Смиља Аврамов: Немачка наставља политику коју је водила нацистичка Немачка

Све у круг...
Све у круг…

„Ми заузимамо према Немачкој дефанзиван став, уместо да се поставимо као победничка сила у Другом светском рату и да на бази таквог статуса тражимо своја права“

„Посетом немачке канцеларке Ангеле Меркел Србији се, с једне стране, очекивао почетак нове политике Немачке према Србији. Са друге стране, очекивало се да буде много више осврта на оно што Немачка дугује нашој земљи. Од свега тога ништа није било.

Ангела Меркел је наступила сасвим отворено, прилично грубим језиком, без имало дипломатског шлифа и дипломатских поштапалица, али треба јој признати једно – она је говорила отворено и искрено. Поручила је Србији да је Немачка одана Албанцима, да у њима види своје савезнике, које је Немачка помагала и које ће и убудуће помагати“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Смиља Аврамов.

Према речима наше саговорнице, Ангела Меркел нам је саопштила да у политици Немачке нема дисконтинуитета. На који дисконтинуитет мислите?

Садашња Немачка наставља политику коју је водила нацистичка Немачка. Не треба заборавити да у стратегији нацистичке Немачке исто важило да је Балкан мост преко којег би немачка политика продрла на исток. Вратимо се за тренутак у прошлост.

План у односима Немачке према нама сачинио је лично Адолф Хитлер. Он је територије Балкана, када га је намачка окупирала, поделио у три категорије. Један део територија био је анектиран у састав Великог немачког рајха, други део територије остао је независан, а трећи окупиран. Оперативно спровођење политике у односу на Балкан, односно нацистичке силе, поверен је Италији. Она је на Балкану имала кључну улогу. Наиме, већ 12. априла 1941. године Косово и Метохија, са неколико градова у Македонији и Црној Гори, припојени су „великој Албанији“. Тада је заправо и створена „велика Албанија“. Тим територијама, без обзира на то да ли су биле окупиране, анектиране или независне у склопу сила осовине, дата је пуна слобода деловања у односу на Србију и на српски народ. Отуда је дошло до несметаног и сасвим слободног истребљења Срба и геноцида над српским народом. Али, треба напоменути још једну ствар, да је Италија већ 12. априла 1941. године окупирала, односно анектирала Албанију и извршила фузију италијанске и албанске војске, тако да су заједно наступале у саставу осовинских сила против Савезника у Другом светском рату. Дакле, тада је створена „велика Албанија“ под заштитом Мусолинија и Хитлера у првом реду.

Шта је била позадина тога?

Они су у ствари планирали да на Балкану створе стратешки мост који би омогућио економски и политички продор на Исток, и да се тај терен очисти од словенског живља, нарочито од Срба, јер су у Србима увек видели неку копчу са Русијом. Отуда су без икаквих скрупула, Албанци отпочели са терором према Србима. Поставља се сада питање какав је био статус Албаније. Албанија није имала Комунистичку партију, па ју је организовала Комунистичка партија Југославије 1941. године. Тада су се у Албанији појавиле такозване „ослободилачке групе“. Међутим, и мимо тога Албанија од стране Запада никада није сматрана савезничком силом, нити је после рата позвана на Конференцију Уједињених нација 1945. године, јер је сматрана непријатељем који је припадао осовинским силама. Албанија је једноставно третирана као непријатељска сила утолико пре што је у оквиру албанске војске створена СС дивизија „Скендербег“, која је починила најтеже злочине на територији Косова и Метохије, и даље. Дакле, Косово и Метохија су укључени у „велику Албанију“ по одлуци Хитлера и Мусолинија. Формалноправно то је учињено одлуком краља Италије, а стварну одлуку донели су Хитлер и Мусолини. Та СС дивизија „Скендербег“ деловала је у саставу немачке СС дивизије. Када је завршен тај део посла, Шиптари су добили пуну слободу да ликвидирају српски народ, и то по двострукој линији. Све оне који су дошли на Косово и Метохију после 1918. године, а пре Другог светског рата, требало је убити, а староседеоце прогнати на остале делове територије Србије и на тај начин очистити Косово и Метохију од Срба. Према попису из 1941. године на Косову и Метохији било је више од 50 одсто Срба, а према попису од 1988. године само десет одсто. Албанци су систематски злоупотребили аутономију коју су имали. Тито је још априла 1945. године, пре него што је рат завршен, примио у Белом двору групу наоружаних балиста. Не само да им је опростио злочине које су чинили, него им је дао уверење да ће остати у својим местима и кућама. Међу тим балистима нашао се и Мехмед Хоџа, који је после постао министар у Влади СФРЈ.
Дакле, кривица за стање на Косову у великој мери јесте и наша.

