Прослава


Она је именовала министре, одлучивала када ће бити избори, ко ће с киме формирати коалицију, одузимала мандате, одобравала законе и све друго што је било у надлежности државе у којој је била акредитована
Она је именовала министре, одлучивала када ће бити избори, ко ће с киме формирати коалицију, одузимала мандате, одобравала законе и све друго што је било у надлежности државе у којој је била акредитована

У Амбасади САД-а у Београду вршиле су се последње припреме за прославу Дана независности. Сувоњава, средовечна амбасадорка Џенифер Бердик, посматрала је с прозора свог кабинета како послуга у дворишту уноси послужење у неколико лепо окићених, белих шатора.

Послужитељи су знали да их посматра, иако нико није смео да погледа у правцу прозора. Мис Бердик, или «Зла Грдана» – како су се понекад усуђивали да је међу собом зову, била је страх и трепет, не само за особље амбасаде, већ и целе Србије. Она је именовала министре, одлучивала када ће бити избори, ко ће с киме формирати коалицију, одузимала мандате, одобравала законе и све друго што је било у надлежности државе у којој је била акредитована.

Саговорнике је посматрала с висине и са ниподаштавањем, док би гладила своју танку испеглану косу налик шпагетама. Онда би само одмахнула руком на којој се блистао харвардски прстен и то је био знак да је сваки даљи разговор завршен. Њена једина слабост је био Милан – високи, тамнопути шеф обезбеђења амбасаде, са којим је једно време имала страсну романсу. На крају, када је веза отишла предалеко, морала је Милана да склони од себе и постави га на неко угледно место. Проблем је био што је Милан од школе имао само основну и два разреда бродарске, па није могла да га удене на неку државну функцију. Није желелa да чека да му на неком од београдских факултета откуцају диплому, јер је журила да што пре реши ову ситуацију. «Sorry Milan…no college.» – кратко му је објаснила како стоје ствари. «Али би могао да радиш на TV. Имао би свој политички шоу. За доброг новинара није ни битан degree, већ да зна шта сме и шта не сме радити».

И тако је Милан постао једна од најпознатијих медијских личности. Амбасадорка је уживала гледајући његове емисије и евоцирајући заједничке успомене. Сада су јој тренутно мисли биле окупиране другим стварима, јер је сваки час очекивала булументу гостију која ће је засути поплавом лицемерја и сервилности.

«Џен, стигли су!» – одједном је иза себе зачула глас свог мужа Дејвида, чија је огромна ћелава глава ивриривала иза до пола одшкринутих врата. «Your fucking Serbsдолазе да нам укажу поштовање. Надам се да су кувари овај пут спремили више печења, него прошле године, када су се зезнули и послужили морске плодове. Гости су бежали од тепсија са јастозима и шкампима, као да ће зглавкари васкрснути, па им кљештима ископати очи. А и мени лично више прија овај њихов роштиљ и печење, него шкољке и остала срања од којих увек добијем пролив. Храна је једино што вреди у овој дивљачкој земљи» – нервозно процеди кроз зубе Дејвид Бердик, бришући марамицом зној са чела. «Немој тако Дејв. Срби су одувек били наши лојални пријатељи. Умеју они у кризним временима да одиграју како треба. Само их је потребно усмерити…I’m redy. Let’s go downstairs and meer our guests» – рече амбасадорка Бердик и упути се ка вратима.

Бердикови су заузели протоколарну позицију на улазу у амбасаду. Гости су нагрнули преко црвеног тепиха, кезећи се као кловнови из «Мекдоналдса» и пружајући своје знојаве дланове амбасадорском пару. Прво су приступили уобичајени посетиоци амбасаде, који су временом постали део инвентара: нафракане женетине са ешарпама и великим старинским брошевима и изблазирани женскасти младићи у струкираним оделима. Били су то представници разних Невладиних организација, који су дуг низ година, на овај или онај начин, сараћивали са америчком амбасадом. Након њих су се тетурали новинари, који су већ били поприлично под гасом, иако је тек било око поднева. Онда су приступили представници културног и јавног живота: проверени редитељи историјских филмова, документаристи ратних злочина, карикатуристи, водитељи са националних телевизија, естрадни радници, звезде ријалити програма, награђивани драмски писци, управници музеја и позоришта, концептуални уметници, инсталатори, перформери и сви остали српски реформатори и унапређивачи. Било је чудно што су по протоколу прво морали да приступе председник, премијер и чланови владе, затим опозиција, који се још увек нису појавили. Српски народ није благонаклоно гледао на сарадњу своје власти са САД-ом, па је амбасадорки за тренутак пало на памет да су домаћи политичари одлучили да ове године прескоче 4. јули. Била је то предизборна година, када су поново пљуштала велика обећања и држани запаљиви патриотски говори. Због америчке подршке независности Косова, неки од политичких лидера су умели чак и да у својим говорима поткаче Америку. Мислили су да их на митинзима у Сурдулици, Љигу и другим мањим местима неће чути неко погрешно уво. Међутим убрзо су добили мајчински савет да им се више не понављају такве дечије лудорије и они су се искрено покајали.

