Како је Тито омогућавао албански сепаратизам на КиМ?

Ранковић је био најоданији Титов сарадник

Смена Ранковића и Стефановића, као и великог броја функционера СДБ, пригрљена је од стране Албанаца као неочекиван поклон за реализацију сепаратистичке политике

На седници Извршног комитета ЦК СК Србије, која је одржана 9. јула 1962, све је личило на почетак побуне и отвореног супротстављања руководства Србије Брозовој антисрпској политици која се очитовала у стварању аутономне области Косова и Метохије до отвореног прећуткивања албанских притисака на Србе да се селе из Старе Србије.

Нажалост, комунистичко вођство Србије није имало снаге за тај обрачун. Напротив, у закључцима са седнице изнети су млаки и скоро извињавајући ставови о очигледним злочинима, што је заправо био јасан сигнал Јосипу Брозу да ће његова антисрпска политика имати најискренију подршку баш међу српским комунистима. То су показали историјски догађаји који су уследили, а о којима пише историчар и академик др Славенко Терзић у капиталној студији Стара Србија – драма једне цивилизације.

У поглављу „Брионски пленум 1966, снажна подршка разбијању Србије и Југославије“, професор Терзић подсећа да је 7. априла 1963. донет нови Устав СФРЈ. Промењен је назив државе, по новом Уставу зове се Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а Аутономна Косовско-метохијска област променила је име у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово и Метохија. „Није се, међутим, само радило о формално-правним изменама, већ о почецима суштинског преобликовања карактера федерације.“

„Наводни сукоб у оквирима најужег руководства око Броза између присталица изворног федерализма с једне стране и присталица фактичког конфедерализма разрешен је на Четвртом пленуму ЦКСКЈ одржаном на Брионима 1. јула 1966. На овом скупу смењен је са свих функција дотадашњи потпредседник СФРЈ Александар Ранковић, али и његов близак сарадник Светислав – Ћећа Стефановић, дотадашњи савезни секретар за унутрашње послове. Иако у многобројним изворима са овог догађаја и после њега стоји да су смењени као „носиоци бирократско-централистичких и унитаристичких снага и деформација“ по догађајима који су уследили у наредних десетак година, било је јасно да је Брионски пленум заправо био догађај који је означио крај послератне федералне државе и почетак њене убрзане разградње, пише Славенко Терзић.

Аутор студије Стара Србија – драма једне цивилизације документовано сведочи о најсрамотнијој, слуганској и поданичкој историји Срба после пада Ранковића и Стефановића. Није то прича о „сечи глава великих умова, креатора великосрпске политике и бранилаца српских интереса“. Ранковић и Стефановић то сигурно нису били. Пре би се рекло да су они били апаратчици у Брозовом систему. Суштина приче је у томе да су високи партијски и државни дужносници у Србији, Срби дакако, били главни стрвинари нове Брозове политике, у којој су сви били физички угрожени осим Срба!

Косово и Метохија 1983. године, протести Албанаца: И након Тита, Тито!

После Четвртог пленума ЦК СКЈ најважнија активност „на тумачењу и спровођењу задатака пленума“ вођена је на Косову и Метохији. Главна тема је била „диференцијација у раду СДБ на подручју Косова и Метохије“. Септембра 1966. из Приштине је ЦК СКС упућена оцена Покрајинског комитета СКС за Косово и Метохији о диференцијацији у службама безбедности: “Најтежа диференцијација односила се на неповерење од стране Државне безбедности према Шиптарима као сумњивом елементу и опасном по социјалистичко друштво“.

Као пример за то навођен је Призренски процес, али и постојање великог броја праћења партијских и других функционера, прислушкивање чланова ПК СКС, затвореност СУП-а и Државне безбедности за кадрове „шиптарске националности“.

