Геноцид без казне

Слика говори више од речи
Слика говори више од речи

Ђеновљанин Marko Aurelio Rivelli је, из необјашњивих разлога, слабо познат овдашњој јавности. Докторирао је на политичким наукама са тезом „Расна и вјерска политика Независне државе Хрватске 1941-1945″. У Милану 1999. године објављује књигу „L’arcivescovo del genocidio“ (Надбискуп геноцида), посвећену Алојзу Степинцу кога је папа Јован Павле II 1998. године у Хрватској беатификовао (степеница на путу ка проглашењу за светитеља).


Књигу је код нас исте године кад је издата у Италији, објавила издавачка кућа „Јасен“ из Никшића, у преводу Лазара Мацуре.

Марко Аурелио Ривели 2002. године у Милану објављује и другу књигу, „Dio e con noi! La Chiesa di Pio XII complice del nazifascismo“, у којој се бави везама Ватикана за време Другог светског рата са нацистима и фашистима.

За књигу „Надбискуп геноцида“ (која је изазвала и велику пажњу јавности у Грчкој), Ривели консултује службене хрватске, ватиканске, немачке, британске, америчке и југословенске изворе, међу којима су посебно занимљиви „Дневник“ загребачког надбискупа Алојзија Степинца, хрватски дневни листови и периодични часописи из званичне католичке области из периода 1941-1945, жупни билтени (часописи са стотињак различитих заглавља), документи министарства спољних послова Немачке који се односе на извештаје барона Dijega fon Bergena, амбасадора при Ватикану током Другог светског рата, документа Главног штаба Италијанске краљевске восјке, документа министарства спољних послова Британије од 1922. до 1945. итд ….

„Надбискуп геноцида“, из које издвајам неке делове, аутор започиње Сенекином реченицом из „Тројанки“ – „Онај ко не пријави злочин који му је познат, подржава га“.

Прве логоре за истребљење у Хрватској усташе припремају већ од априла и маја 1941. „Озакоњени“ су 23. новембра 1941, под називом „Логори за интернирање и рад“, једним посебним декретом-законом који су потписали поглавник и министар унтрашњих послова Андрија Артуковић. Познати као логори расути су по цијелој територији Независне државе Хрватске.

Интернацију у логоре нису одређивали судови него Усташка надзорна служба, чије одлуке су биле коначне: то утврђује закон који их оснива. У стварности, свако одјељење поглавниковог оружништва има овлашћење да ухапси и интернира било кога у логор. На територији хрватске државе активна су 22 логора, али највећи дио њих остаће активан кратко вријеме – онолико колико је потребно да се изврши етничко-вјерски геноцид. Само два логора – у Јасеновцу и у Старој Градишци – остаће у функцији до 1945. Биће немогуће утврдити тачан број жртава које су убијене или страдале од мучења или болести у логорима: све спискове и документарни материјал (у неким логорима није чак ни вођена никаква документација о интернирцима) уништиће усташки џелати у бекству.

У почетку је заповједник свих логора Мијо Бабић, али његова владавина траје врло кратко: јуна 1941. Бабића убијају српски партизани. Наслиједио га је Вјекослав Лубурић, који ће се 9. октобра 1942, за вријеме једне свечаности, хвалити да је „смакао (у логору Јасеновац) више лица него отоманско царство у дугој окупацији европских земаља“ (1). Његова сестра, Нада Лубурић, истиче се ефикасношћу коју показује према логорашицама у Старој Градишци (2). Чување логора истребљења повјерено је специјалном корпусу под називом Усташка надзорна служба.

Чуће се многа сведочења о грозотама које су вршене у овим логорима који су благо називани логорима за интернацију и рад: а у поглавниковим логорима смрт је загарантована, а задаје се на најокрутнији начин.
Начин хапшења, припрема за пут и интернација у логоре описани су у извјештају који Јеврејска заједница из Мостара подноси команданту италијанске дивизије „Cacciatori delle Alpi“ (Алпски ловци).

