Протести против капиталиста, а у корист глобалиста


Први покушај глобалне мобилизације незадовољних ради промене друштва носи у себи опасност да се под изговором повратка «античкој демократији» потпуно разоре остаци државних механизама
Први покушај глобалне мобилизације незадовољних ради промене друштва носи у себи опасност да се под изговором повратка «античкој демократији» потпуно разоре остаци државних механизама

Протести широм света против отуђених елита показују да је криза (која није само економска него и морална) ушла у нову драматичну фазу.

Људи више не верују систему који је последњих година уложио огромна средства напоре да би социјализовао банкарско-финансијске дугове, а истовремено приватизовао профите.

Кад све добро иде онда се по капиталистичком принципу деле неједнаки профити, а кад је тешко онда се дугови настали у шпекулативној економији распоређују на цело друштво, па и човечанство.

Ипак, верујем да је највећи проблем актуелне «глобалне револуције» у томе што свој гнев усмерава на финансијско-шпекулантска утврђења, а мање на политичку елиту, односно као да се не схвата (или не жели да се схвати) до које мере је политичка елита срасла са интересима банкарских мегашпекуланата. Конкретно, јако упада у очи како покрет «Окупирајмо Вол Стрит» потпуно по страни оставља одговорност актуелне администрације Барака Обаме, а сав гнев су сручили на прилично апстрактно схваћене банкаре и корпорације.

У манифесту «Сигнална светла», још седамдесетих година прошлог века, француски теоретичар Бурдије уочио је механизме манипулације политичке елите и њено настојање да увери најширу јавност како је њен маневарски простор у односу на «свету краву тржишта» ограничен. Наравно да то није тачно, односно како је у истакао Бурдије, остаје један домен у којем руководиоци имају сву слободу: домен симболичког. У међувремену је под утицајем процеса глобализације, и з медијског и друштвеног дискурса, нестао појам јавног интереса. Подсетимо, да је француски председник Саркози рекао како Француска не треба да буде социјална држава него држава власника. Дакле, у домену симболичког догодила се промена вредносног система која савршено одговара политичкој елити да у тренуцима кризе говори како нема механизме за њено решавање. Нисмо ли сличне одговоре чули и од наших руководилаца за време радничких протеста против плачкашких приватизација.

Први покушај глобалне мобилизације незадовољних ради промене друштва носи у себи опасност да се под изговором повратка «античкој демократији» потпуно разоре остаци државних механизама. На неки парадоксалан начин (и да лије случајно?) они који ових дана демонстрирају против корпоративизма суштински раде у његовом интересу. Наиме, нема сумње да се већина људи данас осећа искљученим из политичког процеса али да ли је битку против корумпираних елита и банкарске грамзивости могуће водити искључиво кликом на дугме и скупштинама под ведрим небом? Проблем је што незадовољна маса на ова питање нема одговоре. Осим наравно лупања у шерпе или демолирања банкарских излога у лудистичким изливима незадовољства као идеалних сцена за камере корпоративних медија и аргумента у прилог даљег јачања механизама надзора милитаристичке «приватне државе».

Европа, у овом тренутку, има 100 милиона сиромашних, а број угрожених грађана је за 50 одсто већи него што је био 2000. У последње три године усвојене су најдрастичније реформе у пензионом систему а приватни пензијски фондови су нагомилали огромне профите”. Владе масовно отпуштају просветне раднике, државне школе су опустошене, богатима се нуди скупо приватно образовање. Здравство више не може да се плати. Први пут у свести просечних људи на Западу доминира осећај да следећој генерацији неће бити боље него садашњој.

На овој егистенцијалној основи, свести о томе да ће се живети горе и горе и настају протести, којима ће глобалистичка елита сасвим сигурно манипулисати ради даљег уништења националних држава. Јер основни проблем у протекле три године није био у држави као таквој, већ у понашању политичара који државне ресурсе користе у приватне сврхе. За решавање кризе потребна нам је другачија и боља држава, а не укидање државе. И то је највећа поука ове кризе. Све остало, а нарочито анархично лудовање и лумповање је рад у корист глобалиста, без обзира били тога борци «против система» свесни или не.

Аутор: Милорад Вукашиновић
Извор: vidovdan.org 


Напиши коментар