Да ли је почела смена европске елите?


Пад популарности владајућих западноевропских елита повезан је са њиховим неадекватним схватањем разлога и суштине кризе коју сви доживљавају
Пад популарности владајућих западноевропских елита повезан је са њиховим неадекватним схватањем разлога и суштине кризе коју сви доживљавају

Талас масовних демонстрација под паролом „Окупирај Вол стрит“, који је запљуснуо улице највећих европских градова, унео је нов дашак у дебате о судбини Европске уније. Координисани карактер наступа уз коришћење социјалних мрежа одмах је подсетио на скорашње антивладине устанке у Северној Африци и на Блиском Истоку.

Нису случајно сами организатори акција у својим позивима правили очигледне паралеле: „Од Трга Тахрир све до Тајмс сквера“. Међутим, значај немира у Европи је јачи од оних на простору на коме се дешавало „арапско пролеће“. А смена европских елита на власти, неизбежна на таласу криза, у стању је да доведе до кардиналног преформатирања читавог Старог света.

Прошле недеље су у Швајцарској одржани избори, од којих се очекују промене. Очекује се тријумф крајње десне Швајцарске народне партије, која се спрема да први пут у историји откако у Европи постоје политичке странке тог опредељења пређе границу од 30 одсто гласова. Како подвлаче локални експерти, такав резултат би могао да сруши споразум главних политичких партија, који постоји веома дуго а који се односи на поделу власти. Јер друго место, које социјалисти заузимају у анкетама, донеће им мање од 20 одсто гласова. Председник Швајцарске народне партије Тони Брунер је већ изјавио да је спреман за формирање коалиционе владе. И, како се саопштава, прелиминарни резултати одржаних избора говоре да је националистичка Швајцарска народна партија заиста победила јер је на изборима освојила 28,8 одсто гласова.

Раст популарности наведене политичке снаге је сличан расту истих процеса у осталим европским земљама. Јер њене пароле о забрани градње минарета, захтеву да се из земље одмах избаце имигранти који су у некој вези са злочинима, упорност да се остваре политички и економски суверенитет земље и њен културни идентитет – представљају очекивану реакцију на проблеме који су све уочљивији на европском простору. Швајцарски аналитичар Паскал Скиарини сматра за погрешне једностране карактеристике Народне партије и снага које су јој сличне, дефинисане као једноставно националистичке или ксенофобичне, обзиром да их је „врло тешко квалификовати“. „То је партија десног крила. То је либерална партија са економског гледишта, и национално-конзервативна са гледишта вредности и културе. То је партија која се бори за очување швајцарског суверенитета и швајцарских традиција“, подвлачи експерт.

Пароле које су од власти захтевале предузимање свих потребних мера против уплива илегалних имиграната, пре свега Албанаца са Косова, у Швајцарској стичу све већу популарност, чије се становништво састоји, према званичним подацима, од 22,9 одсто странаца. Главни захтев присталицаТонија Брунера је хитно сагледавање споразума земље са Европском унијом о слободном кретању и увођењу чврсте контроле имиграције. Да би образложила овакав корак, партија има намеру да спроведе народни референдум под паролом „Зауставити масовну имиграцију“.

МУКЕ „ЈЕДИНСТВЕНЕ ЕВРОПЕ“ Покушавајући да зауставе изборни тријумф Швајцарске народне партије, судске власти су се позабавиле грозничавим покушајима да се пронађе макар разлог за њено скидање са изборних листа. Као предлог су одабрали изборни плакат на коме је написано „Косовари кољу Швајцарца“, који је посвећен инциденту у коме је емигрант са Косова убио жену шефа локалне социјалне службе зато што му је „дала премалу финансијску помоћ“. Према мишљењу адвоката који су своју петицију поднели тужилаштву Цириха, такав плакат „дискриминише целу етничку групу“. Међутим, представници Швајцарске народне партије су сигурни да он само „одражава стварну ситуацију“…

Када је 2009. године светом почела да мете светска финансијска криза, светски медији су се шаренили од назива који су плашили. Предвиђали су брз крах и долара и светских финансијских институција, попут ММФ или Светске банке. Антиглобалисти који су размишљали најрадикалније почели су да размишљају о распаду САД, који се већ назирао.

Међутим, врло брзо се разјаснило да ће управо та Америка, уколико и не успе да уграби главни добитак од кризе, свакако да је преболи релативно безболно. Уплашени финансијским претурбацијама, инвеститори су својим капиталом гласали за долар као главну валуту. Кина, уместо да, како би се неко баш обрадовао, потопи америчку економију, пожурила је да купује дужничке обавезе САД. А жестоки спорови између демократа и републиканаца у вези са буджетским параметрима никако не вуку ка унутрашњој политичкој кризи и никако не наговештавају пораз председника Барака Обаме на предстојећим изборима, који треба да се одрже 2012. године.

А кад су таласи финансијско-економске кризе запљуснули простор Европске уније и кад је на њеној јужној и југоисточној граници дошло до сукоба под паролом „демократија са лицем ислама“, праћених рекама избеглица ка Европи, лик главног настрадалог се оцртао врло јасно. То је „јединствена Европа“, која је са толико муке дошла до Лисабонског уговора о реформама а да није успела од њега да проба ни реалан економски раст, ни финансијску стабилност, чак ни јединствен спољнополитички и одбрамбени простор. А са институционалним механизмима су се закономерно заљуљали и државна елита изнад њих, која је своју политичку судбину везала за судбину евроинтеграција.