Бацање Срба у јаму пред младим усташама
Бацање Срба у јаму пред младим усташама

„Ноћу су усташе и полицијски органи улазили под оружјем у јеврејске станове, наређујући свима да се обуку и да одмах пођу с њима, носећи са собом само најнужнији прибор. Тако су интерниране цијеле породице, старци и старице, болесници, инвалиди, дојенчад и хендикепирани. Трајало би то од поноћи до зоре, од улице до улице, све док број тих несрећника не би био довољан за формирање једног транспорта или док дневна свјетлост не би прекинула ово срамотно дјело. Доведени на периферију града у близину жељезничке станице, остајали су сатима на отвореном, по киши и хладноћи, гладни и жедни, да би касније били утоварени у теретне вагоне, 60-70 на сваки вагон, у којима би били затворени без гријања , без свјетла и без клозета. Током читавог пута овај свијет није добијао ни хране ни воде, иако су путовали неколико дана. Први такав транспорт за такозвани концентрациони логор био је увод у стални и систематски прогон Јевреја. Састојао се од око 1.000 особа оба пола које су спроведене у концентрациони логор Крушчица код Травника.

У Крушчици су смјештени у старе дрвене бараке с рупама на крову и зидовима, које нису имале ни подова ни пећи ни просторија за хигијену. У тим баракама су бдјели и спавали даноноћно на влажној земљи, како старци тако и мајке с дјечицом, тако да су се послије само недјељу дана јавиле заразне болести од којих је неколицина умрла и више стотина обољело.

Послије овог првог транспорта услиједили су нови у размаку од једне или двије недјеље, праћени истим нељудским поступцима и истим неморалним актима у хрватским концентрационим логорима. Понављало се то свакодневно и трајало до краја прошле године (1941.). Тако се догодило да је град Сарајево – да се не помињу други градови у Босни – који је прије ових прогона имао око 8.500 јеврејског становништва, био готово сасвим „очишћен“ од Јевреја.

Када су допрли први крици ових несрећника у концентрационим логорима, комплетно јеврејско становништво у Сарајеву захватила је паника. Таква паника узрокована је монструозношћу насиља, мучења и терора који су се одвијали у концентрационим логорима, а које су усташки стражари вршили незамисливом педантношћу и окрутношћу. Бити депортован у неки хрватски концентрациони логор значило је, и још увијек значи, бити осуђен на смрт, али на смрт дугу и постепену због огромних болова и патњи; смрт која се очекује данима и бесаним ноћима као ослобођење и као милост Божија.“

Први логор истребљења усташе су смјестиле у Даницу код Копривнице, а отворен је посљедњих дана априла 1941, када су затвори у хрватској држави готово препуни. Први конвој од око 300 интернираца стиже у овај логор 29. априла; половином маја у Даници има већ 3.000 логораша. Довозе их затворене у теретним вагонима на којима пише „покварено воће“. Овај логор служи било као центар за разврставање за друге логоре било као мјесто за ликвидацију. У јулу мјесецу број логораша у Даници достиже 9.000; добијају пола килограма хљеба по групи од 14 логораша. Крајем тог истог јула логор је затворен: многи логораши су пребачени у друге логоре, а остали су ликвидирани.

Логор Јадовно, смјештен на падинама планине Велебит, први је усташки логор који је искључиво формиран за истребљење. Активан је од 22. маја 1941. када су дошли први логораши који су учествовали у његовом подизању: то је отворен простор ограђен оградом од бодљикаве жице у висини од четири метра. Двије бараке, једна за заповједништво а друга за стражу, смјештене су ван ограђеног простора. Унутра нема ничега: логораши спавају на голој земљи. Крајем јуна у Јадовно стижу у таласима други хапшеници који бивају одмах ликвидирани: у ритму од 3 до 4 хиљаде дневно интернирце, углавном Србе и Јевреје, одводе у једну урвину удаљену пет километара од логора, Шаранову јаму; ту их кољу или убијају маљем, а затим бацају у понор. Крајем јула Шаранова јама је заједничка гробница за преко 10.000 лешева. Током августа број оних који свакодневно пристижу у Јадовно варира у хиљадама. На тај начин се повећава и ритам смакнућа која се сада обављају и код јаме Гргин бријег. Крајем мјесеца логор је срушен; посљедњих 1.500 логораша стрељано је на рубу ове двије јаме. Међутим, остало их је још 150 који су добили задатак да доврше рушење логора и да униште све трагове; када су завршили тај посао и они су побијени на дну провалије. Према изворима процјењује се да број покланих и поубијаних у Јаднову варира између 35 и 75 хиљада.