Одједном се зачуше завијајући звуци сирене, као мјаукање мачке пред парење. Пред амбасадом се заустави колона црних лимузина са затамљеним стаклима, која је личила на најезду поплашених бубашваба у бекству из запрашеног подрума. Возач средишње лимузине истрча из кола и отвори задња врата. Из аутомобила је изашао председник државе. Сунце је обасјало његово лепо лице, док је закопавао горње дугме на сакоу одела домаће конфекције. Волео је стално да прича како би народ требало да рађе купује наше производе од потрошачких кредита добијених код страних банака. Прича се да је често волео лично да вози председничку лимузину, јер је уживао у брзој вожњи, као и у многим другим спортовима којима се бавио. Усправан и стасит, поносно и одлучним кораком је дошетао до својих домаћина. Три пута је пољубио Бердикову, све време јој пријатењски стежући руку. Затим ју је поново загрлио, па се окренуо ка фоторепортерима, па је поново изљубио, ухватио њену руку са своје две и честитао, па је неколико пута пријатељски додирнуо по рамену и плећки. На крају се љубазно осмехнуо и сличан ритуал, само у скраћеној верзији, поновио са амбасадоркиним супругом. «Ваша Екселенцијо» – отпочео је полако свечаним тоном, «у име целе Србије честитам Вам овај велики празник. Дан када сте, борећи се храбро против империјализма и колонијализма, успели да се уз бројне жртве и херојске подвиге изборите за своју независност. САД су кроз историју увек биле икрени пријатељ и савезник Србије. Заједно смо се борили против фашизма, проливали крв за мир, слободу и демократију у свету. Сада је Србија поуздан партнер САД-у у борби против пошасти глобалног тероризма. Наше две државе имају и одређене несугласице, али то није ништа што се у будућности не може решити. Сложили смо се да се понекад баш и не слажемо, а то је први корак у репавању проблема. Било би лоше да се у свему слажемо, јер би то сначило да је наша сарадња пасивна и да стагнира. Овако имамо активну и живу комуникацију која нас још више зближава. Као што стара изрека мудро каже: «Супротности се привлаче!». Свесни смо огромне финансијске и моралне подршке коју дајете Србији и у реформи њених институција, унапређивању културе, слободе медија и на томе вам од срца хвала. Као израз икреног пријатељства и солидарности, мало пре сам донео председнички указ којим се Ви Ваша Екселенцијо и Ваш цењени супруг Дејвид проглашавате почасним грађанима Србије. То је и разлог што сам данс малкице окаснио на ову светковину, јер се мастило на овој хартији пријатељства још увек није осушило!» – заврши поносно председник своју честитку испраћен салвом аплауза присутних гостију, који су се утркивали у издржљивости и јачини пљескања. Председник још једном нагрну да изљуби и изгрли амбасадорку, па се на крају удаљи са улаза, истим оним гордим и помпезним кораком којим је малопре и дошао.

