Базз-дисање медија или како дисати без Базза


Сорошеви детерџенти су уклањали мрље наивности и тако ову рекламу од медија учиниле ''кристално чистом''
Сорошеви детерџенти су уклањали мрље наивности и тако ову рекламу од медија учиниле ''кристално чистом''

Био једном један медиј и звао се сасвим обично – Базз 92.

Док је био мали и нејак, деловало је да му је потребна наша помоћ – као уосталом и нама, разједињеним и рањивим, његова. Именитељ ове заједничке гериле имао је доминантне ресице на ушима и дубоке залиске и заповедао је тако ауторитативно својим многобројним клоновима. Преживели из потоњег великог окршаја клонова, често нас подсете на те дивне дане постојања узрока нашег заједништва.

Тада сам у знак подршке поносно носио мајцу са натписом FREEB 92 коју и данас чувам јер је реликт који опомиње моју сујетну самоувереност. Иако ми је још тада изгледала као реклама за неки детерџент – истицао сам свуда поносито себе са њом (испоставило се касније – са максимално горком гордошћу) јер сам у својој младалачкој ревности искрено веровао да ћу се тако сврстати уз неки бољи део човечанства.

О детерџенту за прање мозгова

Године су пролазиле, Сорошеви детерџенти су уклањали мрље наивности и тако ову рекламу од медија учиниле “кристално чистом“, а ја сам полако постајао свестан центрифугалне чињенице да се неке прљаве флеке неће никада опрати.
Медиј који је у том временском бубњу постао и више него слободан и у чијем смо центрипеталном ослобађању од Истине на неки начин сви учествовали… стасао је у главног бригадира у казамату великог информационо-детерџентског братства чији су јасно видљиви трагови само фантастична испраност мозгова и блистава белина људских мисли.

Покорени својом сопственом жељом да будемо превише слободни (од себе самих, од обавеза, од самог Живота), постали смо обична “TV Shop“ презентација преко које се у чудотовoрност магичног прашка демократије најбоље убеђују неки следећи купци наивчине. Са или без Отпора.

Медиј, који је по старом добром револуционарном рецепту појео своју сопствену децу, сада је постао мутант машина која прождире и ону туђу. Свој детерџентски потенцијал “нове- појачане формуле“ он успешно користи и истањује нам неуронска влакна сталним причама о “лепшем туђем“ до којег се једино може доћи уколико прво прегазиш и попљујеш све своје.

Бити урбан као турбан

Културолошка еманципација, коју наш Базз 92 заговара, носи онај славодобни пубертетски осећај надмоћи према свему што “није у његовом друштву“ и коме је, као таквом, очито тешко одолети у ово доба савремених потрошача који се осећају “слободним“ само уколико могу да напуне корпу у хипермаркету, прате светске гардеробне трендове или да на повременим пропутовањима помало загребу и по површини неких других традиција не схватајући да су оне заправо резултат нечијих туђих самопоштовања.

Запосевши најбоља места у нашим домовима, савремена TV огњишта би требало да огреју наша озебла срца, али су хладне катодне цеви безосећајне у једносмерној комуникацији коју смо прихватили. Тако и овај мали брат – Базз 92, локални урбани лик нашег јавног мњења, вечити “алтернативац и опозиционар“ – иако је до колена огрезао у виртуелној крви глобалистичке кланице слободе речи и мисли – и сада многе вара својим причама о томе шта ваља и шта не ваља чинити.

Улога неког “грађанског слободољубивог креативца“ коју нам је наметнуо добрим избором музике или квалитетним визуелним садржајем, ипак је неодржива у времену светске кризе која разједа његове носеће стубове и покушава да демонтира основни цивилизацијски образац чија је матрица нормална породица тј. она која рађа живот а потом и од те деце прави здраве личности а од друштва пристојну заједницу.

Под видом већ толико пута виђене новодобске борбе за “људска права“ која уз себе никако да почну да подразумевају и класичне моралне и етичке обавезе – тај читав медијски концепт који код нас предводи “ослобођена 92“ – заправо врло лицемерно обавља прљаве послове својих финансијера и идеолога који желе да свет сведу на тзв. “златну милијарду“ отуђених индивидуа, некаквих сајбер номада које ће повезивати само индустрија забаве и секса.

Пред нашим очима убрзано настаје једна читава будућа каста ментално омеђених “корисника“, људи који живот своде на “хоћу сад и хоћу све“ и који мисле да се као и у видео игри бесмртност једноставно може учитати, јер слепо следе материјалистичку мантру која намеће лаж да је једино техника – Та, која ће моћи да одговори на све проблеме запитаног човечанства.

Буди се Запад

У овом тренутку, док новоговор “љубави“ из Баззовог пешчаника цури у амбис људске таштине и презира према другом, хистерично проглашавајући говором мржње све што не разуме јер дише у категоријама њима неспознате ромејске културе и духа човекољубља, и док нам се систематски намећу комплекси мање вредности и неке вечите кривице – слободољубиви људи широм света покушавају да подигну главе и своје искривљене вратове отресу од тог и таквог баззовског песка у коме су предуго сакривали своје савести.

У прекоокеанској “Земљи слободе“ хапсе се стотине демонстраната који у мирним протестима једино желе повратак политичке моћи назад, међу обичне људе, а у многим европским престоницама млади и “некада млади“ се окупљају по трговима и траже да им се врати снага њиховог гласа која се изгубила одмах по завршетку “демократског“ гласања.

А у земљи Србији, као и много пута до сада, принуђени смо да се боримо и против “наших“ и против “њихових“ који опет, раде само за себе. Овде никада није могла да те снађе само једна мука и увек си морао, да би победио противника, да победиш и оне неутралне “судије“ па чак и “пријатеље“. Као и у савременим метафорама ратова (који су некада бар покушавали да буду часни и да се поводе неким витешким идеалима) а које чине данашња спортска такмичења, ми примећујемо да нам је заправо највећи противник наша малодушност и одсуство вере и наде у победу, која је увек и једино права само уколико представља и нашу обнову.

Наш Дух

У недавно одржаним утакмицама у којима су наши момци и девојке показали један тако потребан нови а заправо стари менталитет, у коме, како каже једини прави већински синдикат у Србији: “Нема повлачења – Нема предаје!“, ми видимо Божји прст и опомену која нам указује какав заправо мора бити наш одлучан одговор за сва искушења.

Тај истинско – српски менталитет, који је Васкрсно-обновитељски, који “вади из немогућег“ илити по не-књижевној али тако живој, јужњачкој варијанти овог дивног и пребогатог језика “диза из мртви“ – он је дакле прави одговор и прави наш пут, наша једина исправна вера која нас обнавља а палог противника не понижава већ придржава.

Треба разликовати духове. Оне који нам преко медија хладе срца и душу “терају у пете“ – одбацимо као непоменике. Оне друге, који нам разигравају биће и дају добра и племенита расположења ума, срца и воље – треба прихватати и преко тих истих медија сведочити људима о њиховом постојању и значају по нас. Јер нас мудро томе научише оци да не постоји нити једна ствар која је лоша сама по себи већ је лоша само њена злоупотреба.
Слобода, Истина и Љубав су још увек ту и уз наш труд и животно настројење може им се приближити и са њима заједничарити, са или без медија који би да нас у њих “убеде“ или на њих “натерају“. Слобода, Истина и Љубав су питање Духа а Дух дише тамо где хоће.

На нама је да коначно научимо и разумемо да се само уз Њега може дисати пуним плућима.

Autor: Љуба Костић
Izvor: dverisrpske.com


Напиши коментар