ЕУ – једно реално поређење


Где је крај захтевима?
Где је крај захтевима?

Искуства Мађарске, Бугарске, Румуније, Чешке, Пољске, Словачке, Словеније могу нам бити показатељ шта нас чека ако уђемо у ЕУ.

Да ли Србија треба да уђе у ЕУ? Носи ли приступање овој наднационалној организацији више предности или су негативни ефекти преовлађујући? Важност ових питања захтева да се одбаци метод који примењују ДОС-овске власти и медији под њиховом контролом.

Тај лажни метод је пун апстрактних фраза, пропагандних парола и селективних података о некаквом „рају“ који нас чека кад (и ако) уђемо у ЕУ. Нећемо ићи ни у другу крајност, иако за њу има пуно више оправдања. У овој анализи ћемо покушати да заборавимо да је ЕУ имала негативну улогу у дешавањима на простору бивше СФРЈ током 90-тих, занемарићемо и улогу у отцепљењу Црне Горе и став око питања независности Косова и Метохије. Користићемо само јавно доступне податке и применићемо упоредни метод, тј. размотрићемо како је учлањење у ЕУ деловало на земље Источне Европе. Сматрамо да упоређивање Србије са земљама попут Немачке или Француске нема никаквог смисла због велике разлике у популацији, историји и економској помоћи („Маршалов план“) која је након Другог светског рата, из политичких разлога, долазила из САД. Дакле, Србија се може упоређивати само са земљама попут Мађарске, Бугарске, Румуније, Чешке, Пољске, Словачке, Словеније. Њихова искуства нам могу бити показатељ шта нас чека ако једног дана уђемо у ЕУ.

ЕУ и спољни дуг источноевропских земаља

Њихов укупан спољни дуг је у том периоду порастао за огромних 201.9 милијарди долара. (Државе које се наводе у табели су у том периоду примењивале такозване „европске“ стандарде).

На пример, наш сусед Мађарска је дуговала 2000. године 29.6 милијарди долара, а већ 2005. године спољни дуг ове земље је достигао 66.2 милијарди долара. Чешка је 2000. године дуговала 21.3 милијарди долара, а 2005. године 49.1 милијарди долара. Румунија је дуговала 2000. године 9.3 милијарди долара, а 2005. године 35.6 милијарди долара. Пољска је апсолутни рекордер у овој неславној категорији. Године 2000. њен спољни дуг је износио 57 милијарди долара, а 2005. године дуг је достигао вртоглавих 101.5 милијарди долара. (Извор : www.cia.gov/cia/publications/factbook/)

Дакле, такозвани „европски пут“ би нашој земљи донео огроман пораст спољног дуга у релативно кратком периоду. Генерације које долазе после нас би плаћале само камату на тај дуг и велико је питање да ли би успеле да смање главницу.

Одлив новца из источноевропских земаља

У нашој јавности постоји и лажно уверење да улазак у ЕУ значи већи прилив новчаних средстава у Србију. Ни то није тачно. Упоредни подаци показују да би био већи одлив средстава него прилив. На пример, године 2004. из 10 земаља Источне Европе је изашло 26 милијарди долара више него што је ушло. (Свих десет источноевропских земаља је у 2004. години имало и спољнотрговински дефицит). И године 2005. из десет источноевропских земаља је изашло 35 милијарди долара више него што је ушло. Дакле, ради се о константном процесу.
„Инвестиције“

Нико иоле разуман не може бити против прихватања модерне технологије и унапређења наше економије и производње. Нико се реалан неће заложити за изолацију своје земље. Данас је светско тржиште повезаније него икада пре. Али, велико је питање да ли баш све инвестиције из богатог дела ЕУ (Запада уопште) доносе бољитак источноевропским економијама. Можда је основни разлог за ову дилему непрецизан или обмањивачки појам – „инвестиција“, који се данас користи у нашој и страној јавности. Ево шта о томе мисли Јоже Mенцингeр, бивши министар и ректор Љубљанског универзитета, човек који је осмислио програм словеначког економског развоја: „Стране инвестиције у финансијском сектору нису потребне, односно, више су штетне него корисне… Стране инвестиције коче привредни раст… Стране инвестиције су, у ствари, махом продаја домаћих фирми. Ти продајеш, а они купују најбоље фирме. И ако купљена фирма прелази у мултинационалну и постаје ефикаснија, истовремено се њене везе са осталом домаћом производњом прекидају. И сам сам био изненађен када сам, анализом осам земаља у периоду од 1994. до 2003. године, чак сам сад све прорачуне поновио, нашао да стране инвестиције нису допринеле него одмогле раст. Онда сам тражио објашњење зашто је тако. И утврдио сам да страна инвестиција и није инвестиција него куповина фабрике. Па, тај новац којим је фабрика плаћена није потрошен на повећање капитала него је обично потрошен на повећање увоза.
Погледајте, она земља која има највише страних инвестиција има и највећи дефицит… Релација да је земља све задуженија што има више страних инвестиција јасно се може показати…“.

