ПиАр агенције у служби сатанизације Срба: И „Пулицер“ за лажну вест

Public Relations агенције су професионалне компаније за односе с јавношћу које живе од плаћене агитације, лобирања за своје муштерије.

Такве компаније промовишу све – од „аспирина“и играчака до метака и држава. У условима рата, њихова пословна делатност може имати ефекте јаче и од читаве армије.

Суштина легитимних односа с јавношћу је да „имиџ“ („слика“) буде једнак идентитету, што се тумачи формулом И = И, мада би прецизнија одредница требало да гласи И(миџ) = И(дентитет) = И(нтегритет).

Дакле, агенције за односе с јавношћу су професионалне организације, плаћене да одређене ставове својих клијената на најбољи могући начин, организовано и синхронизовано, презентују јавности, и оне се, по правилу, служе свим легалним средствима у циљу реализовања примарног интереса својих клијената који је и разлог унајмљивања. Посебан вид активности представљају политички маркетинг, као шири, и политичко лобирање, као ужи појам.

Примарна делатност и суштина деловања агенција за односе с јавношћу које су, у највећој мери, радиле за рачун својих клијената – најпре непризнате „државе“ Хрватске, једнострано инстант-признате Босне и Херцеговине и тада још непризнате „државе“ Косова – била је и јесте медијска „нацификација“ српског народа. Водеће место међу тим и таквим агенцијама заузимала је и заузима „Рудер и Фин“. (Рад за рачун међународно још непризнатих држава није био у складу са интернационалним и националним кодексима професије у САД.)

Оснивачи агенције су били Вилијем Рудер и Дејвид Фин далеке 1948. године, назване најпре Art in Business („Уметност у бизнису“), да би убрзо то променили у комбинацију својих презимена – Ruder&Finn.

Вилијам Рудер се почетком шездесетих година 20. века прикључио америчком Секретаријату трговине и, тако, придружио настојањима тадашњег председника Џона Фицџералда Кенедија да се окружи „трустом мозгова“, заснованим на крилатици: „Немојте се питати шта ваша земља може да учини за вас, већ шта ви можете да учините за своју земљу.“

Измишљена сензација о логорима

У процесу медијске нацификације српског народа, догађај „високе амплитуде“, који је послужио као сигнал да се mainstream media определе да, дефинитивно и бесповратно, српски народ упореде са нацистима, збио се почетком августа 1992. године када је амерички таблоид „Њуздеј“ објавио сторију о „логорима смрти“ које, како је наглашено, Срби држе у Босни и Херцеговини. Потом, када је та сензационалистичка прича обишла свет и била више него успешно пласирана, „Њујорк тајмс“, незванично „водећи лист слободног света“, почиње да тадашњег политичког лидера Србије назива „нижеразредним Хитлером“. Перјаница ширења дезинформација „Њуздеј“, Њујорк: „Српски освајачи северне Босне држе два концентрациона логора у којима је погубљено или умрло од глади више од хиљаду цивила, а још хиљаде су затворене док не подлегну…“

Иако је напустио агенцију, у част свог друга из детињства, Дејвид Фин је задржао презиме Рудер у имену сада своје самосталне фирме.

Највише домете у свом вишедеценијском деловању агенција „Рудер и Фин“ доживела је током ратова на простору бивше СФР Југославије. Иначе, грађански ратови, како је показала историја, најпогоднији су за бизнис јер војни лиферанти и банкари обично „помажу“ све стране у сукобу, а након престанка оружаних дејстава „доприносе“ обнови, дајући кредите и опрему и победницима и пораженима.

Деловање за рачун страних држава, када је реч о агенцијама за односе с јавношћу у САД, подлеже строгој контроли Министарства правде којем се, квартално, подносе извештаји о раду и, врло детаљно, износе контакти са страним функционерима и представницима. У случају непоштовања ових прописа, Федерални биро за истраживања САД има право да провери да ли се агенције за односе с јавношћу баве субверзивном делатношћу, за рачун америчких непријатеља.

