Иза кулиса Конгреса самоуправљача: Титова завера против Србије

На истом (антисрпском) задатку: Јосип Броз Тито, Савка Дабчевић и Мико Трипало Фото Документација „Новости“

Иза кулиса Конгреса самоуправљача Броз тврдио да је у Београду центар контрареволуције коју предводе БУ, „Студент“ и „Јеж“

Осми је мај, пре 45 година, далеке 1971. Осам сати изјутра. Испред Цркве Светог Марка у Београду стотинак студената Београдског универзитета смешта се у два аутобуса. Крећу за Загреб, у традиционалну посету колегама из главног града Хрватске. Тог дана њихов град слави годишњицу ослобођења. Вођа овог, и званично названог „Каравана пријатељства“, јесте Миодраг Миле Перишић, студент Филозофског факултета и већ афирмисан песник. Много година доцније, један од важнијих функционера Демократске странке и дипломата.

На двадесетак километара испред Загреба саобраћајна милиција зауставља аутобусе. Љубазно саопштавају Београђанима да ће ту морати да сачекају руководство Савеза студената Загребачког свеучилишта. Који минут касније, стижу на челу са председником Драженом Будишом. Креће се ка центру, али не уобичајеном маршрутом. Залази се кроз различите делове Загреба, из којих се крећу непрегледне колоне грађана, дисциплиновано, по двоје у реду. Носе се транспаренти: „Што је више клевета и лажи, Савка и Трипало су нам милији и дражи“, „Хоћемо чисте рачуне“, „Суверена држава је право хрватског и осталих народа СФРЈ“, „Тражимо усвајање уставних амандмана“, „Шибеник ради, Београд се гради“…

Колоне се крећу ка некадашњем Тргу републике, данашњем Тргу краља Томислава, на велики народни митинг, на ком говоре председница ЦК СК Хрватске Савка Дабчевић Кучар и први човек Загреба Перо Пиркер…

СВИ југословенски дневни листови сутрадан ће известити да је на митингу било више од 150.000 људи, да је Савка критиковала хрватске сепаратисте и њихове намере да разбију Југославију „каква нам је у интересу и какву желимо“, а великосрпске шовинисте је осудила што „нуде Југославију какву не желимо и нећемо“. Говорила је о доприносу Загреба и Хрватске победи над фашизмом, помињала хрватску државност и сувереност, ковала у звезде политику ЦК СК Хрватске о радикалној децентрализацији и демонтирању савезних југословенских институција, коју су она и њени сарадници промовисали годину дана раније.

Наредба да се ухапси Лека Ранковић

На дан завршетка Конгреса самоуправљача у Сарајеву, Тито се срео и са функционерима БиХ, којима је изјавио да је „издао налог за хапшење не само Хамовића и Милојевића, већ и бившег потпредседника Југославије Александра Ранковића“. Рекао је да је одлуку донео после извештаја Контраобавештајне службе ЈНА да су се Ранковић, Хамовић и Милојевић срели у Београду на једном завереничком састанку. Већ неколико часова касније испоставило се да је извештај био нетачан. Демантовала га је Служба државне безбедности Југославије. На вест о смрти Милентија Поповића, Тито је прекинуо посету БиХ, дошао у Београд и посмртно га одликовао Орденом јунака социјалистичког рада. На комеморацији га је прогласио „бесмртним револуционаром“, који је „пао смрћу хероја социјалистичког рада“.

Пароле, виђене на том скупу, и њен говор наговестиће да је отворен процес претварања југословенске федерације у конфедерацију.

Односи на релацији Београд – Загреб тих дана постајали су све хладнији. Неку недељу пре обележавања дана „ослобођења“ Загреба, Шиме Ђодан, хрватски економиста и доцент Загребачког свеучилишта, оптужио је за све невоље које су постојале у Хрватској, Југославију и Београд. Тврдио је да се у доба аустроугарског цара Франца Јозефа 55 одсто хрватског дохотка сливало у иностранство, за време краља Александра и кнеза Павла Карађорђевића 46 одсто, а да се у новој Југославији тај износ попео на 63 одсто:

– Социјалистичка Федеративна Република Југославија Хрватску израбљује више од Аустроугарске или старе Југославије, па је стога за Хрвате мање прихватљива.

У новинама се тог 9. маја 1971. могло прочитати да је прошло више од пет месеци како југословенске републике не успевају да се договоре око ванбуџетског биланса федерације.

ОКРУЖНИ суд у Београду забранио је први број београдског листа „Флеш“ због објављивања фото-репортаже о филму Душана Макавејева „W.Р. или мистерије организма“. Тврде да фотографије, исто као и филм, „дубоко вређају осећање поштовања“ према Стаљиновом претходнику, икони руских бољшевика, „другу Владимиру Иљичу Лењину“.

