Срби у Великом рату: „Имали смо три армије и нешто величанствено. Српски санитет“

Велики рат је био страшан сам по себи. Ово је кратка прича о нечему страшном што се Србији догодило непосредно пред рат. И нечем величанственом. Ни о једном ни о другом се, за сада, не учи у нашим школама.

Да би прича била јаснија, а детаљима попут ње испуњена је књига о Гвозденом пуку (чијих уводних 160 страница можете већ сада да преузмете на сајту www.gvozdenipuk.rs у секцији „Преузимање“, као и да на страници „Донације“ прочитате како можете да помогнете да се та књига изнова одштампа и потом, изнова бесплатно дели), послужићу се записом чувеног српског ратног хирурга, доктора Михајла Мике Петровића, који је јула 1914. у оперативни дневник у Нишу записао:

„Мобилизација је имала добар одзив, али сви војници нису добили шаторска крила. Добили су блузе, већина и шињеле, а само један мањи део и чакшире. Обућу и опанке нису сви добили. Сандуци за апотеке – непопуњени, јер је предмет о томе лежао од 29. марта до 27. јуна на столу у Санитетском одељењу. Лекове нисмо добили у прописаној количини. А ни завојни материјал. Са стоком је ишло најтеже. Коњска запрега није попуњена, махом су дошле воловске“.

Био је то тек почетак мука. Србија је била у дуговима после два рата у претходне две године, најпре са Османлијама за ослобађање Старе Србије и Македоније 1912, а онда са дотадашњим савезницима Бугарима 1913, којима се није свидела подела територије па су на Брегалници (и Злетовској реци, коју не би ваљало заборављати) без објаве рата напали наше претке. Услед тешке финансијске ситуације која је уследила, ништа од ратне и санитетске опреме није обнављано у српској војсци од тог, Другог балканског рата. Неки лекари су по објави мобилизације 1914, прегледом расположивог материјала нашли чак и зарђале инструменте.

„Наредбом бр. 55 коју сам отправио, тражени су серуми за дизентерију, тифус, колеру и тетанус“, пише Мика Петровић, па касније дописује: „Упозорење: тражени серум није дошао“. Пише и следеће: „Апарат за стерилизацију – на оправци“.

Није било сантитетског материјала. Али, ни довољно лекара. Ми и нисмо имали медицински факултет, ретко ког је држава могла да помогне да оде у иностранство и тамо се школује. Када је Велики рат избио, Србија је мобилисала око 532.000 људи. А само 409 лекара. Условно речено „лекара“, јер су од њих свега 89 били активни санитетски официри, а од остатка – 203 су били студенти. Свако од њих добио је по, када се 532.000 подели са 409, по 1.300 војника о којима је требало да брине, лечи, оперише, спасава. А чиме? Страшно, зар не?

Али, то није било све.

Србија је, и поред велике финансијске кризе, успела да у иностранству купи сантитетски материјал. И то пре почетка рата. А онда су аустроугарске власти, противно Женевској конвенцији, задржале сав тај материјал, не допуштајући у тим предратним тренуцима да он стигне у Србију која га је платила. Страшно, зар не? Али, то није било све.

Нису Аустроугари задржали само материјал. Задржали су, и у заробљеничке логоре до краја рата послали, стотинак српских студената медицине који су се у иностранству школовали, а који су се на њеној територији нашли када је рат објављен.

Без сантиетског материјала. Без довољно стручног особља. То вам је био српски санитет у Великом рату. А био је такав, да су се странци дивили решењима која су Мика Петровић, Војислав Суботић и остали великани овог народа довитљиво, а стручно изналазили тада. Смртност услед озбиљних повреда крвних судова је, захваљујући српским хирурзима, била најмања у европским армијама, па и не чуди што је Норман Рич написао „Оно што је Суботић увео и спроводио у оперативним захватима (систематска решења за реконструктивне процедуре, уместо дотадашњег обичаја да се ране подвезују, што је готово по правилу доводило до каснијих ампутација или смрти), далеко премашује оно што је до тада било познато. Техника и резултати тог рада – превазиђени су тек 40 година касније“.

Без довољно лекара. Без довољно санитетског материјала. У борби са временом, немаштином, разорним дејствима напада земље која је имала 11 пута више становника, а онда и здруженим нападима још моћније, Немачке, и, са леђа, Бугарске. У муци. Без роптања, јер је увек око тебе некоме горе. Црвени крст на руци или капи, а крст народни на леђа, па са вером да је чудо могуће – посветиш своје таленте роду своме. Е, то вам је био српски санитет.

И, зато… Када вас једног дана буду питали „Колико је армија имала наша војска у Великом рату?“, немојте да кажете „А, па то је лако, три“. Реците „Имали смо три армије и нешто величанствено. Српски санитет“.

Аутор: Дарко Николић
Извор: Гвоздени пук

  • 2
    Shares

Напиши коментар