„Пулицер“ за непроверену вест

Аутор сторије о логорима био је Рој Гатман, дугогодишњи акредитовани извештач из тадашње СФР Југославије, најпре за британске а потом и за америчке медије, у складу са посебним интересима одређених англоамеричких кругова, познатих по еуфемизму – special relations. Рој Гатман је за своје сторије из Босне добио Пулицерову награду 1993. У томе има извесне симболике: и Пулицер је био типичан пример „жутог новинарства“, које фабрикује непроверене вести. Притом, то нимало није сметало да Гатман, десетак година касније, буде senior fellow у Америчком институту за мир, нити да од велике новинарске старлете таблоида „Њуздеј“, десетак година доцније, постане велика новинарска звезда престижног „Њузвика“. Почасни грађанин Сарајева постао је 2010. године.

Управо у кварталном извештају који је поднела агенција „Рудер и Фин“, у „Додатку А“ објашњаване су активности за рачун клијента Републике Босне и Херцеговине: „У намери да обезбеди услове за већу лидерску улогу САД на Балкану, ‘Рудер и Фин’ је помогао Влади Републике Босне и Херцеговине у остваривању контаката у медијима и са Владом (САД) током шестомесечног периода. Циљ је био да се службеници Владе САД, извештачи њуз медија, уредници и продуценти едукују о трагедији која се одвијала у Босни са прећутним пристанком лидера Запада.

Највећи акценат је дат настојањима да се супротставимо кампањи погрешних информација коју је презентовала Бушова администрација, одакле је проистицало да су Босанци (термин којим се замагљује да у Босни и Херцеговини живе муслимани, Хрвати, Срби, Јевреји) тражили да америчке копнене трупе помогну у вођењу њиховог рата. ‘Рудер и Фин’ је постигао те циљеве серијом посета у Вашингтону, које су се темељиле на интервјуима у медијима и сусретима са утицајним аналитичарима и људима који доносе политичке одлуке.“

Потом се наводе контакти:

„11-14. јуна 1992. године – састанци организовани са сенаторима Ричардом Лугаром и Денисом де Консинијем; интервјуи организовани за: ‘Висњуз’ ТВ, ‘Хјустон кроникл’, ‘Њузвик’ (са Маргаретом Ворнер, спољнополитичком дописницом), ‘Вашингтон пост’ (са уредничким тимом), ‘Ју-Ес-Еи тудеј’, ‘Фокс морнинг њуз’ и агенцију ‘Ројтер’.

20-21. јула 1992. године – састанци организовани са сенаторима: Долом, Мичелом, Пелом, Лугаром, Наном, Де Консинијем, Сајмоном, Симпсоном и Либерманом.

18-22. августа 1992. године – састанци одржани са кандидатом за потпредседника САД Албертом Гором и вршиоцем дужности државног секретара Лоренсом Иглбергером; интервјуи организовани за: ‘Волтстрит џорнал’, ‘Њујорк тајмс’, ‘Ју-Ес-Еј тудеј’, Дабл-Ју-Ти Ен… вести и вечерње вести, Еј-Би-Си ове недеље са Дејвидом Бринклијем, ‘Тајм магазин’, ‘Њујорк тајмс’, ‘Вашингтон пост’, ‘Њузвик’, Си-Ен-Ен Лари Кинг уживо, Пи-Би-Ес Мек-Нил/Лерер час новости итд.“

Шокирање јавности

Извештавање одређених англоамеричких медија о такозваним конц-логорима у Босни било је од самог почетка усмерено ка постизању одређених медијских ефеката и политичких циљева јавне подршке „легитимним снагама босанског председника Алије Изетбеговића“. Зарад тога било је потребно „шокирати јавност најпре САД и Велике Британије, а потом целог света“; „подвући недвосмислену паралелу између Срба и нациста; „изазвати снажну реакцију „светске политичке јавности“; „утицати на резултате Конференције о БиХ у Лондону; „извршити медијску припрему за избацивање СР Југославије из ОУН“.

Евидентно је, да је у пола године, успех агенције „Рудер и Фин“ да отвори све значајнија и значајнија врата био вртоглав. Наравно, он не би био могућ да нису била испуњена два услова:

-„куцали су на отворена врата“ одређеног круга америчке администрације, и већ је почетком августа, организован тзв. trigger event – „открића конц логора у Босни“ – који је „дефинитивно определио“ mainstream media да јаче подрже „босанску страну“ (Гор и Иглбергер примају представнике босанских муслимана убрзо након тога).