Следећи иза председника одмах је наступио министар војни. Човек округлог руменог лица прошараног младежима. Лице му је било као унутрашњост зреле коштуњаве лубенице. У његовој пратњи марширало је неколико генерала, седих глава и груди препуних ордења и златних гајтана. Сви су се редом руковали са Бердиковима, а онда их поздравили војничким поздравом. На крају министар узе од једног од својих пратилаца неку кутију, коју је овај све време држао испод мишке и стаде да је пред свима отвара. Из кутије обложене црвеним сомотом, на коме је златним нитима био извезен грб Републике Србије, извадио је златну макету старинског топа, који је заблештао на јулском сунцу, тако да су амбасадорка и њен муж морали да заштите очи рукама. «Ваше амбасадорско достојанство, дозволите да Вам испред војске Србије уручим један скромни поклон, достојан ове прилике» – војничким гласом деклемовао је министар. «Ово је златна копија чувеног Карађорђевог трешњевог топа, којим се народ Србије борио за своју независност. Нека цеви наших топова буду увек једне уз друге, а никада на супротним странама». Амбасадорка узе у руке реплику трешњевог топа, али јој због тежине умало није испала из руку. «Хвала пуно MrSecretary of defeнseЗахвални смо пуно војсци Србије на сарадњи која је на изузетно високом нивоу. Жељно исчекујемо ваше приступање нашем савезу и учешће у мировним мисијама широм света. Захваљујем Вам се на прелепом поклону. Народ САД-а зна пуно о историској борби српског народа за независност и изузетно цени ваше доказано јунаштво. Колико је мени познато Карађорђе је један од највећих српских јунака из Ваших чувеник Балканских ратова?» – љубазно је узвратила Џенифер Бердик, која је при том била невиђено поносна што тако добро познаје српску историју. Имала је богато дипломатско искуство које је стекла службујући у разним државама, а оно што је увек сматрала најбитнијим је да добро изучи историју и обичаје земље у којој је стационирана. Генерали су се међусобно запрепашћено погледали. Било је питање тренутка када ће неко од њих прозборити у намери да исправи ову историјску грешку. Дипломатски инцидент је спречио министар који је срдачно климнуо главом и одговорио: «Тако је, Вашеамбасадорско достојанство. Карађорђе је овим топом прашио по Турцима у Првом балканском рату, а потом, бога ми, и по Бугарима у Другом! Задивљујуће је како Ваше амбасадорско достојанство познаје нашу историју. То је само још један од доказа нашег великог пријатељства!» – усхићено, у даху изусти војни министар, који је био толико убедљив у свом наступу да многи од присутних званиоца ни не приметише да је учињена грешка. Били су поносни на нашу богату војничку традицију и на чињеницу да амбасадорка најмоћније државе на свету гаји огромне интересе за нашу земљу. Фоторепортери су одмах пришли да фотографишу амбасадорку која је позирала са трешњевим топом у рукама, а уредници новина слали су поруке својим агенцијама, како би што пре раширили вест о њеном пријатељском гесту.

Онда су на ред дошли чланови владе. Министри, на челу са премијером, су на рукама носили џиновску торту која имала преко двеста килограма. Торта је била у облику лепршаве америчке заставе и на њој је било прегршт јестивих украса. Њима су дочаравани најзначајнији догађаји из северно-америчке историје. Величанствена сцена када британски генерал Чарлс Кронвел предаје своју укусну сабљу Џорџу Вашингтону, након пораза код Јорктауна. Затим ту су били постављени и бродови од белгијске чоколаде, са чијих палуба су шећерни Семјуел Адамс и остали «Синови слободе», бацали чај у море, традиционално обучени у Мохавк индијанце. До ситних детаља од марципана одрађени «Очеви основачи», како 4. јула 1776. године у Конгресу усвајају Декларацију Независности. Било је ту још којечега: Линколн како у очи битке за Антиетам стоји испред шатора од беле чоколаде, Кенеди од нугата у својој отвореној лимузини од млевене «Плазме»… Цела министаrска поворка је неодољиво подсећала на недовршену формацију римске војске звану «корњача», када се легионари међусобно згусну и са свих страна заштите штитовима. Једини проблем је била летња врућина, због које се торта брзо топила. Чоколада и шлаг су као киша капали на косу министрима, па су се сливали низ шишке и зулуфе и мешали са знојем на лицу. До тренутка када се догегала до амбасадорке, влада је већ сва била мусава и улепљена. Сваки од министара је личио на некога ко је управо отпушио септичку јаму. Сад им беше криво што су пожелели лично да донесу торту на рукама, место да су за ову работу ангажовали своје обезбеђење. Могли су покупити и неколико народних посланика, које су често користили кад је требало унети неки инвентар или утоварити ћумур у зграду владе. Овако су се с’ тешком муком довукли до улаза и једва су издржали да се не претуле напред и сурвају оно брдо од торте на своје домаћине. Преплашени Бердикови су већ направили неколико корака уназад, кад је задихани убрљани премијер покушао да им се обрати: «Ваша Екселенцијо у име Владе Републике….», али га Џенифер Бердика хитро пресече: «Хвала, хвала пуноMr. prime miнister, it looks delicious!». Не знајући како да се избави из ове бизарне ситуације, амбасадорка умочи прст у шлаг на торти и полиза га, слажући израз невиђеног ужика. Затим даде миг особљу амбасаде да преузме торту од изнемоглих министара којима су ноге све више клецале. Кад су их ослободили терета, било је као да им је неко скинуо планину с’ лећа. Премијер поскочи к’о помиловани Сизиф ослобођен од свога камена, па весело поведе остатак дружине на умивање и преко потребно освежење.

