Радован Караџић: „Дуг“ савезника према Србима је толики да никад неће бити отплаћен

Све балканске буре, мржње и међусобна сатирања су само видљиви врхови биља које расте и буја испод воде, у којој траје борба за производњу нових и преотимање старих идентитета.

А манипулације идентитетима имају једну једину сврху – остваривање превласти над душама и материјалним добрима. Од оних чије је преотимање успело очекује се да свакодневно потврђују своју „правоверност“ кроз ресантиман према свом претходном народу, и то је извориште старе изреке „потурица гори од Турчина“.

Прочитај још: Највећи део Бошњака је српског порекла и ту нема спора

Скоро цео век ропства под Турцима био је подношљив, наши владари су били витезови и имали углед у Европи, српске принцезе су биле на двору у Истанбулу, плаћан је неки подношљив порез и давано нешто војске – једном речју, као да смо били у некој „европској унији“. Наше невоље настају кад се у већој мери, и у свим српским земљама, богатији Срби преобраћају у ислам и труде да постану Турци, преузимајући управи ингеренције на локалном нивоу. И поред тога, многи „преобраћени“ су деценијама, ако не и вековима, били „криптохришћани“ (Олга Зиројевић) јер сиромашније становништво није имало никакве користи од „турчења“. Али, далеко од тога да је само преотимање од стране ислама дало поразне последице.

Огромна српска популација, која је остала у католичанству (у коме је рођен и Стефан Немања) све до доласка Аустроугарске у Босну, називала се „католицима“, и неговала трагове српског идентитета, након чега су сматрани Хрватима. Дирљива је истрајност многих дубровачких Срба католика да очувају свој српски идентитет. Један од њих, Петар Мато Грацић, преживео је и усташки режим, али је стрељан кад су га се 1944. дочепали комунисти. (Видети у: „Петар Мато Грацић, Дубровчанин,“ „Народна просвета“). Онда је Коминтерна наредила „стварање“ нових идентитета и разбијање Југославије, и то нам траје до данас. Притом је, антагонизовањем браће различитих вера или дијалеката, потпуно искључена могућност „проширеног“, инклузивног идентитета, као што је: Србин-Американац, Србин-муслиман, Србин-Црногорац, итд.

Прочитај још: Лист ,,Дубровник“ 1902: Отуђили нас од нашег славног српског порекла и унели раздор међу браћом

Попа и Винавер

Ко може рећи да Васко Попа, Станислав Краков, Станислав Винавер, и многи други велики људи, нису поред свог порекла – били и велики Срби? „Искључиви“ нови идентитет неминовно отвара понор у души конвертита, јер ми смо оно што јесмо, а не оно што хоћемо да јесмо. Тако већи део његове личности узнемирава и тражи да се изрази. Ако изостане и награда за конверзију, тада конвертит мора да се домишља – зашто је тај нови идентитет бољи од старог, изневереног, и сва његова пажња, поређења и однос према другоме и другачијем везани су за претходну припадност. Тако се често чује како је „нова вера“ далеко боља од старе, и друге флоскуле расистичког карактера о супериорности. Све што се дешава у таквој души нераскидиво је повезано са претходним идентитетом кроз поређења и супротстављање. Ниједна мисао о новом идентитету није могућа без односа према бившем идентитету, и ту векови нису важни. За разлику од искључивог („или – или“) идентитета, такав „и – и“ тј. „проширени“ идентитет не рађа непријатељство и мржњу, већ даје богате, благородне плодове, и то је видљиво баш на Балкану, посебно код Срба-муслимана и Срба-католика, али и код Мађара српског порекла (Шандор Петефи, велики песник српског порекла) да не помињемо савременике, те Попу, Андрића, Винавера и друге, посебно бројне Србе-Црногорце. Али има, у самом српском народу, антисрпских расиста, који су у лову на било какве доказе против вредности српског народа. Њима није важно шта ће бити, а важно им је шта неће бити – Срби, „јер то и не вреди ништа“. И то је њихова ствар, али они хоће да их народ следи у том походу. Они се труде да докажу да неки велики Срби уопште нису били Срби, него Цинцари, или нешто друго. Тако измишљају како Бора Пекић, мој земљак из Дробњака, и није био Србин, него Цинцар. Или Данило Киш. Или чак и певачица, која можда има понеко ромско крвно зрнце, која изјави да јој је као Српкињи било част да победи, „упозорена“ је у медијима да она и није Српкиња. Све то је вредно презира и моралне, ако не и правне осуде. Нација настаје „превазилажењем трибализама“, (Е. Балади) и Србин може бити свако ко је урастао у ту културу, доживљава је као своју, и (ко је толико луд да) хоће да буде Србин. Такви унутрашњи српски расисти не ризикују ништа, јер се тиме, за народни новац, додворавају некима на Западу. Није их брига што изазивају горчину код сународника, и можда сеју семе сукоба, у којем би страдала туђа деца. Али, како то да се Запад радо користи „тековинама“ Коминтерне? Шта је то у српском менталитету што узнемирава Запад, да је вредно демонизације целог народа, напада на њега, и ревизије исхода заједничких ратова вођених у 20. веку? То је, ван сваке сумње, снажан српски идентитет укорењен у митским дубинама, који садржи и специфичну културу, православље и слободарске традиције, вредније од живота. Мажуранић би рекао: „Бој се оног ко је свик’о, Без голема мријет’ јада.“ Нажалост, уз Русе, Срби су шампиони у спремности да гину „без голема јада“.