Интересантно је и запажање овог словеначког професора о ефектима страних инвестиција на повећање конкуренције: „Тврдим да је у малој земљи тешко рећи да то повећава конкуренцију. Погледајте источноевропске… Сви ти велики ланци уништили су мале трговине… Сматра се да је један трговац у великом ланцу узима посао седморици у малим продавницама“.

Пољопривреда

Не постоје ни докази да би улазак у ЕУ допринео развоју наше пољопривреде. На пример, аустријски професор економије и социјалне историје, Ханес Хофбауер, пише о утицају такозваних „европских стандарда“ на пољопривреду земаља Источне Европе: „Да не би никоме од кандидата за учлањење пало на памет да у предстојећој деценији до 2013. обезбеди потпору пољопривредницима из националних средстава донета је једноставно забрана.Они морају гарантовати да ће њихова тржишта бити отворена за пољопривредне производе из Европске Уније, иако неће добијати никакву адекватну потпору за пољопривредну структуру. Националне субвенције не смеју бити веће од 25 посто до 30 посто ЕУ субвенција, тако да неједнакост остаје загарантована“.

Рачуница показује - нема проширења
Рачуница показује - нема проширења

Хофбауер затим пише о појединачним земљама: „Док је у деветнастом и двадесетом веку Мађарска била извозник жита, млека, меса, дувана, итд, последњих година веома расте увоз пољопривредних производа (од 25 посто до 44 посто)… Око 4.000 на извоз оријентисаних јединица је, према критеријумима ЕУ, способно за конкуренцију. Њих великим делом води страна рука преко такозваних закупаца који су их закупили од државних агенција за приватизацију и холдинг компанија…

Наспрам овог потпуно капитализованог аграрног сектора стоје имања 1, 2 милиона ситних сељака који тешко могу да преживе конкуренцију са великим… Тамо где у пољопривреди може да се заради новац одавно су се усидриле велике фирме из Западне Европе. У производњи јестивог уља, дувана и пива удео страних власника статистички се попео на преко 90 посто“.

Хофбауер пише и да је слична ситуација и у Пољској, јер тамошњи пољопривредници не могу да издрже конкуренцију са западним који примају много веће субвенције. Он наводи пример о „јефтиној конкуренцији из Западне Европе, која наставља своју интезивну политику субвенционисања извоза пољопривредних производа“. Хофбаур истиче и да због тога „расте очајање међу сељацима у Пољској. Француско млеко и немачке и холандске свињске полутке преплавиле су 90-тих тржиште у Пољској и делом се продају чак по ценама које су испод производних трошкова домаћих производа… Ситни сеоски приватни посед, на којем живи између четири и осам милиона људи, налази се на нишану ЕУ комисије.

Потпоре и субвенције које француски, шпански, немачки или аустријски сељаци већ годинама примају из Брисела, за периферију ЕУ неће постојати. Јер, и даље ће аграрни вишкови које производе велике западноевропске компаније бити пласирани на тржиштима на Истоку. Што значи да за пољске сељаке нема шансе за опстанак. Ако су комунистичку колективизацију пољски пољопривредници и преживели, капиталистичку конкуренцију, која наравно следи субвенционистички план из Брисела, тешко да ће преживети. Већ и због тога што је њихова продуктивност, у просеку узето, тек десети део(!) западноевропске. Док је у Пољској потребно 25 лица да би се произвело пољопривредних производа у вредности од 100.000 евра, за такву производњу у Данској или Холандији потребна су само два сељака. Ова екстремна разлика још више пада у очи при поређењу цена земљишта које су у Пољској од осам до 15 пута ниже него, на пример, оне у Немачкој…“.

Хофбауер пише и какве потресе у Пољској изазива пољопривредна политика ЕУ: „У лето 1999. хиљаде пољопривредника су блокирале граничне прелазе између Пољске и Немачке да би на тај начин више него симболично протествовали против увоза који за њих значи уништење. Њихове вође, Анджеј Лепер и Роман Вјежбицки, су осуђени годину дана касније због наводно илегалних демонстрација на тромесечне затворске казне… Упркос томе што је више пута Лепер због организовања блокада и пружања отпора државној сили осуђиван на затворске казне, његова популарност није ништа мања, ни када је у августу 2000. поводом још једне осуде најавио да ће, у случају потребе, отићи у изгнанство у Белорусију.

