Салих Селимовић: Чија је Босна и Херцеговина

Историчар Салих Селимовић

Од друге половине 12. века Босна се јавља као вазална феудална држава којој су владари носили титулу банова. За свој опстанак се борила између Византије (Источно или Ромејско царство) и Угарске (Мађарске), тада моћних балканских и европских држава.

Босна је била у повременом вазалном односу и једне и друге силе, а најдуже према Угарској. Доминантну јурисдикцију над целом територијом средњовековне Босне није имала ни Источна ни Западна црква, заправо ни Цариград (Константинопољ) ни Рим (Ватикан) иако је у њој хришћанство већ било вековима присутно. То је створило услове за настанак једне самопроглашене аутокефалне тзв. Босанске цркве чији су се верници називали крстјанима. Према мишљењима многих историчара крстјани су били само једна јерес, или, по мом мишљењу, једна секта у православљу или Источном хришћанству.

Средњовјековна Босна, касније и Херцеговина, је до појаве првих оптужби на рачун јереси на прелазу из 12. у 13. век је већ имала пет векова дугу традицију словенско-глагољашке обредне праксе. То потврђују разна документа и бројни археолошки налази. Босна је до појаве првих оптужби имала дугу хришћанску традицију и веома је хипотетично одређивати и приближно прецизно време примања и ширења хришћанства на простору средњовековне Босне, па и суседних земаља.

Стефан Вукан, најстарији син Стефана Немање, детаљ из Лозе Немањића, манастир Дечани (Фото: Википедија)

Прве оптужбе које су Босну довеле у везу са јереси, наводном богумилству, потекле су од дукљанског краља Вукана, старијег сина великог жупана Стефана Немање. Он је тада изгубио борбу за власт у Рашкој, јер је престо припао млађем брату Стефану. Због тога се настојао приближити тадашњем папи Инокентију III (1198–1216). Такође, тиме је хтео да од папе обезбеди подизање Барске бискупије у ранг надбискупије што би Дукљи обезбеђивало што већу самосталност у односу на Рашку која је била преузела примат у земљама које су биле претежно насељене Србима као што су Босна, Дукља, Захумље, Травунија, Паганија. То је још један од доказа да се за јерес у то време могло из политичких разлога олако оптужити нека црква, њени великодостојници, властела или чак и световни владари.

Падом Цариграда у Четвртом крсташком рату 1204. године изменили су се односи између Источне и Западне цркве на Балканском полуострву, што је довело и до неких других друштвених и политичких односа. Византија (Ромејско царство) је била потиснута далеко у Малу Азију (Никејско царство), а у Цариграду је седео на престолу латински цар. То је променило односе снага на Балкану (Хелму) па је први српски краљ из династије Немањића Стефан Првовенчани 1217. године био крунисан папском круном, што се у последње време оспорава. То је, свакако, био нужан политичко-дипломатски потез у интересу српског народа и српске средњовековне државе и њеног међународног признања.

Упадљиво је дволично понашање Угарске у вези са крстјанима и Црквом босанском у Босни. Угарски владари су и тада, а и у каснијим односима са Босном, разноврсне оптужбе, па и за јерес, актуализирали само онда када је требало да реализују своје политичке и освајачке циљеве. Када су мађарски краљеви имали добре односе са босанским бановима престајале су и оптужбе Ватикану за богумилску или патаренску јерес код босанских хришћана и босанских владара.

Црква босанска, која се у домаћим изворима први пут јавља 1326. године, за цело време свог постојања, приближно до 1459. године, није била бројчано јака, а није ни имала територијално организоване црквене мреже. Једног од старешина те цркве, госта Радина и његову групу следбеника су Млечани назвали сектом када су 1466. године затражили азил на њиховој територији. Учење Цркве босанске није било усмерено на негирање Христових начела и хришћанских симбола. Чак би се могло рећи да су се Црква босанска и њени верници крстјани принципијелније држали изворних хришћанских начела. И поред тога неких тежих унутрашњих верских сукоба није било у Босни све до насилног покатоличавања које су спроводили последњи босански краљеви по налогу папе око половине 15. века. Углавном је постојала једна мирна коегзистенција православља, католичанства и учења Цркве босанске.

У Цркви босанској настале су богослужбене књиге које су писане у духу званичног хришћанског учења и „верности традиционалним словенским и ћирилометодијевским језичним стандардима“. Палеографско-уметничка анализа библијских текстова Цркве босанске говори о њиховој ослоњености на старије далматинско- глагољашке списе. У њеним библијским рукописима и богоштовним књигама које су писане за херцега Хрвоја Вукчића у првој половини 15. века огледају се утицаји западноевропског модернизма и босанског традиционализма. Рукописи су писани глагољицом и ћириличним писмом и на свом матерњем српском језику. У почетку је доминирала глагољица а касније брзописна ћирилица. Латински језик и латиницу чак нису познавали добро ни босански бискупи. Заклетву приликом рукоположења су изговарали на матерњем језику. Ватикан је преко Сплитске и Дубровачке надбискупије настојао да се то стање промени и да се потисну и глагољица и ћирилица. Глагољица је постепено нестала, али се ћирилица одржала. Чак су и фрањевци писали ћирилицом до аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Хрвоје Вукчић, илуминација из Хрвојевог мисала (Фото: Википедија)

Да ли је неко учење јеретично или није одређивале су тадашње етаблиране Цркве у складу са својим прокламираним схватањима али често и тренутним политичким интересима. Колико се круто одржавање тога принципа у бити показује неодрживим показује и случај Светог Методија којег су немачки прелати прогласили херетиком и оптужили код папе, због чега је чак доспео у тамницу.