„Документ укупно има 31 страну и представља синтезу политичких ставова на којима ће се касније градити стратегија сепаратистичко-сецесионистичког деловања албанске мањине у Србији и Југославији. Према овом документу, само од 1960. до Четвртог пленума формирано је 900 досијеа за друштвенополитичке раднике Косова и Метохије. Сваком од њих, стоји у документу, налепљена је једна од етикета ’опасни националиста’, ’агент албанске или друге службе’… Посебан однос, каже се, постојао је према интелигенцији шиптарске националности, посебно према просветним радницима, према наставницима језика и историје јер су они предавали предмете националне културе и историје Шиптара… Прислушкивана је и редакција Рилиндије.“

Комунистичко вођство из Приштине закључује да је СДБ настојала да формира мишљење о угрожености Косова и Метохије. Најтежа деформација, наводи се у овом извештају, била је „сакупљање оружја у зиму 1956. која је иницирана и припремана у покрајини, Републици и уз сагласност Ранковића и Стефановића. Циљ је био да се шиптарска народност прикаже као непријатељски расположена према Југославији… Акција прикупљања оружја се од стране Секретаријата ПК СКС за Косово и Метохију оцењује као својеврстан притисак за исељавање албанске мањине што је „обрачун са шиптарском националношћу“. „Према расположивим материјалима, органи СДБ су имали толерантан однос према појавама великосрпског национализма и уопште великосрпске реакције“, пише др Славенко Терзић.

Ова оцена Секретаријата Покрајинског комитета СКС за Косово и Метохију постала је катехизис политике државног и комунистичког вођства КиМ и СФРЈ уз прећутно прихватање и асистирање српских лидера. Смена Ранковића и Стефановића, као и великог броја функционера СДБ по дубини, пригрљена је од стране Албанаца као неочекиван поклон за реализацију сепаратистичке политике. Тај поклон је толерантно предао Јосип Броз, јер проглашењем Косова и Метохије са новим Уставом у самостално социјалистичку аутономну покрајину, завршио је обрачун са српским националним питањем и „српском хегемонијом“. Кад је Броз разумео да нема побуне због смене Ранковића и Стефановића, он је капитализовао своју победу, а капитулацију српског вођства Албанци су разумели да је дошло њихових пет минута. Тих пет минута траје и данас.

„Шиптарска инспирација“ те 1966. је апсолутно мудро осмишљена. То доказује захтев за рехабилитацију свих осуђених и обележених у „инсценираном“ Призренском процесу из 1956. године.

„У њему је на бази монтираних чињеница помињан један број политичких кадрова шиптарске националности као непријатељски елементи и страни шпијуни. После провере навода о тим кадровима, тадашњи Обласни комитет, у сагласности са ЦК Србије, осудио је део процеса који се односио на ове кадрове, али мотиви покретања процеса, иницијатори и носиоци инсценирања остали су неразјашњени. Зато ће бити нужно да се оно поново политички оцени.“

Сви ови захтеви позивају се на оцене покрајинских радника у СДБ шиптарске националности из 1955. године… Шта је занимљиво у овој причи? Међу именима политичара Шиптара који су обележени као сарадници албанске обавештајне службе било је и име Фадиља Хоџе. Он је од Броза после награђен Партизанском споменицом (учесник у партизанском покрету од 1941) а добио је и Орден народног хероја.

Међу шиптарским функционерима није била тајна да је Фадиљ Хоџа био са балистима, да се оженио ћерком једног од балистичких вођа, да се ушуњао у партизански покрет касније… Фадиља Хоџу су раскринкале дневне новине Борба (у томе је учествовао и потписник овог текста, тада новинар Борбе). Месецима је објављивала документа о прикривеној истини о Фадиљу Хоџи и неколицини других његових сарадника који су заузели високе функције у Брозовој Југославији. Фадиљ Хоџа је избачен из СКЈ 1989. на пленуму ЦК СКЈ а после је и ухапшен.

Прочитај још: Оно о чему је Тито говорио са политичким представницима Косова ’68.године остало је непознато

У поглављу које носи наслов „Легализација великоалбанског пројекта: Неутралисање српске и југословенске службе безбедности на Косову и Метохији“ академик Славенко Терзић у капиталној студији Стара Србија – драма једне цивилизације објављује партијска и тајна документа југословенских и српских безбедносних служби која су први пут доступна јавности.

