Да ли смо заиста изгубили Косово


Молио бих зато све од којих то зависи - да од сада искључиво и увек користе израз „такозвана република Косово"
Молио бих зато све од којих то зависи - да од сада искључиво и увек користе израз „такозвана република Косово"

Стварно и заувек изгубићемо исто то Косово ако га они буду волели и осећали више и озбиљније него ми

Да ли смо заиста изгубили Косово, после толико прича и заклињања? Ово питање остаје да лебди над свима нама, над нашим образом и савешћу, док се на југу Србије дешавају ствари којих смо се годинама уназад прибојавали (ипак знајући да ће се догодити). Дошло је до потпуног уозбиљења „косовског проблема“, на свим нивоима и на сваки начин

Гранични прелази горе, КФОР је покренуо своје трупе (цевима према Србима са севера покрајине), велики свет поприлично незаинтересовано посматра целу ситуацију, а Албанци се очигледно спремају да крену корак даље у покушају политичке отмице најважнијег дела Србије.

И шта ми ту радимо? Или, тачније речено: шта ми ту још можемо да урадимо, и као грађани Србије, и као српска држава? Да ли ту још заиста постоји простор за неко стварно ефикасно деловање, а да се све опет не заврши на толико пута виђеном празном заклињању и муцавој рецитацији изанђалих формула о „интегритету и неповредивости граница…“, каквих се сећамо још из Титових времена?

Шта урадити када нам већ на први поглед све делује као да је већ одавно завршено, док приче о Косову наших званичника неумољиво почињу да личе на брбљање и полако постају „празна метафора“ (отприлике као из оне поучне бајке „Царево ново одело“)?

А на другој страни, нема ниједног иоле значајнијег грађанина онога што је остало од наше земље, а да се није у неком тренутку јавно заклео да ће „Косово остати српско“ и да се „неће допустити његово отцепљење“, па ма колика била цена оваквог опредељења. Са изузетком неколико одурних политичких кловнова, апсолутно сви припадници наших партијских елита изјавили су да је Косово „срце Србије“, да је „Косово Србија“ и да ће тако бити и сада и убудуће, бар докле год буде постојало нешто што заслужује да се назове српском државом.

А опет нам све делује некако недовољно снажно и уверљиво и пре изазива помешани осећај досаде и гађења него утисак да смо једнако заинтересовани за то и такво Косово као и наши фанатични противници са албанске стране.

Уместо да вас даље замарам подсећањем на оно што сви и те како добро знамо и одавно осећамо, изнећу пар сасвим конкретних предлога по овом питању.

Пре свега, по питању језика. Од кога све почиње и са којим се све завршава. Молио бих зато све од којих то зависи – да од сада искључиво и увек користе израз „такозвана република Косово“, када год говоре о побуњеничким вођама отцепљеног дела наше државе. Да коначно једном престану да онако хладно и самоубилачки глупо пишу и говоре о некаквом „дијалогу Београда и Приштине“. Па како да ико из, рецимо, Шпаније или Бразила, уопште помисли да је Косово део Србије, ако ми сами то тако не означавамо у нашем (и свакодневном и политичком и дипломатском) говору?! Зар не видимо на који начин Аргентинци говоре о Фокландима или Палестинци о „појасу Газе“ – управо и једино као о својој окупираној територији, упркос свим тренутним околностима и оној истој реалности која се нама тако често набија на нос.

Затим, волео бих да више никада не видим на телевизијском преносу из Српске скупштине наше посланике како се онако опуштено, пајтоски кезе и смејуље, читају новине и играју игрице на ајподу – док нам се земља дословно распада. Они, несрећници, глуме посланике уместо да то заиста и буду, и то док се за говорницом говори о нечему што изричито захтева тоталну озбиљност и потпуну мобилизацију свих наших ресурса. Шта треба још да се деси па да се та екипа коначно уозбиљи и почне да нас заиста заступа, бар по оном најважнијем од свих питања? Да им реч Косово изазива исте оне трнце и узбуђење колико и албанским посланицима у њиховим „скупштинским“ клупама. Јер ћемо, стварно и заувек, изгубити исто то Косово – ако га ОНИ буду волели и осећали више и озбиљније него МИ.

Исто тако, већ месецима гледамо како се и на Западу и на Истоку хапсе и они најпознатији, најславнији и најбогатији – ако прекрше закон. И можете да будете сто пута Строс Кан, или Коби Брајант, или Роман Полански, или Ходорковски, или млађана наследница ланца „Хилтон“ хотела, или најмоћнији медијски магнат на свету, или бивши (увек онако углађени) хрватски председник…, али ћете завршити у просторији са решеткама на прозору уколико пређете (законску) црту.

Е, у Србији, за разлику од свих других држава на свету, можете слободно да до миле воље рушите Устав, коментаришући како је „останак Косова у Србији – катастрофа“ или да „што пре треба признати независну републику Косово“. У Србији не можете да крадете јогурт или пређете улицу на црвено, јер ћете одмах бити кажњени. Али зато можете слободно да исмевате све државне аргументе у корист одбране Косова – и ником ништа. За то нема никакве казне. Држава зато треба да почне да постоји и да се понаша као права правцата држава и по слову закона казни све оне који недвосмислено и са намером газе важећи Устав и отворено говоре о аргументима у прилог отцепљењу Косова (и свих других делова Србије). Ничег једноставнијег од тога.

И запамтите добро: ниједан пораз није пропаст света. Јер се пораз често може употребити боље него победа у јачању морала и унутрашње снаге једне земље.

Онај прави, трајни пораз и предаја је у нама самима – тамо где ниједна војска не може да стигне. У нашем срцу. У нашој вољи, храбрости и одлуци да истрајемо у свим својим љубавима и започетим борбама.

Али, да бисмо успели у томе, морамо да се, пре свега, одупремо оном дебилном питању које наши противници ваде као кеца из рукава: „Да ли је, можда, важније Косово или ваш бољи живот и виши стандард?“ Јер исто тако, сутра, свако ће моћи да нас пита и: „Да ли је, можда, важнији ваш језик (и држава, и писмо, и мајка, и деца, и завети, и границе, и традиција, и вера, и част, и Устав…) или ваш бољи живот и виши стандард?“ И тако у недоглед, „мешајући лончиће“ и нивое значења, док на крају не остане више ништа око нас и у нама, осим нагонске потребе да се прехранимо и преживимо.

Размислите о томе.

И не допустите да, као толико пута до сад, сами победимо себе. Слободно реците, у себи и наглас: Косово је Србија!

Извор Пресс
Аутор: Драгослав Бокан


Напиши коментар