „жртве“. Запад неће да види да они оживљавају најгрознији период у историји Југославије: геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941-45.

Године 1999. Косово је представљено као земља коју су Срби напали. Речено је да „Албанци чине 90% становништва, а Срби 10%.“ Свако помињање нестанка Срба, убијања и терорисања током Другог рата, па после тога, када су провинцијом управљали Албанци (1980-их)–изостављено је. Постојање мањинских групана Косову – Рома, Јевреја, Турака, Муслимана, Горанаца скривено је. Не региструје се етничко чишћење „западних пријатеља из УЧК“, уз благослов НАТО.

4. Организовање амнезије.

Кад Запад припрема неки рат не дозвољава се подсећање на велике медијске лажи из претходних ратова. Сваки нови рат је увек „правичан“, још чистији од претходног.

Расправе се остављају за касније. Да ли ће их икада бити?

Ево једног грубог примера: после Ирака Алистер Кембел, директор комуникација Тонија Блера морао је да поднесе оставку када је ББЦ, склањајући кривицу са себе, инсистирао да је он дао лажне информације о наводном оружју за масовно уништење. Ту се показује да, ипак, има државног интереса! Бар делимично. Јер: да ли је то потакнуло расправу о другим достигнућима Кембела? Шта је око Косова кувао исти Кембел? Да ли информације у вези са разарањем Југославије ОБАВЕЗНО треба преиспитати? Ништа од тога.

Тако се организује Запад у рату и у послеоперцијском периоду.

А шта радимо ми? Нападнути и оклеветани.

Наши потпуно вестернизовани медији доследно следе токове мисли западних медија. Понавља се досетка западних амбасадора како смо се ми нашли „на погрешној страни историје“ после пада Берлинског зида.

Већи део наше елите фронтално ћути, а инцидентно – покупи се нешто од иверја са Запада, чудимо се (Боже, боже да ли је то могуће! Ко би рекао!) и то се третира као изузеци у, иначе, узоритој пракси незваисних медија и слободних новинара Запада. Објавимо понеку преведену књигу, који документарни филм – узимамо Кембела и Блера да и нас саветује.

То је као да, уместо да сечемо нокте да бисмо могли нормлно да радимо – засецамо јагодице и зглобове прстију!

И стално смо у живом блату у коме нам наше дојучерашње убице јављају да – ако се бранимо -чинимо недопустиву грешку јер они нас штите од „малигног утицаја Русије“ и сумњивих „намера Кине“.

А шта можемо да радимо? Шта би ваљало чинити?

Прво: Ми немамо средства да створимо неку РТ! За активно учешће у пропагандном рату.


Такво оружје које би се буквално могло супроставити CNN (узимам ова имена као симболичка) ми себи не можемо приуштити. То могу само велике силе, као што и свако супериорно оружје могу да произведу или купе само највеће силе. (С-400, на пример)

Друго: Али нешто морамо да чинимо! Можемо да производимо муницију која добро дође РТ и деловима јавности на Западу која је пробуђена, расте и политички им је корисно да имају добре намере према нама. Због себе!

Не претендујем да знам коначно решење, али имам посуђену идеју коју бих волео да овде изложим. Ваљало би направити неко место – библиотека, сајт, платформа, у сваком случају место где би се сакупљао сав релевантан материјал о разарању Југославије.

Београдски форум за свет равноправних, амабасадор Живадин Јовановић, говорио ми је о идеји да се у Београду установи центар, или како би се већ звало, где би се на једном месту сакупили – документи, књиге, текстови, видео материјал…

Тако би постојало место где би могло да се нађе све/већина (електронски, физички, контакти…) о теми која је глобално важна. Разарање Југославије и све последичне игре и радње о којима ми причамо – догађај је од глобалног значаја. Биће све значајнији!

О томе ће се писати књиге, снимати филмови, тв-емисије, серије, писаће се новински текстови, биће питања у квизовима… А активним приступом би и ми били место где ће се моћи наћи чињенице и мишљења.   Бићемо у фокусу студената, доктораната, новинара, уметника, знатижељника…

Међутим, наше сећање и реално сећање на нас – уништава се и систематски и из нашег немара. На пример, нико никад није узео у заштиту документације великих редакција (Политика, Борба, Радио Београд…). Напротив, новопридошли директори који те редакције доживљавају као плен за учешће у партијским операцијама доласка на власт, хвале се како штеде укидајући те документације и отварајући кафиће!

У свету у коме ми живимо врло је важно да колико-толико и ми утичемо на то како ће догађаји бити интерпретирани.

Погледајте сад рат око ревизије историје Другог светсаког рата. Истина о историји је истина о овом времену, о нама а и нашим потомцима.

Наравно, ово не може без подршке српских државних структура – мада, установа не мора бити државна, односно, то би ваљало да се организује како ово време захтева. Кад се налазе повелике паре за разне НВО-центре, који служе да полузналци имају потпис у ТВ-наступима као аналитичари, могло би и ово.

Сваки други допринос је важан. Научни радови, новински текстови, полемика, међусобна храбрења…  Али, ово је рат. Пропагандни рат.

На ратне ударе се одговара ратно. Прилагођено тактички, али ратно.

И хитно.

Благовремено смо већ пропустили.

Излагање на трибини: ”Република Српска у светлу нових чињеница о грађанском рату у БиХ” одржаној 27.2.2020. у Прес центру УНС у Београду
Извор: Све о Српској

  • 22
    Shares

Напиши коментар