Од када је његова Самоодбрана заступљена у Сејму једном јаком фракцијом, нерасположење због аграрне политике Брисела испољава се и у парламенту. Средином септембра 2002. комесар ЕУ за аграр, Франц Фишлер, морао је ову околност да узме к знању када је био у Пољској на турнеји добре воље. Његово излагање пред одбором оба дома у парламенту скоро да се уопште није могло чути због непрекидних звиждука према ЕУ критичких настројених посланика из редова Самоодбране и Лиге пољских породица. Ожалошћен и осрамоћен отпутовао је овај највиши бриселски сељак из Варшаве“ .
Колико незадовољство влада у Пољској због пољопривредне политике ЕУ говори и чињеница да је само две године након уласка ове земље у ЕУ, у мају 2006. године, потпреседник владе и министар пољопривреде постао управо лидер Самоодбране Анджеј Лепер.

Корупција

Нема ни никаквих доказа да ће улазак наше земље у ЕУ смањити ниво корупције. На пример, 16. марта 1999. године Европска комисија је била принуђена на колективну оставку због извештаја о финансијским проневерама. У 20 посто уговора које је закључила Европска агенција за обнову на Балкану 2003. године су постојале аномалије. Највећи скандал је изазвало подмићивање службеника Агенције од стране фирме “Сименс“ ради ремонта термоелектране „Никола Тесла“. Вредност ремонта је била 50 милиона евра. Тако је „Сименс“ добио посао иако је британско-француски конзорцијум имао бољу понуду.

Такође, британске, француске и холандске компаније су подмићивале званичнике ЕУ да би унапред знале цену жита. И у „Еуростату“ је 2003. године избила велика корупционашка афера (што је посебно осетљиво подручје, јер је то статистичка агенција ЕУ).

Бечки дневник „Prese“ је 2006. године објавио студију о корупцију у ЕУ аустријског посланика у европском парламенту Хербета Беша. Према тој студији само у 2004. години је због различитих нерегуларности у земљама ЕУ нестало 982,3 милиона евра средстава из Фонда за дотацију. (Беш сматра да се може радити о административно-техничким грешкама, али и о намерним преварама). Беш је истакао да су нерегуларности нарочито порасле код структурних фондова, а 482,2 милиона евра у 2003. години на 694,5 милиона евра у 2004. години. Аустријски посланик је изнео и да постоје велике нерегуларности код такозваних „средстава за приближавање“ или помоћи за земље кандидате. У тој области је само у периоду од 2002. до 2004. године нестало 2,3 милијарде евра.

„Помоћ“

Аустријски професор Хофбауер пише и о „помоћи“ која наводно долази из ЕУ у земље Источне Европе: „Као најважнији инструмент финансирања мера за стварање услова за проширење одмах је оцењен програм FAR. Овај финансијски фонд, који је првобитно био намењен за подршку пројектима за транзицију у Пољској и Мађарској, касније је отворен за све источноевропске земље у транзицији. Финасијским средствима из овог фонда образоване су, у другој половини 90-тих, хиљаде руководећих лидера чији је задатак био да учине неповратном транзицију у Источној Европи, како када је реч о тржишној привреди, тако и у административном смислу… Није ништа чудно што је највећи део новца отишао за логистичку подршку инвестицијама „Фолксвагена“ у Чешкој и „Фиата“ у Пољској“.

Визе

Укидање виза и могућност путовања се у нашој јавности често износи као кључни аргумент за приступање ЕУ. Али, ради истине, треба истаћи и отежавајуће чињенице за та путовања које износи Хофбауер: „Од 1. јануара 2002. године и Румуни и Румунке могу без визе да путују у хваљену Европу; једини услов је да у џепу имају најмање 500 евра за излаз из земље, и још који евро за бакшиш румунским и мађарским цариницима који ће их контролисати“ . (Такође, Словенија је захтевала да Бугари који долазе у ову земљу имају оригинални позив за долазак у земљу, радни уговор, јасан циљ посете, најмање 70 евра за један дан боравка, резервације хотела и слично.)