Прва ласта су били избори, одржани у марту, у федералној земљи Баден-Виртемберг. Они си постали познати зато што је поражен Хришћанско-демократска унија Ангеле Меркел, која је тамо владала 58 година, док је истовремено победила опозициона партија „зелених“. У новембру ће ванредни парламентарни избори да се одрже у Шпанији, коју је криза већ захватила, јер и тамо последњих дана штрајкују стотине хиљада људи, спремних да на власт доведу опозиционе снаге. У сваком случају, локални избори у мају су запамћени по великом поразу социјалиста, који су дотле били на власти. А у Словачкој, последњој чланици ЕУ која је санкционисала проширење Европског фонда за финансијску стабилност, смена владе је већ свршена ствар.

СКОРО НЕИЗБЕЖНЕ СМЕНЕ Међутим, оне најважније изборне битке за „јединствену Европу“ очекују се 2012-2013, када ће се избори одржати у Француској, Немачкој и Италији. И тамо ће опозиција покушати да у своју корист означи цео комплет фактора: неспособност досадашње елите да спречи појаву кризе и да јој се оперативно супротстави, крах идеје мултикултурализма уз истовремени губитак сопственог европског идентитета и, на крају, непостојање разумљиве политике према суседима – од Либије и Балкана до Русије и Украјине. Иако сваки од тих фактора појединачно још увек не значи и неизбежну смену власти у Француској, Немачкој, Италији или Шпанији, ако се саберу, они ће бити у стању да доведу до тога да смена власти постане скоро неизбежна. Уосталом, већ на последњим изборима у Немачкој у септембру 2009. године опозициона Лева партија успела је да подели друго место на гласању у Берлину, заостајући за мање од три одсто од ЦДУ, али је у Бранденбургу и Саксонији Анхалт победила. Што се тиче Француске, према последњим истраживањима од 17. октобра, рејтинг Николе Саркозија износи 25 одсто, а потенцијалног социјалистичког кандидата Франсуа Оланда 35 одсто. Лидер радикалног Националног фронта Марин Лепен сакупила је 16 одсто гласова. Прогнозира се да ће Оландов примат у другом кругу бити још убедљивији – 56 одсто у односу на 44 одсто Саркозија.

Пад популарности владајућих западноевропских елита повезан је са њиховим неадекватним схватањем разлога и суштине кризе коју сви доживљавају. Тако париски „Монд“ цитира значајне изјаве две кључне фигуре у Европској унији – председника Европског савета Хермана ван Ромпеја и шефа Европске комисије Жозеа Мануела Бароза, које су дате на заједничкој конференцији за штампу у Бриселу. Ако је Ван Ромпеј бар констатовао постојање јаких социјалних проблема у европским земљама, Барозо суштину кризе види у томе што финансијски сектор није схватио „неопходност да се очува бар минимум етичких критеријума“. Разумљиво је да ће нада у етику банкара као средство за превазилажење најјаче кризе тешко да смири стотине хиљада оних који су на улицама и који се спремају да акције наставе по читавој Европи.

Један од највећих америчких геополитичких стручњака Збигњев Бжежински је још крајем 90-тих година 20. века као један од сценарија развоја Европе после пријема у ЕУ већине земаља Централне и Источне Европе предвидео да ће се Европа од формално једног континента претворити у „Европу држава-нација, које ће се свађати између себе“.  Та се прогноза очигледно остварује: довољно је да се присетимо оштрих сукоба између Париза и Рима због избеглица или међусобних пребацивања Мађарске, Словачке или Румуније, заснованих на историји и национализму. Међутим, данас се ништа мање оштри конфликти разгоревају унутар појединих држава. При томе се као њихове покретачке снаге јављају најактивнији слојеви, а средство су социјалне мреже, које су успешно опробане у таквим, рекло би се, патријархалним ћошковима планете, као што је каирски трг Тахрир. Упозоравајући трендови показали су се још у јуну 2009. године на изборима у Европски парламент. Тада су констатовани и пад излазности бирача, и пораст протестног расположења, и успех радикалних снага које су против „јединствене Европе“. Избори у националне парламенте који су се догодили од тада, пре свега у скандинавским земљама, потврдили су радикализацију расположења Европе.

Симптоматично је како је Европа, само што се повратила од масовних нереда, осетила нови финансијски шок. И то не од Грчке, и не од Шпаније или Ирске, не чак ни од међународних финансијских агенција, већ лично од Ангеле Меркел. Не чекајући 23. октобар и самит Европске уније за спасавање финансијског система Европе, канцеларка је пожурила да охлади прекомерне наде, називајући их „маштањем“, које се, „бојим се, неће остварити“. Нова пропаст тржишта, прво у Азији, па затим и у Европи, није дозволила да се на њу чека.

Ангела Меркел претпоставља да ће се потрага за путевима излаза из кризе „наставити следеће године“. Само да том потрагом не буду морале да се баве нове владајуће снаге, које неће бити спутане претходним обавезама.

Извор: Стандард


Напиши коментар