Прочитај још: Брат је мио које вере био, само ако се он Србином назива!

Српско Православље

Можемо да погодимо који аспект менталитета треба да променимо, али не и чиме да га заменимо. Можда покорношћу? Православље је на посебно жестоком удару, јер је оно стуб тога идентитета. А снажно је, јер је интегрисало и асимиловало сва стара словенска веровања, као и народну културу, што није изгубљено са појавом хришћанства, него је постало његов део, као тековина људског рода. Тако је, због те толеранције, српско православље далеко старије него што се мисли. Откад постоји, људски род на различите начине слути бога, и све те слутње су људска културна баштина, и не треба да буду изгубљене. Иако ми данас верујемо другачије, подједнако не знамо о богу ништа, као што ни наши далеки преци нису знали. Дакле, и даље слутимо. И Коминтерна, и савремени Запад слажу се линијом херостратског уништења традиционалних култура, које штите припаднике тих народа више него што се може замислити и описати. Инсистирање на „цивилизовању“ народа је посебно малигно због иманентне „акултурације“, брисања и мењања културних модела, вековима изграђиваних, најчешће несвесно, али крајње сврховито. Акултурација је најперфиднији облик неоимперијализма, у коме империјална сила не шаље своју војску и управу, и не сноси никакву одговорност за судбину колоније, јер све те прљаве радње треба да обавља домаћа администрација, уцењена и притиснута. Препреку представља самосвестан народ и његова култура и историјско памћење, које империјалисти и домаћи помагачи извргавају руглу и покушавају да униште. Зашто су идентитет и култура тако важни за одбрану народа? За ову прилику поједностављено и најкраће: Наше деловање је под пресудним утицајем наших нагонских енергија, смештених, тј. потиснутих у несвесни део личности, као и у колективном несвесном. И индивидуа и друштво – народ, имају природну тежњу за вишим, божанским, али и потребе које, као биолошка бића, морају да задовоље. „Јој, што биологија одудара од морала“, рекао би Д. Трифуновић.