Управо су ти месеци означили „пораст амплитуде“ у процесу медијске „нацификације“ српског народа, поготово Срба из Босне и Херцеговине.

Агенција „Рудер и Фин“ организовала је брифинге и едукацију водећих америчких новинара и појединих функционера, као што су: Питер Галбрајт, тада представник Комитета за спољне односе Сената, доцније амбасадор САД у Хрватској (сматра се једним од твораца муслиманско-хрватске федерације и ангажмана тзв. приватних америчких војних фирми које су, фактички, организовале протеривање српског народа из Книнске Крајине) и Џејмс Рубин, тада део персонала сенатора Џозефа Бајдена, а доцнији портпарол Беле куће у време када је председник био Вилијам Клинтон, и, још касније, супруг главне „звезде“ Си-Ен-Ен ТВ Кристијане Аманпур.

У опширном опису својих активности, који је праћен површним и рутинским описом хонорара који је добијен за тај посао, „Рудер и Фин“ сортира три клијента, с тим што је за њиховог првог клијента Хрватску тада гро-посла већ био објављен што значи да се није ишло у детаље када су они у питању:

„Босна – ‘Рудер и Фин’ је применио стратешки план комуникација с медијима како би припремио повећање хуманитарне помоћи из САД док је координисао медијску пажњу на очајничку потребу Босанаца за храном, лековима и склоништем; приоритет је дат захтевима да будућа Клинтонова администрација (избори у САД су били у новембру 1992. што значи да је антиципација агенције, или ослањање на ‘непогрешиви Галуп’ било исправно) испуни своја обећања у погледу снажније америчке улоге у решавању балканске кризе, што је постизано координисањем интервјуа министра спољних послова Босне за америчке медије.

Безобзирне лажи „Њујорк Тајмса“

Карактеристичан напис освануо је у „Њујорк тајмсу“, поносу америчког начина поимања новинарства: „Председник Клинтон наследио је много проблема али ниједан није бруталнији од овог: 70.000 Босанаца који су присиљени да буду у 135 српских концентрационих логора. Српски официри су обећали пре пет месеци да ће затворити логоре и пустити заточенике. Нису. Затвореници су убијани, остали пате горко од оштрих зимских ветрова, мањка, ионако ограничених, оброка хране, и мучења!“
(Њујорк тајмс“, 26. јануар 1993.)

Косова (већ је у употреби ‘албанизовани’ термин који прикрива изворно српску топонимију) – прикупљање материјала који објашњавају позадину кризе и ширење информација које су се односиле на бруталну српску репресију над мањинама на Косову (и сама агенција ‘Рудер и Фин’ има проблем да се, у то време, користи термином Косова – прим. аутора), бившој југословенској републици (класична ‘црна пропаганда у циљу дезинформисања необавештених и ‘неодлучних чланова’ америчке администрације, и нагласио косовски ‘субјективитет’ и ‘државност’, ван територије Србије), члановима Конгреса, Клинтоновом транзиционом тиму и његовој администрацији, и њуз-медијима. Поред тога, коришћени су и коментаторски чланци, писма селектираним функционерима, непрестано слање факсова с информацијама о горенаведеним групама, медија-туре, састанци с члановима Конгреса, или службеницима администрације, организовање одласка конгресних делегација на Косово и друге комуникационе технике.

Хрватска – општи савети у погледу медијске стратегије у САД, друге неполитичке активности. Званични односи су престали јуна 1992, али повремено саветовање се наставило на неформалној основи…“

Агенција „Рудер и Фин“ је одлучујуће допринела да сторија англоамеричког журналисте Роја Гатмана о „постојању конц-логора у Босни“ буде тема број један mainstream media и да се појача амерички „интервенционизам“ када је у питању Балкан. Магазин „Њузвик“ показивао је да је пре тог „медијског удара“ 35 одсто америчких грађана подржавало ваздушне нападе на Србе, а одмах након серије текстова о конц логорима – 53 одсто.

Заједничко истраживање „Галупа“, листа „Ју-Ес-Еи тудеј“ и ТВ-мреже Си-Ен-Ен показивало је, почетком марта 1993. године, да чак две трећине Американаца подржава америчку „интервенцију“ у Босни.

Прочитај још: Крвави трагови америчке лобистичке агенције Ruder Finn

Извор: Новости

  • 10
    Shares

Напиши коментар