„Тринаест дана после Брионског пленума одржана је у Приштини седница Покрајинског комитета ЦК Србије, на којој су поред чланова Секретаријата Покрајинског комитета присуствовали тада водећи партијски руководиоци Србије и АП Косова и Метохије Јован Веселинов, Џавид Нимани, Кољ Широка и Драган Глигорић. На седници се најпре причало о економским темама, да Србија недовољно брине о привредном напретку покрајине, али говорило се, наравно, и о Брионском пленуму и спровођењу његових ставова, реорганизацији служби безбедности и у том контексту односима са Албанијом. Јован Веселинов је рекао: ’Наш став је да са Албанијом треба развијати сарадњу, али се у Републици нисмо довољно организовали… Уколико год се они више отворе, ми ћемо се два пута више отворити…’

Био је ово својеврстан благослов и легализација сепаратистичког покрета са ослонцем на Албанију. Али у белешци од 13. јула 1966. један став уверљиво илуструје политичку климу времена, односно политичких снага у Србији. Реч је о белешци која се тиче огромног и веома важног материјала са тајног судског процеса у Призрену 1956. године на којем је изнето мноштво доказа о дубоким и јаким везама политичког вођства албанске мањине у јужној српској покрајини са обавештајном службом Албаније. У белешци са поменутог састанка Покрајинског комитета стоји: ’Призренски случај извадити из архиве и спалити!’“

На заједничкој седници Извршног комитета ЦК СКС и Секретаријата ПК за Косово и Метохију 22. и 23. септембра 1966. расправљало се о „актуелним политичким проблемима у покрајини насталим као последица злоупотребе у раду Службе државне безбедности“. О Призренском процесу говорили су Фадиљ Хоџа, Катарина Патроногиг и Душан Мугоша. Мугоша је између осталог рекао да су на седници Обласног комитета СК одбачене „све клевете и оптужбе изречене на рачун појединих кадрова током Призренског процеса. Том приликом је изјавио да је „та ствар у договору са Централним комитетом скинута са дневног реда“, пише Славенко Терзић и додаје:

„На удару новог политичког курса проистеклог из Брионског пленума нашла се наравно Служба државне безбедности због наводних жестоких репресивних мера и терора над албанском мањином. Све водеће личности Службе безбедности у Србији, а нарочито на КиМ су саслушаване и давале детаљне изјаве о свом раду. Сви су мање-више били смењени.“

Међу бројним сведочењима, наводи господин Славенко Терзић, једно од најпоузданијих и поучних је прича Јове Бајата, који је од 1949. до 1955. био опуномоћеник Удбе за Ђаковички срез. После тога руководио је СУП-ом у Косовској Митровици.„Најквалитетнију албанску агентуру на Косову и Метохији чинили су стари одметници – балисти који су после 1948. године прешли на територију Албаније, а затим убацивани на територију Југославије. Најпознатији у тој гарнитури били су Азиз Зеленвода и Шериф Трстена из Косовско-митровачког среза“.

Поменути су и албански агенти Шиптари са КиМ: Шабан Хаџија, начелник милиције за КиМ, Шабан Зенељи из села Скинијана код Ђаковице, капетан милиције на служби у Министарству унутрашњих послова Србије, Џафер Вокша из Ђаковице, члан Обласног комитета и руководилац омладине на Космету, Стуки Хоџа из Ђаковице, шеф управе милиције у Драгашу, Шефћет Мећа из Ђаковице, повереник за унутрашње послове среза Драгаш, Авдула Салија, председник СРЗ Јуник из Ђаковичког среза, Исан Добра, бивши председник општине Дечане и други. Диверзантске групе из ове категорије емиграната су најдубље продирали на територију Космета, па и до Санџака“, сведочи Бајат.

Историчар Славенко Терзић закључује: “Одлуке Брионског пленума од 1. јула 1966. и све оно што се касније дешавало, нарочито током наредних неколико месеци, представљале су у суштини рехабилитацију оних припадника албанске мањине који су до тада радили на прогону српског становништва са КиМ и на прикључивању овог дела Србије и Југославије Албанији. На известан начин био је то почетак легализације великоалбанског сепаратистичко-терористичког покрета на КиМ, који ће од тада отворено и нескривено радити оно што је до тада радио тајно.

У складу са тим, Извршно веће Аутономне Покрајине КиМ формирало је „Комисију за припрему и спровођење реорганизације Службе државне безбедности“, која је након четворомесечне истраге“ сачинила обиман извештај. Извештај је заправо нека врста ревизије и реинтеграције целокупне улоге службе безбедности од Другог светског рата до 1966. године…

У времену 1966-1968. у Србији је тињао сукоб између оних политичких лидера који су прихватали све друштвене промене које су диктирали Албанци уз подршку врхушке око Броза и оних који су говорили да ти нови односи заправо воде да ће се Србија вратити у преткумановске границе или у границе „уже Србије“.