На крају је дошао ред на јуначке и прекаљене чланове српске опозиције. Пристојност и обзир према читаоцима ми налажу да не набрајам шта је свако од њих даровао амбасадорки, јер би се ова прича отегла у недоглед. А било је заиста свега и свачега. Вреди поменути оне најинспиративније. Један прецвали опозициони лидер је у дворише унео казан за печење ракије, који је, према сопственом казивању, лично направио за ову прилику. Приде је на поклон донео и неколико буради у којима су биле шљиве пожегаче, јер се, како је мудро рекао, «Добра шљива не може пећи ако нема добре шљиве». Неки ознојени дебељко, који је у једном граду на југу Србије владао као срески књаз, имао је музички поклон. Он је под руку довео популарну народну певачицу, која је пореклом била из његових крајева. Не зна се ко је од њих двоје био утегнутији: да ли њена силиконска прса која су кипела из брусхалтера или дебељково одело које је било толико затегнуто, да је деловало као да ће се сваког часа распрснути и да ће се дугмад са сакоа лансирати у орбиту. Изненађење је било за све присутне када је прсата запевала пред амбасадорком америчку химну, додуше мало прилагођену њеном стилу певања и вокалним способностима. Када се заорио њен народњачки трилер у последњем стиху – «Oer the laнd of the free aнd the home of thebrave, умало нису попуцале чаше које су гости држали у рукама. На послетку је један владика, који је био познат по својој љубави према Америци, самоиницијативно одликовао амбасадорку некаквим црквеним орденом који је сам измислио. Онда је одржао продуховљену беседу у којој је посебно истицао сличност између нашег Светог Саве и њиховог Џорџа Вашингтона. Оштро је напао лажи које се против пријатељског САД-а шире преко ђавоље мреже зване «Интернет» и то поредио са подметањем лажног податка да је Џорџ Вашингтон у својој кући држао афричке робове.