Мако и Равијојла

Културни модел изналази безбедан и прихватљив начин задовољења најдубљих потреба и највиших тежњи. Један пример: Марко Краљевић и Вила Равијојла су склони једно другоме, али љубавна веза је неприхватљива, и они се, у складу са културним обрасцем, побратиме и посестриме, и тако њихова љубав добија прихватљив облик. Побратимства међу смртницима су имала исту функцију. На том одрицању од нашег анималног, путем сублимације неизмерних енергија у „више сфере“, стварају се културни модели и највећа културна добра. Насупрот овом, сублимном исходу наших унутрашњих енергија и конфликата, на једној страни стоје „пермисивна друштва, или религије“, у којима је много тога дозвољено, па нема сублимације, и тако ни културе; или на другој страни – „опресивна“ пуританска друштва или религије, у којима се ригидно прописује шта се не сме – али не нуди креативну алтернативу. Другим речима, пермисивна окружења као да кажу: „ради шта год хоћеш и како год хоћеш, само се помоли овако и овако“; опресивна, пуританска друштва као да кажу: „то и то не смеш ни по коју цену“, а друштва са аутентичном културом, мноштвом обичаја, ритуала, веровања, као да кажу: „не тако, него овако“. „Дубински рад“ културе је неизмеран и ненадокнадив, и свако придржавање културног обрасца много помаже у очувању душевног и телесног здравља индивидуа, и целе заједнице. Ту „паметовање“ не помаже, и ако нешто не знамо, то не значи да оно не постоји, и да није делотворно. Колико сам се изненадио, а и свако би, кад сам уочио да су неки наши народни ритуали идентични са исцелитељским поступцима у традиционалним медицинама Кине, Индије и Јапана. На пример, „везање струне“ није ништа друго до кинеска аку-масажа. Или „подизање непца“ практиковано вековима по нашим планинским селима, данас је научни метод звани „хиропрактика“. „Паметовање“, а не вођење љубави, јесте „источни“ тј. прародитељски грех, узимање плода са дрвета знања.

Милош и бомбе

Културан човек се придржава своје културе, прилагођавајући форму и чувајући суштину. Не уноси се у градску кућу бадњак од три метра, али и гранчица је бадњак. Култура, припадање, народ и сопствена држава су последња одбрана, али само ако смо свесни тога, и ако се свим силама тога држимо као приоритетног услова за слободу. Потребна је свест о томе да све наше патње потичу од те неоимперијалне кампање, која у међународни живот уводи безакоње и непоштовање аката које су некоћ гарантовали. Наши „западни савезници“ су гаранти мировних споразума након балканских, па након Првог, па након Другог светског рата, Повеље Уједињених нација, Међународног пакта о људским правима, па Хелсиншког споразума о границама, и на крају Дејтонског споразума. И ниједан од тих споразума нису заштитили, нити поштовали, већ су их све прекршили на штету оних који им се не могу супротставити, као што су Срби. „Дуговно стање“ ових савезника према Србима је толико да никад неће бити отплаћено и компензовано, нити постоји таква свест и намера. Напротив, наставља се са неправедним односом према Србима, који су тако, уз Јевреје, једини народ који се бори за ваздух, тј. који брани оно што не сме бити угрожено, а то је голи опстанак у сопственом идентитету. Брани се управо тим идентитетом, у чијој основи се налази стара и дубока култура, код Јевреја јудаизам и Стари завет, а код Срба православно хришћанство и историјска свест о слободи. Зато је први корак у рушењу једног таквог „безвредног“ народа – означавање, стигматизација и излагање нападима од свих и свакога, што се већ дешавало пред Први светски рат, као и целе три последње деценије 20. века. Жак Лакан, француски научник, то је описао као комплекс „означитељ“ и „означени“. Али, дугорочно то неће дати резултат, и једини „резултат“ ће бити холокауст и „србоцид“. И зато је господарима овога света потребна акултурација, духовно и културно разоружавање малих али самосвесних народа, као кад би свако цвеће натерали да мирише исто, тј. да не мирише уопште. Култура, идентитет, свест о својим вредностима су одбрана коју не могу уништити бомбама. Матија Бећковић је погодио „у центар“, кад је за своје Србе рекао: „сваки мисли Душан је, ил’ Милош“! И треба тако да мисли, док год живи Милошеву етику. Изгледа да ће блиска будућност света бити пермисивна, лишена сваког уздржавања, па тако и духовног напретка, и духовне димензије уопште. А то је оно што нови, рафинирани империјализам и хоће – да остварује своје интересе, а да не одговара никоме, а пре свега не својој јавности, од које се једино и боји. Зато је главно средство нових освајања – лаж, безочна, свеобухватна и потпуна. А част, врлина, стид, поштовање и друге „превазиђене измишљотине“ могу наћи склониште још једино у породици.

Извор: Новости

  • 85
    Shares

Напиши коментар