Славенко Терзић бележи: „На Четвртој седници ЦК СК Србије крајем маја 1968. године иступањем књижевника Добрице Ћосића и историчара Јована Марјановића била су довољно јасна опомена. Ћосић је био важан сведок и учесник догађаја. Његово излагање 29. маја 1968. било је заправо оштра критика владајуће концепције националне политике – критика бирократског национализма, али и јавно изношење косовске истине. Указао је на „забрињавајуће антисрпско расположење“, нарочито у Хрватској и Словенији. Ћосић је јавно указао на све оне проблеме који су већ две деценије притискали КиМ, о којима се знало више приватно и у интерним информацијама служби безбедности.

„Реч је о тежњи да се права националности албанске мањине реализују као права на успостављање државности и косовског суверенитета. Развијање њихове државности и суверенитета не може да се заврши у иредентизму, у продубљивању политичких разлика међу народима КиМ и Албаније и Југославије у перманентном и отвореном сукобу. Косово и Метохија су стара и матична постојбина српског народа. Ако се питање права албанске националне мањине види у остваривању националног и државног суверенитета а не друштвене афирмације, онда то може водити отцепљењу КиМ од Србије и Југославије, у тешке и трагичне сударе, несагледиве историјске несреће и компликације’, рекао је Добрица Ћосић.

Била је то прва јавна оштра критика унутар СКЈ главних политичких токова који су убрзано водили распаду југословенске државе“, закључује Славенко Тезић.

Српско и југословенско комунистичко вођство снажно је осудило иступање књижевника Добрице Ћосић, избацили су га из СКЈ, он је постао прогоњена личност, дисидент под присмотром Државне безбедности. Из његових порука чланови ЦК СКС нису препознали ново време. Остали су верне скутоноше Јосипа Броза.

Саслушање Војина Лукића

Партијско-политичко саслушање дотадашњег републичког секретара за унутрашње послове Србије Војина Лукића пружа праву прилику за осветљавање основних проблема тог историјског тренутка. Лукић је био државни секретар за унутрашње послове од 1953. до 1966. године. У Комисији која је саслушавала Лукића били су Милојко Друловић, Мирко Поповић и Симеон Затезало. Саслушање се заснивало на обимном материјалу који су „другови са Космета“ доставили, а који је био „препун података о малтретирањима, тучама и убиствима од 1956. до 1963. на територији Космета“.

На почетку саслушања Друловић је рекао да су ти подаци „запањујући“. Лукић се бранио да не верује да је било који смртни случај који се десио у покрајини скривен од њега, али је навео случај када је у Призрену „Шиптар официр милиције убио једног у затвору“. Инсистирао сам да му се суди, говорио је Лукић, али су га сви бранили, „нарочито ови доле из унутрашњих послова“. Међутим, кад смо били доле да обилазимо Космет, био је и Ћећа. Он је рекао – да не судимо, добар је човек, Шиптар, нема смисла… Било је случајева да су гинули на граници, приликом бекства у Албанију, говорио је Лукић, али „не знам ниједан случај убиства које би се прикривало“. Није порицао да је било туче и то не само доле, него и на свим странама. Сећао се да је један из Пећи осуђен због тога.

Војин Лукић је тврдио да је о проблемима Косова и Метохије расправљао Извршни комитет ЦК СК Србије. „Ја сам извештавао Крцуна“, каже Лукић, „он је, говорио на Извршном комитету. Ја сам припремио извештај шта је доле и како је. Донети су закључци, дискутовано је о ситуацији на Космету и на моје инсистирање одржан је тај састанак.“

Лукић је одбацивао оптужбе да у органима унутрашњих послова није било довољно Шиптара и да је наводно „сваки Шиптар изазивао неповерење за те послове“. Он каже: „Људи из Удбе имали су изванредне сараднике Шиптаре. Мени су говорили о изванредном југословенском патриотизму појединих Шиптара… а Крцун ми је, кад сам долазио на дужност, говорио да се најпажљивије и најљудскије односим према друговима Шиптарима“. Лукић истиче да је на појаве иредентизма и шовинизма код Шиптара гледао као на ствари „које су и нормалне и законите и неизбежне“.

Лукићу је доказана „политичка кривица“, био је смењен на предлог комисије.

Прочитај још: Улога Броза у одвајању Космета од Србије

Аутор: Ђоко Кесић
Извор: Нови Стандард

  • 14
    Shares

Напиши коментар