Мислим да је албанизација Косова на неки начин заокружена склапањем савеза између Југославије и Албаније. Савеза из којег је створена царинска и монетарна унија и унутар којег је у огромном броју пружена помоћ.

Тај савез склопљен је 1946. године и то је била следећа фаза у албанизацији Косова, јер је успостављена царинска и монетарна унија тако да практично границе нису постојале, па је дошло до великог насељавања албанског живља на Косово у празне српске куће; као што је добро познато Србима је, истовремено, забрањен повратак на своја огњишта. Оно што је мене запрепастило, и мислим да је то фатална политичка грешка нашег председника Србије Бориса Тадића, јесте то што је прећутао госпођи Ангели Меркел, није се укључио у дискусију када је немачка канцеларка истакла Албанце као своје савезнике, нити јој рекао: „Госпођо Меркел, ово што сте сада саопштили је наставак нацистичке политике“. Јер ово што се сада дешава и јесте наставак нацистичке политике Немачке, јер је исте потезе повлачио и Хитлер кроз осамостаљење Косова и укључењем Косова у „велику Албанију“.

Друго, није постављено питање до дана данашњег, шта је са илегално досељеним Албанцима на Косово. Тај талас илегалног досељавања Албанаца на Косово траје од 1941. године до данас, а настављен је и после једностраног проглашења независности Косова. Тако да ми данас говоримо о повратку Срба, а не говоримо где да се врате. У тим кућама су се населили Албанци. Зато би, под број један, требало од Владе захтевати да се постави питање одласка и избацивања илегално насељених Албанаца на Косову и Метохији. Навела бих пример Пољске. После Другог светског рата из Пољске је избачено шест милиона Немаца, као казна за немачку агресију. Из Чехословачке је избачено три милиона Немаца, а нико не поставља ни питање накнаде, а камоли повратка. Код нас је у последње време почело да се говори о накнади коју ми дугујемо Немцима који су отишли из Војводине. Нама у ствари дугује Немачка, која нам није дала репарације, одштету за побијене Србе широм државе, па за наше раднике који су радили у Немачкој на имањима и у фабрикама. Ми заузимамо према Немачкој дефанзиван став, уместо да се поставимо као победничка сила у Другом светском рату и да на бази таквог статуса тражимо своја права.

Тековине Европске уније настале су на основу антифашистичке борбе, Србија је дала велике жртве за борбу против нацизма и фашизма, а најгоре смо прошли. Односно извршен је злочин без казне, а опљачкана имовина остала је у рукама пљачкаша. Ко је поставио питање накнаде за милионске жртве Срба, од којих су стотине хиљада жртве геноцида на простору Хрватске. Сетимо се геноцида у Јасеновцу. Дакле, ми смо изгубили моћ отпора и једноставно не пружамо никакав отпор. Оно што треба осудити јесте поданички став који као држава имамо, то јест који има наша влада прелазећи преко најелементарнијих националних права ове земље.

Чини се да руководство Србије и Влада Србије не поштују сопствени Устав.

Тако је. Ту се ми држимо слогана „Европска унија нема алтернативу“. Па иста та Европска унија је разорила ову земљу. ЕУ је и сама у изузетно тешкој ситуацији, што се види по земљама као што су Португалија, Грчка, Ирска, а сада је и Француска на реду… Ми се везујемо за организацију која клизи наниже и бори се за опстанак. Ако ЕУ не може да санира ситуацију у сопственом дворишту, шта онда ми од ње да очекујемо.

Да ли Немачкој одговара јака ЕУ?

То је питање. Сматрам да ће Немачка бити прва која ће изаћи из ЕУ. Прво што су највеће инвестиције Немачке у Русији, друго историјски посматрано, а треће Запад је изгубио изворе сировине. Нема више колонија, а тржиште је све мање. Кина је преплавила тржиште. Данас је Исток јачи од Запада.

Зашто се онда Србија данас више не држи на страни Истока него Запада?