Из Бона је стигла вест да је амерички долар у Западној Немачкој пао за десет одсто у односу на немачку марку. Иронијом случаја, Американци су тог дана 1945. славили победу над немачким Вермахтом, а 26 година касније су на тај исти дан изгубили битку са немачком марком.

Протести у Загребу

Из Источног Берлина је јављено да се Валтер Улбрихт повукао са места генералног секретара Комунистичке партије Источне Немачке. На његово место дошао је Ерих Хонекер.

И још: београдска „Политика“ пише да је од 1963. до 1970. куповна моћ југословенског динара опала за два и по пута, а да је од 1968. до 1971. чланство Савеза комуниста у Хрватској смањено за 20.500 људи, да четири петине Југословена у току године не прочита ниједну књигу, да опада број југословенских породица које годишњи одмор проводе ван места становања.

Новинари из Загреба такође јављају да се „бојазан да Загрепчани неће успети достојно да угосте ‘Караван пријатељства’ из Београда показала неоправданом“.

Студенти из Београда, и после веселе вечерње седељке са загребачким колегама, на којој је главни домаћин био Иван Звонимир Чичак, студент-проректор, одлазе на коначиште у Пионирски град у Максимиру, суочени са оним што су видели у хрватској престоници и чули од својих тамошњих колега, који су готово листом носили амблем „шаховнице на рукавима“, са неком врстом зебње. Нешто после поноћи један од домаћина каже:

– Колеге, имам тужну вест. Преминуо је друг Милентије Поповић!

Паралелно са загребачком причом, у Сарајеву се дешава други део очигледно истог сценарија. Тог истог дана, 8. маја предвече, у Београд се из Сарајева, са Другог конгреса самоуправљача Југославије, вратио председник југословенске Скупштине Милентије Поповић, који је у политичкој хијерархији Југославије заузимао друго место, одмах иза Јосипа Броза. Чим је стигао, позвао је Мијалка Тодоровића, члана Извршног бироа Председништва СК Југославије. Из Сарајева је носио лоше вести. Нашли су се у Клубу савезних посланика на Дедињу, успео је да саговорнику исприча шта се све десило на конгресу самоуправљача и нагло му је позлило.

Титовом званичном заменику није помогао ни најпознатији југословенски кардиохирург, начелник Војномедицинске академије у Београду, др Исидор Папо. Живот је окончао око 22.30.

Прича Милентија Поповића, коју је рекао Тодоровићу, започела је два дана раније, када је Тито у Сарајеву, изненада, заказао састанак Извршног бироа Председништва СКЈ. Позвао је све чланове осим представника Србије. Ту су се нашли Словенац Едвард Кардељ, Хрват Владимир Бакарић, Македонац Крсте Црвенковски, Црногорац Вељко Влаховић и босански Србин Цвијетин Мијатовић.

Кад су стигли, Тито им се нервозним гласом пожалио на нелојалност водећих људи Србије и на отпоре који стижу из Београда према његовој и Кардељевој иницијативи за даље уставно демонтирање југословенске федерације и за преношење највећег броја овлашћења савезних институција на републичке центре моћи. Тај процес је био започет крајем 1968, када су покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле статус конститутивних елемената југословенске федерације, а националне мањине постале народности.

Већина је била зачуђена оним што је чула, а Влаховић је поставио питање може ли се о овоме разговарати без представника Србије.

Тито је на то рекао:

– Ваљда ја као председник СКЈ имам право да позивам кога хоћу!

Влаховић је наставио да га убеђује и Тито је невољно попустио, па се ускоро појавио Милентије Поповић, који је иначе тих дана говорио како се Броз не понаша према њему као према заменику, већ као према шефу протокола.

Када се Поповић појавио, Броз је био још оштрији:

У Београду је центар контрареволуције!

Помињао је „контрареволуционарне снаге“ на Београдском универзитету, текстове у „Студенту“ и „Јежу“. Отворено је рекао да пензионисани генерали Раде Хамовић и Милоје Милојевић припремају заверу против њега. Потом је је оптужио српско руководство, да је преко члана ИО Председништва СКЈ Мијалка Тодоровића Плавог, повезано са Русима. Љутито је рекао да је добио строго поверљиву информацију о томе да је Тодоровић за време недавног боравка у Москви „свашта говорио“ високим совјетским званичницима.

– Плави је рекао да смо ја и Кардељ у свађи, да је земља у расулу и да је могућ војни удар.

– Чија је то информација? – питао је Поповић.

– Нашег војног аташеа у Москви – одговорио је Тито.

Врло брзо ће се установити и да је тај извештај исфабрикован.

Аутор: Иван Миладиновић
Извор: Новости

  • 13
    Shares

Напиши коментар