Сиромаштво – незапосленост

Какво сиромаштво и незапосленост владају у појединим земљама Источне Европе (које су наводно испред нас) показују следећи подаци. Након приступања Румуније Шенгенском визном режиму број Румуна који су тражили наше визе био је за 14 пута већи од броја наших грађана који су хтели да путују у ову суседну земљу. Наши дипломатски представници у Румунији објашњавају ову разлику великим бројем румунских надничара који су радили у Војводини и источној Србији.

Године 2006. је објављено да у Поморавском округу месечно ради и до 2.000 Румуна и Бугара, углавном на пољопривредним пословима (за надницу од 15 до 20 евра) . Мушкарци копају канале и раде грађевинске послове, а жене раде пољопривредне послове, копају кукуруз, сакупљају сено.

Председник немачког савеза пољопривредника, Герд Зоненлајтер, је изјавио 2005. године: „Већина од око 300.000 радника потребних за брање шпрагли које ће потрајати до краја јуна доћи ће из Пољске и Чешке“ . А након уласка у ЕУ око 300.000 Пољака је отишло у Велику Британију, где раде најтеже послове. (Чак је и 50.000 пољских лекара отишло у В. Британију , иако је у Пољској највећа незапосленост у ЕУ).

Главни градови – региони

„Европски пут“ доноси неке позитивне ефекте главном граду државе, али и негативне ефекте за провинцију. На пример, 2006.године је објављено да ће уз помоћ EBRD почети рестаурација Старог града у Букурешту (предвиђа се обнављање преко 300 зграда у том делу румунске престонице ). Са друге стране, Хофбауер пише како сиромаштво влада у румунским провинцијама: „Када је у јануару 1999. године више од 10.000 рудара из Шлиске долине кренуло у Букурешт да обори владу због затварања рудника и отпуштања 150.000 рудара, Румунија се недељама налазила на ивици грађанског рата… Дупке пуни возови који саобраћају између Истамбула и Букурешта у ствари су пуни киоск-капиталиста који се снадбевају јефтином робом на Босфору да би затим продајом те робе у малим трговинским радњама прехрањивали и обезбеђивали опстанак својих породица негде у Влашкој .

Сличан контраст постоји и у другим земљама Источне Европе: „Трансподунавље узалуд чека на компензацију за затворена државна предузећа; у подручје источног дела Мађарске, познатог као регион хиљаду сиромашних села једва да је процурио који долар, мада су, како изгледа, узалуд обећани програми за изједначавање. У складу с тим, незапосленост у Будимпешти је минимална, док се у областима (комитатима) Борсод-Абауј и Сцаболцз-Сзатмар пење од 30 посто до 50 посто“.

Алтернатива – Русија

Дакле, када саберемо све ове показатеље, увидећемо да учлањење у ЕУ доноси много више негативних ефеката него позитивних. ЕУ је корисна за њен богати део, али није за онај сиромашнији, источноевропски. Уосталом, то чак и не крију европске бирократе. Бивши комесар ЕУ задужен за њено проширење, Гинтер Ферхојген, каже: „Економски јаке, старе државе ЕУ профитирају много више од раста потражње из нових држава ЕУ него ове“ .

Ипак, наша земља, за разлику од других источноевропских држава (које су принуђене да трпе ово слабо скривено економско израбљивање од стране богатог дела ЕУ), има реалну економску алтернативу. То омогућава Уговор о слободној трговини између наше земље и Руске Федерације закључен 28. 8. 2000. године. Огроман број производа из наше земље је ослобођен царине приликом извоза на руско тржиште. (РФ има око 145 милиона становника). Нажалост, ми безглаво хрлимо ка ЕУ, иако чак и њене нове чланице схватају да тамо не могу продати своје производе и окрећу се Русији. Тако је дошло до парадоксалне и жалосне ситуације.

Словенци преко Србије улазе на руско тржиште, а Београд безуспешно покушава да уђе у ЕУ на тржиште где ни словеначке фирме не могу да се изборе са конкуренцијом. (Дмитар Половина, директор словеначке господарске зборнице, у Београду је изјавио: „Словенци ће куповином српских фирми да уведу Србију у Европу, а Србија ће пласманом својих и словеначких роба да Словенију уведе у Русију . Наравно, искуства земаља Источне Европе нам говоре да је тачан само други део реченице словеначког представника. Негативна искуства источноевропских земаља нам указују да треба добро да размислимо пре него што вежемо своју перспективу само за ЕУ. Сматрамо да то није најбоља стратегија.

(Текст је објављен у темату часописа Двери српске „ЕУтаназија“)

Извор:http://dverisrpske.com


Напиши коментар