Прослава је већ прилично поодмакла када је последњи гост стигао у амбасаду. Боље рећи да је бануо, будући да се његово име није налазило на списку званица. Био је то један високи бркати политичар који је некада био вођа једне од најачих странака. Често је мењао коалиције и савезе, био у позицији – а глуматао опозицију, обећавао – а лагао, да би на крају потпуно изгубио поверење својих бирача. Американци су у више наврата хтели да га скину с’ грбаче, јер је био ислужен ко станични писоар. Спасло га је то што су му још увек памтили неке услуге из прошлости, а могао је понекад и да пусти увце на каквом пријему, или да неком нешто дошапне. Чаша се прелила, када се брка нацврцао вотке на пријему у руској амбасади, па је почео лупетати како су САД незаслужено бомбардовале Србију. Његово је име моментално било прецртано са списка пријатеља и једва су дочекали да му заврну славину. Пошто је у прошлости био чест посетилац америчке амбасаде, није му било тешко да се непозван провуче поред обезбеђења, јер су сви били убеђени да је дотични добио позивницу. Понео је збирку својих песама, које је писао током скупштинских заседања. Намера му је била да песмарицу дарује амбасадорки, јер је једну од песама управо њој посветио. У песми је величао њену доброту, храброст и интелигенцију, а са поетским заносом се дивио лепоти њених очију и осмеха. «Твоје су очи путоказ свету, ко светионик у ноћи» – и тако у том стилу. Збирку је укоричио у веома луксузан кожни повез украшен златотиском и сребрним нитнама. Написао је и посвету у којој се заклиње на вечну верност САД. У ствари је преписао америчку председничку заклетву и додао пар сладуњавих стихова. Његова је несрећа била што је пре пријема свратио до кафане, како би скупио храброст да се појави непозван. Након пола флаше жестине постао је довољно куражан, али је у кафани заборавио торбу са поклоном. Сетио се торбе тек када се већ нашао у башти амбасаде и видео ред званица који су са поклонима чекале да приступе к амбасадорки. У том трену захватио га је нагли напад панике. Осетио је болно струјање дуж целог кичменог стуба, к’о да га је неко изненада прикључио на далековод. Страх га је обузео да је проћердао можда и последњу прилику да се поново умили својим добротворима. Као рањена звер која се бори за сопствени живот, разгртао је гомилу око себе док се пробијао напред ка месту на коме је стајао амбасадорски пар. Пало му је на памет да неком од званица у реду истргне поклон из руке и однесе га Бердиковима. У том тренутку сину му много боља идеја. Неколико метара од амбасадорке, у подножју степеница, стајао је руски амбасадор Кирилов, обучен у дворедно морнарско одело са златним дугмићима. Помислио да ће најбоље доказати своју лојалност, ако нападне традиционалног непријатеља. Без много размишљања, бркати песник се баци на Кирилова, попут изгладнелог пантера, па га довати за ревере и стаде псовати и викати тако да му је пена ударила на уста: «Ђубре једно комунистичко!Мајмунчино једна црвена!Ти си крив за све…Ти си слагао моју браћу Американце да сам ја говорио против њих!Кад бих ја тако нешто уопште и помислио!?Ја да кажем да су нас САД без разлога бомбардовале!!?Па ми смо заслужили сваку бомбу која је бачена на наше вашљиве главе!Заслужили смо да нас сравне до темеља и претворе у ништавило какво и јесмо, него су САД демократска и културна нација која хумано бомбардује. А ти говно једно руско, ти си тај који заправо сплеткари и стално ради о глави наших пријатеља. Ево и овде си дошао да шпијунираш, гњидо једна да би гњидо људска…Ту си се пришуњао близу наше Екселенције, да би могао да чујеш сваку реч…После да известиш оне твоје џукеле у Кремљу шта си све овде чуо…ааа?? Ви Руси само чекате дан када ћете поново ударити на нашу браћу. Само сте се на тренутак притајили!» Онда брка дограби несретног Крилиова и свом силином гарвачким захватом баци у страну, а у рукама му остадоше златни дугмићи од његовог морнарског одела. Да трагедија буде још већа, руски амбасадор се сручио у ону министарску торту, коју је послуга спустила на најближи сто поред улаза. У дворишту се зачу женска вриска и уздаси изненађења, али ту и тамо и по који пригушени смех. Кирилов је само избезумљено жмиркао лежећи у торти између Линколновог шатора и Кенедијеве лимузине. Унезверени Џенифер и Дејвид Бердик нису могли дa верују шта се догађа пред њиховим очима. Ту се негде већ створило и обезбеђење амбасаде, које је зграбило разјареног брку за мишице и одвукло га ка излазу из дворишта. Српски министри су прискочили да помогну Кирилов да устане из торте, а премијер се само лупао по челу и понављао као махнит: «Моја лепа торта…моја лепа торта…».

Не би било лоше напоменути читаоцима, да је бркати политичар награђен за свој подвиг тако што је завршио у затвору. Осуђен је на годину дана Падинске скеле збох насилничког понашања и ремећења јавног реда и мира. Испоставило се да је амбасадор Кирилов дугогодишњи сарадник америчке обавештајне службе, тако да бркин гест није изазвао жељене симпатије. Медији су заташкали да се овај инцидент уопште и догодио, како цела истина не би случајно испливала на површину. На телевизији су само приказивани кадрови амбасадорке са трешњевим топом и извођење америчке њимне од стране прсате певачице. Неколико месеци након овог догађаја, Бердиковој је истекао четворогодишњи мандат и она је послата на службу у Молдавију којој су преко биле потребне демократске промене. Заменио ју је много млађи амбасадор, који није био толико строг као «Грдана», али је зато много волео да прима скупе поклоне. Наш бркати песник тренутно окопава кромпир и у ћелији пише своју нову збирку песама, које ће у потпуности бити посвећена љубави према Сједињеним државама. Нада се да ће због доброг владања бити пуштен раније кући, како би могао да стигне на наредну прославу 4. јула. Под условом да му следеће године, кад му буде објављена књига, ипак пошаљу позивницу.

У Београду, уторак 13.09.2011.год. Феђа Димовић
Извор:  beogradskisindikat.com


Напиши коментар