Једна од спомен плоча у Јадовну
Једна од спомен плоча у Јадовну

Године 1941, 18. маја у једном дворцу 25км од Згреба завршава се логор Керестинец у који се интернирају интелектуалци и лица ухапшена у главном граду Хрватске. Стрељања почињу 8. јула, али у ноћи између 13. и 14. једна група југословенских партизана продире у логор и покушава да ослободи заробљенике. Ова акција пропада: само 14 интернираца успијева да се спаси, сви други су побијени. Логор је распуштен 16. јула.

Други логор кратког трајања је онај у Сланом на острву Пагу. Прва група заробљеника ту стиже 25. јуна 1941. За мање од два мјесеца број покланих пење се на око 10.000. Када италијанске трупе заузимају ово острво 20. августа, налазе читаве гомиле лешева наслагане у једној дубокој јами у предјелу Форнаце. Дана 22. септембра 1941. командир I санитетског вода V корпуса италијанске војске, Santo Straci (који је послан у Слано с једним водом војника да изврши кремацију лешева да не би дошло до епидемије) подноси шефу Санитета при команди Корпуса, сљедећи извештај:

„Када смо уклонили камење, на неколико центиметара испод земље на свјетло дана изашле су бројне руке, често везане кабловима, ноге босе или са чарапама, главе … По положају лешева може се закључити да су заробљеници, везани по двоје или троје, најприје ископали јаме и да су затим стрељани над истим тим јамама или докрајчени хладним оружјем. Јаме су закопане на брзину док све жртве још нису биле мртве, а то показује трагичан израз лица већине лешева. На неким мјестима, лешеви, набацани без реда један на други, формирали су пет или шест слојева.

Готово сви мушки лешеви имали су везане и ноге и руке. У близини јама нађене су митраљеске чауре, али код већине лешева било је могуће констатовати смртне ране задате ножем у груди, леђа или врат. Једној младој жени сасвим су одрезане дојке. У двије јаме нашли смо само лешеве жена и дјеце, а у другима су били помешани мушкарци, жене и дјеца. Успели смо да извадимо и кремирамо 791 леш: 407 мушкараца, 293 жене и 91 дијете између 5 и 15 година, те једно новорођенче од пет мјесеци. Особа која нам је била водич рекла ми је да су у великој већини депортовани бацани у море тако што су били везани за велико камење, а да су многи извршили самоубиство тако што су се сами бацали у море.“

Око 1.000 српских и јеврејских жена и дјеце, који су евакуисани са Пага прије доласка италијанске војске, депортовани су у логор Крушчица у Босни, који је управо припремљен. Бараке немају кров, унутра нема лежаја тако да заробљеници спавају у блату. Осим старица, све друге жене, укључујући и дјевојчице, сексуално напаствују усташки тамничари. Крајем септембра број логораша пење се на 3.000; затим бивају премјештени у логоре Лоборград и Јасеновац, а Крушчица бива распуштена.