То је велико питање које се до данас не поставља. А требало би. Студентима сам кроз уџбеник који сам написала објаснила и отворила им једну нову перспективу. Много више треба истицати евроазијске од евроатлантских интеграција. Интеграција као филозофско-социолошко-правни појам данас је процес који имате на свим континентима, а не само у Западној Европи. Ви данас имате интеграције и на југу, у Африци, Латинској Америци. Тамо САД не могу да примиришу. Затим, имате азијску варијанту интеграција. Није тачно да ми немамо алтернативу. Ми имамо алтернативу, али нам власт затвара очи. Понашамо се као поражена земља.

Да ли се наша држава понаша тако зато што су наши челници у служби Запада?

Не само да су у служби, већ су и поданици Запада. Запрепашћена сам, као и већина јавности у Србији, поступцима нашег председника државе који није нашао за потребно да каже Ангели Меркел шта је требало, а везано је, као што сам поменула, за континуитет нацистичке политике. Требало је да наведе све аргументе од 1939. године, па до данас, да подсети на мотиве од 1941. године и како им и данас као и пре 70 година треба мост да би продрли преко Балкана на Блиски исток.
У континуитету нацистичке политике још једном се потврдио наставак савезништва Немачке са Хрватском и Албанцима. Да подсетимо, реч је о посети Јадранке Косор Приштини и на подршку коју су Хашим Тачи и она добили од Ангеле Меркел.

Све је то у склопу наставка нацистичке политике. Хрватска војска је била у саставу нацистичке Немачке, а сада је у саставу „међународних снага“ на Косову. При том је Немачка помагала и Хрватску деведесетих година. Да није било Немачке не би било ни стварања независне Хрватске деведесетих година. Немачка је та која је држала и организовала усташе и после Другог светског рата.

Шта би сада требало да уради држава Србија?

Србија треба да буде чвршћа. Наша држава мора да има јасне националне циљеве, али, нажалост, од Начертанија до данас Србија нема јасно дефинисане националне циљеве. Морамо да дефинишемо те националне циљеве мимо свих неспоразума између странака. Исто као што је учињено у Пољској. И тамо је било сукоба између странака, али је Јерузелски рекао: „Између нас постоје велики неспоразуми идеолошке природе, али постоји једна ствар која нас повезује, а то је будућност Пољске“.

Морамо да схватимо да је будућност Србије изнад свих партијских интереса. Када то схватимо онда ћемо стати на пут правилног решавања наших државних и националних проблема. Све ово што се сада догађа подсећа на дешавања за време Другог светског рата. Ствара се „велика Албанија“, створене су нове државе, али је и даље отворено српско питање. Српски корпус је разбијен и он се данас највећим делом налази у емиграцији. Србија је ојађена и уништена и бомбардовањем. Тадић је требало да каже када је Меркелова рекла да би Србија била радо виђен члан западне алијансе, да му је жао, али све дотле док се не реши питање бомбардовања Србије и у Другом светском рату и 1999. године, и док не буде решено питање пуног обештећења Србији, не можемо да разговарамо и не можемо сматрати Немачку пријатељском земљом. Мислим да је у том дијалогу између Ангеле Меркел и Тадића требало убацити све ове противречности и све непријатељске акте које смо доживели као држава и народ од стране Немачке.

Да ли се надате да ће доћи до заокрета политике владајућег режима или се промена државне политике може очекивати само после промене власти?

Само после промене власти. Власт у Србији мора да се мења и народу треба да буде јасно да нису једина алтернатива Србије евроатлантске интеграције. Веровали смо када је долазила Ангела Меркел у Србију да ће бити покренуто питање одштете Немачке према Србији за све злочине и за сва рушења ове земље. Нажалост, доживели смо разочарање. А што се тиче односа званичног Београда према Хрватској, све је то по налогу ЕУ. Зато је Тадић у добрим односима са Ивом Јосиповићем и Јадранком Косор. Све је то резултат евроатлантске политике. Хрвати су стотине хиљада Срба поубијали и требало је да покренемо питање одговорности за геноцид од 1941. године до краја деведесетих. Све ово што је започето 1941. године настављено је 1991. године и наставља се и данас – 2011. године. Уместо одговора на тужбу Хрватске, требало је да тужимо Хрватску за геноцид који је започет 1941. године, а настављен 1991. године. Ту је грешка наше владе. Примарна наша грешка је што нисмо поставили питање одговорности за геноцид у Другом светском рату. Зликовци су ослобођени, а српска имовина је остала у њиховим рукама.

Разговарао Угљеша Мрдић
Извор: pecat.co.rs

Напиши коментар