Црква босанска је била државна црква. Неки хрватски историчари (као Шидак) сматрају да је она, као државна црква, у друштвеном ткиву босанске средњовековне државе попунила насталу празнину премештањем седишта римокатоличке бискупије у Ђаково (Славонија) око половине 13. века не објашњавајући због чега је била премештена. У том, по њима, црквеном вакуму, који је потрајао све до успоставе Фрањевачкога викаријата 1339/40. године, у Босни се развила посебна хришћанска црква, Црква босанска са својим верницима крстјанима. Политички разлози су мотивисали највећи део босанске властеле да на челу са својим бановима прихвате „учење крстјанско“ и аутохтону, самопроглашену и ни од кога признату аутокефалну Цркву босанску.

Страница из Хрвојевог мисала (Фото: Википедија)

Представићемо и део богумилског мита о богумилском карактеру средњовјековних надгробних споменика тзв. стећака који је постао распрострањен такођер задњих деценија 19. века. Тежиште тог мита је било у томе да се у средњовековној Босни учврстило и масовно прихваћено неко ново манихејство, ново дуалистичко учење као јерес која се супротставила официјелном учењу и католичке и православне цркве. Историјска наука се тим питањем бавила цео један век. На крају је богумилски мит дефинитивно напуштен, јер стећци заиста немају никакве везе са богумилством и да богумилство у Босни није ни постојало, што су утврдили и страни и домаћи научници. Али, још увек има бошњачких аутора који тај богумилски мит не напуштају већ покушавају да га искористе као један од темеља у новом конституисању бошњачке нације. Појмови богумил и богумилство уопште нису били познати на територији Босне и Херцеговине све до последњих деценија 19. века.

Први пут да један босански интелектуалац муслиман спомене богумиле и богумилство десило се 1886. године. То је био Мехмед-бег Капетановић Љубушак који је написао једну књигу у којој је помињао богумиле и богумилство. За то је био награђен од аустроугарских окупационих власти положајем градоначелника Сарајева. Идеологију богумилског мита и представу о непрекинутом континуитету између средњовековне Босне и Босне из турско-османског периода, први је од муслиманских интелектуалаца увео 1892. године Сафвет-бег Башагић-Реџепашић (1870-1934). Ту идеологију је посебно апострофирао и својом књигом „Кратка упута о прошлости Босне и Херцеговине 1463. до 1850, Сарајево 1900. Идеологију интегралног бошњаштва је свесрдно подржавала и помагала окупациона власт на челу са принудним управником грофом Бењамином Калајем који је уједно био и заједнички министар финансија у аустроугарској влади. Кроз тај концепт интегралног бошњаштва и богумилског мита Аустроугарска је остваривала и своје империјалне амбиције према Босни и Херцеговини што ће и показати својом насилном анексијом 1908. године. Такође, том својом разорном политиком је тровала односе између верски подељеног становништва, а посебно између Срба православних и муслимана. Веома се активно ангажовала у измени верско-конфесионалне структуре досељавањем нових становника који су били римокатолици (Аустријанци, Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Талијани). Оснивали су њихова насеља (колоније) у северним деловима Босне и Херцеговине који су се граничили са територијама које се сада налазе у саставу Хрватске. Тако се том колонизацијом римокатолика веома брзо повећао проценат учешћа католика у укупном становништву Босне и Херцеговине.

Фото: sveosrpskoj.com

Попис који је обавила окупациона власт 1895. године је то веома јасно показао мада је још увек српско православно становништво било већинско што ће се задржати и много касније. То је била већ отворена борба којом би се у перспективи осигурала територија насељена већинским или приближно већинским римокатоличким елементом, као елементом који је одан Аустроугарској и Ватикану. То становништво би се током времена у националном погледу добрим делом изјаснило Хрватима, што се уклапало у претензије које су настале појавом хрватског романтизма и национализма у другој половини 19. века. Тако би се омогућио легалитет у хрватском својатању Босне и Херцеговине.

Идејни творци тог хрватског романтизма и национализма су познати хрватски историчар језуита Фрањо Рачки, његов ђак Иво Пилар, затим Анте Старчевић, Еуген Кватерник и цела плејада старчевићеваца и франковаца све до екстремног усташтва Анте Павелића из времена злогласне тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ).

Прочитај још: Селимовић: Ми муслимани смо већином Срби

Извор: Стање ствари

  • 1
    Share

Напиши коментар