У логору Лоборград који је припремљен у једном старом дворцу, затворено је 1.500 жена и стотињак деце, сви у жалосном стању после мучног боравка у Крушчици. Интерниране жене стрпане су у велике просторије тврђаве које су биле у језивом хигијенском стању; епидемија тифуса коси многе жртве. Логор је затворен октобра 1942, а преживјеле логорашице пребачене су у нацистички логор Аушвиц, из којег се ниједна неће вратити.
Логор Ђаково завршен је у децембру 1941, а заповједник му је Јозо Матијевић. У почетку је ту заточено 1.830 јеврејских жена и дјеце, те педесетак српских девојчица. Дана 24. фебруара 1942. један жељезнички конвој довози у овај логор још 1.200 жена и неколико стотина дјеце. У просторијама бившег млина, који се налази у средини логора, нема мјеста за све, тако да многе трпају у једно складиште без прозора и врата у којем зимска температура стиже до 25 степени испод нуле. Епидемија пјегавца односи свакодневно 5-6 жртава; свакој од жртава ваде се златни зуби прије покопа. Оброци су минимални; многе жене бивају убијане и млаћене, друге бивају обешчашћене. Свједок Антун Милер, који је тада имао 10 година, испричаће о једном свом вршњаку који је био заточен у складиште и којега је раскомадао пас нахушкан од стране усташких стражара. Један други преживјели, Јурај Кезић, причаће о мучењу којем је подвргнута једна жена која није хтјела да ишчупа златне зубе своје старе тетке која је умрла од глади. У јулу 1942. логор Ђаково је распуштен а око 2.400 жена и дјеце пребачено је у логор Јасеновац.

Стара Градишка је стара тврђава смјештена на обали Саве. Логор истребљења – углавном намењен женама и дјеци – припремљен је у јесен 1941. То је нарочит логор: располаже групом тамничарки, часних сестара, које помажу усташким мучитељима (3). Дана 25. априла 1945. трупе Народноослободилачке војске Југославије стићи ће у овај логор који је распуштен само неколико сати раније: осим лешева жртава наћиће само шест преживјелих који су били скривени у бунару, три мушкарца и три жене: Анту Беничког, Бранка Јеличића, Зијада Миџића, Емицу Вагнер, Љубицу Џајић и Рајку Пивчевић. Биће процењено да је у Старој Градишци за четири године поклано око 75.000 лица.
Други логори активни су у Лепоглави, Вировитици, Винковцима, Костајници, Хрватској Дубици, Доњем Михољцу, Процидама, Земуну, Горњој Ријеци, Јастребарском, Славонској Пожеги, Сиску. Све су то логори у којима се одвијају најсвирепија усташка насиља. Али ниједан од њих не може да се мјери с Јасеновцем, балканским Аушвицем.

(1) Лубурићем се бави један извјештај који је потписао полицијски намјесник њемачке амбасаде у Загребу: „Лубурић је усташки пуковник из Загреба. Од 1928. до 1941. је у изгнанству. Оснивач је и први командант концентрационих логора у Хрватској. По његовој наредби је до сада ликвидирано 80.000 у Старој Градишки, 120.000 у Јасеновцу и 20.000 у другим логорима. Лубурић је лично учествовао у покољима: велики је садиста, нервни болесник, патолошки тип. Веома је послушан поглавнику и његово поуздано оружје, спреман на све. Политички је активан, моторна снага за крваво свођење рачуна у Хрватској“.
Послије рата, склонивши се у франкистичку Шпанију, Лубурић се старао о објављивању усташког часописа „Дрина“.
(2) „У Старој Градишки био је свакодневни призор видјети гомиле закланог и унакаженог свијета. Међу најкрволочнијим кољачима сјећам се Наде Лубурић. Ноћу се забављала бодући ножем заточенице или их давећи властитим рукама. Даноноћно су бирали нове жртве. Долазили су сатник Стјепан Бошак, усташкиње Нада Лубурић, Маја Бужон и Божица Обрадовић, вршили су избор и оне које су одабрали клали су у једној ћелији“. (Из свједочења Паулине Вајс и Рожике Шинко, које су преживеле интернацију у логору.)
(3) О томе свједочи, на примјер, Паулина Вајс, енглеска Јеврејка која је живјела у Хрватској и била интернирана у Старој Градишки од 22. децембра 1942. до 15. јула 1943.

Извор: jadovno.com

Напиши коментар