Коначна истина пописа: десио нам се геноцид!

Немојте чекати следећи попис: устаните, прегните сложно, и крените да кидате ланце
Немојте чекати следећи попис: устаните, прегните сложно, и крените да кидате ланце

После 10 година досманлија, мањак Срба се мери стотинама хиљада.

Најзад, после овогодишњег пописа, суочили смо се са ужасом о коме смо већ дуго слутили: мање нас је, у односу на 2002. годину, око 500 хиљада, када нас је било мање за 70 000 него почетком деведесетих година прошлог века (и то је, 2002, био привид; губитак становништва би био много већи, да се у Србију није доселило преко 400 хиљада избеглица са простора бивше СФРЈ).

Неки, под жутокраким сунцем израсли, медији, попут „Блица“, тврдили су да нас је на овом попису мање „свега“ 200 хиљада; али, чак и да је тако – зар је то „свега“, у једном малом народу, народу који је крваво уништаван у Првом и Другом светском рату? (Сетимо се: у Првом балканском рату, имали смо 3о хиљада мртвих и рањених; у Другом је погинула 41 хиљада војника; у Првом светском рату, изгубили смо милион и двеста педесет хиљада људи, а губитак радно способног мушког становништва био је 57% ).

Други светски рат је, на подручју Србије (укључујући, наравно, Војводину и Косово и Метохију) према проценама Богољуба Кочовића из књиге „Жртве Другог светског рата у Југославији“, коју признају чак и „другосрбијанци“, однео око 316 хиљада живота. Захваљујући власти „досманлија“, од 2002. до данас нема нас оволико колико нас нема. Историчари млађе генерације, Горан Давидовић и Милош Тимотијевић, у својим истраживањима о броју жртава чачансако-горњомилановачког краја, објављеним у студији „Затамњена прошлост“, објавили су око 5500 имена жртава рата. Од 2002. до данас, у „класичној“, „чачанској“ Србији има 12000 људи мање.

Зато је време да се каже, јасно и гласно: после 5. октобра 2000. године, на власт у Србији су дошли они који су својим чињењем (или нечињењем, што је за мању осуду, али није са мањим последицама) почели да спроводе геноцид над србским народом и осталим народима који са Србима живе. Они су у рат против Србије кренули по налогу својих страних господара, који су, попут Џозефа Бајдена, Србе прогласили „убицама, касапима и силоватељима беба“, због чега је у наднационалним центрима глобалистичке моћи донета одлука да буду истребљени (о томе више у књизи „Избрисати српски вирус“ Зорана Петровића Пироћанца, која је имала више издања до сада).

Програм тзв. „привредне реформе“ и „приватизације“, претворене у ПРИХВАТИЗАЦИЈУ (где је прихватао, пљачком народне имовине, ко је шта стигао, ако је био повезан са тајним службама и партијама у служби Запада, па су тако настали домаћи турбо-тајкуни), претворио се у уништење Србије као нормалне земље: стотине хиљада људи остале су без посла и наде, а и они који наводно имају посао, углавном га имају само виртуелно (рецимо, у Чачку ради преко 600 таксиста; каква је њихова будућност?).

Приликом недавног пописа, жутокраки властодршци су, да би смањили број незапослених, усмено налагали пописивачима да сваког колегу – пописивача у чију кућу дођу (а човек је СТВАРНО незапослен, само су му дали десетак хиљада динара да би ишао од куће до куће и бележио домаћи јад и беду; предност за добијање пописивачке дужности су, о цинизма, у Заводима за запошљавање имали незапосленици с високом стручном спремом) попишу као запосленог у „државној управи“. Још једном читај, читаоче: пописивачи без посла је требало да се евидентирају као „запослени у државној управи“. Кад попис прође, они су, наравно, опет без посла. Овом шибицарству позавидели би сви професионални шибицари са београдске аутобуске станице.

Ко је гледао „Тежину ланаца“ Бориса Малагурског (ко није, нека погледа; филм ће се у петак, 21. октобра 2о11, појавити на трафикама у издању „Печата“), зна да су екипу окрутних економских убица Србије (израз Џона Перкинса), „експертску групу“ Г17+ (касније партију, сада претворену у новог мутанта, оног за регионализацију), основали амерички властодршци да би нашу Србијицу претворили у либерал-капиталистички „рај“, у коме ће др франкенштајни, попут Лабуса и Динкића, моћи да спроводе своје генијалне огледе на живом ткиву несрећног народа. (О томе како је све припремано за појаву лабусоидно-динкићевског урагана треба читати код Мишела Чосудовског, у књизи „Глобализација сиромаштва и Нови светски поредак“, Артист, Београд 2010).

Ови упропаститељи са осмехом на лицу успели су да земљу, коју нису докрајчиле НАТО бомбе (од чијих последица сваке године 500 наших малишана добија тешке туморе), сахране дупке. И сад су нам, као чланови владајуће коалције (с којом се њихов шеф тобож не слаже) још слали пописиваче, да би газдама могли да јаве колико нас је мање.

Зато, Срби, али и остали, комшије и пријатељи, знајте: иако вас лумени нашег интелектуалног лумпен-пролетаријата, олупине бивших „српских националиста“, попут Вука Драшковића, стално плаше некаквим „ратовима“ и „ограђивањем од Европе“, рат за истребљење Србије је у току. Немојте чекати следећи попис: устаните, прегните сложно, и крените да кидате ланце!

Немате шта да изгубите, а можете поново задобити своју отаџбину и своју, ако хоћете, голу, биолошку егзистенцију. У супротном, неће бити довољно контејнера са пет звездица (где ли је сада Душан Ковачевић да нам понуди свој протест против неправде) из којих ћете моћи да се храните…

Аутор: Жарко Огњановић
Извор:  dverisrpske.com

Напиши коментар