Север гурнули под куршуме, од енклава дигли руке


Случај убиства у Хочи је стравична опомена Србима да су виђени као глинени голубови и да ће у овом руском рулету пасти ускоро још нечија глава
Случај убиства у Хочи је стравична опомена Србима да су виђени као глинени голубови и да ће у овом руском рулету пасти ускоро још нечија глава

Сталном употребом термина „северно Косово“ наши политичари су заборавили и сасвим дигли руке од преосталих српских насеља на Косову које зову погрдним именом: „енклаве“! Као да то више није предмет српских интереса

Петер Хандке записао је: „Велики је народ који има Велику Хочу“. После убиства Александра Путника у селу Зрзе, недалеко од Ораховца, и рањавања његовог сина, пуцњима испаљеним у леђа, Велика Хоча остала је велика само по величини трпљења којој су Срби у овој енклави изложени. Овај, после Јариња, очевидан доказ континуитета злочина потресао је све Србе на Космету и отворио питање шта се, док су све очи упрте у север, дешава са нашим сународницима јужно од Ибра.

„Не тражимо освету, већ правду. Опет је убијен Србин. Где? На Косову и Метохији. Има ли кога да посведочи? Све док је један: цео свет“. Ово је једна од порука скупа у Грачаници, организованог у знак протеста због убијеног Путника. Шетња око 1.000 Срба од Дома здравља до манастира имала је за циљ да подсети на читав низ убистава која до данашњег дана нису расветљена, нити су починиоци икада кажњени.

СПАСИОЦИ И ПЛАЧНЕ ЈЕРЕМИЈЕ

Између две ватре, агресивног отимања наших институција од стране такозване „косовске владе“, те страховладе која се спроводи из Тачијевог Кабинета, и незаинтересованог Београда с друге стране, кажу Грачанци, ова енклава, тачније лагер или концлогор, полако се брише из свести људи као тачка у којој живе Срби. Протест у Грачаници организован је дан пошто се сличан завршио у Општини Штрпце.

„Случај убиства у Хочи је стравична опомена Србима да су виђени као глинени голубови и да ће у овом руском рулету пасти ускоро још нечија глава. А убиство је наставак свега већ виђеног овде…Ми знамо за канибализам и многобоштво, али нека ми неко каже где су се то на кугли земаљској и када вадили унутрашњи органи живим људима да би се нашли на слободном тржишту? На којем делу земаљске кугле шест страних војника прати старицу до Дома здравља или децу до школе? Нигде сем у Метохији која је претворена у збир концентрационих логора о којима Београд ћути као да не постоје“, наводи један Штрпчанин.

Јер док је север гурнут под куршуме КФОР-а, енклаве су остављене шиптарским иживљавањима. И „спаситељи“ и „плачне Јеремије“ из Владе Србије показују завидну незаинтересованост. Она им не смета. Напротив, представља им мотивацију да иду даље, гурајући народ у још дубљу пропаст! Сталном употребом термина „северно Косово“ заборавили су и сасвим дигли руке од преосталих српских насеља на Косову које зову погрдним именом: „енклаве“! Као да то више није предмет српских интереса. Као да то није Уставом обухваћена територија Републике Србије. Као да је безусловна предаја већ наступила, па се још само чека на писање пројекта о „добросуседским односима“! Чињеница да Срби мисле да то што ће им поштедети леву, не значи да им нису одсекли десну руку, Београд мало или нимало не занима. Напротив. Београд је дозволио и постојање више бедника који су се осмелили да оптуже и тако отужну власт да од грађана крије истину о догађајима на северу Косова.

Одбор за националну безбедност, одржан је иза затворених врата, по свему судећи као да прави преднацрт концепта НАТО команде. То што је затворен за јавност навело је СРС да непромишљено напусти седницу са које је могла да понесе веродостојне податке шта се заиста збивало. Но, тек када су се врата отворила, неколицина политичких бедника изнела су у јавност службене белешке произашле из нотеса министра Драгана Шутановца који је изјавио да КФОР није крив.

„Дошло је до физичког контакта, америчком војнику је отета пушка, која до седнице скупштинског Одбора за безбедност још увек није била пронађена“, касније је интерпретирао ове речи Бедник. Ако је то била државна тајна, како је презентовано, да ли је требало да законски одговара за изношење тајне? Ако је реч, пак, о службеној тајни да ли су уследиле неке санкције? Не, а и како би, када је реч о координисаним потезима. Реч је о истом човеку који је „секао турске руке и барјаке“, а данас је пао дотле да више брани људска права оних који су окупирали српску земљу. Нападајући бранитеље онога што се данас своди на северно Косово као портпароли глобалистичке завере, појединци савршено тумаче америчке интересе на овом малом, али значајном простору: они прихватају минимум како би се максимум што пре заборавио. Још горе, ни то не прихватају! Напротив, отворено позивају да Срби прихвате капитулацију, безусловну предају, па и више од тога, нуде и предлажу Србима са Космета да одушевљено прихвате албанску власт.

МАПА ДОМОВИНЕ

С друге стране, „бранећи“ север Тадићева политика пристаје на минимум. И мање од тога. Са таквом политиком више нико озбиљан неће да разговара. И не само да разговара већ је КФОР стациониран на приватним српским поседима.
Садашњи однос српских власти и страних окупатора на Косову је тешко објашњив. Из тога је и произашао њен мизеран однос према Косову и Метохији уопште, где је целокупан улог стављен на једну малу територију. Остатак је поклоњен. Зашто и како, показаће време.

Отуда и најновија незадовољства Срба „у енклавама“, јер су свесни да је рок њихове важности у Београду истекао. Они ће убудуће бити потребни само албанској власти у Приштини, да лажно приказује западним менторима постојање људских права, грађанске државе и разумну политику.

Али и они чак ћуте о енклавама на Косову и Метохији које данас представљају збир концентрационих логора. Тачно тридесет година после увођења првог послератног ванредног стања на Косову (1981-2011) због одржавања првих масовних сепаратистичких демонстрација Албанаца у Приштини и другим градовима на Косову са захтевом „Косово република“, Срби су постали странци на земљи својих предака.

Горан Арсић, начелник Косовског округа, каже да оно што највише поражава јесте нехај Србије за Србе у енклавама. Нереди на северу Косова, сматра, утичу лоше на живот људи који живе јужно од Ибра, али, у исто време, истрајност Срба и српских институција на северу дају подршку онима који живе у осталим деловима покрајине да опстану.
„ Ране са севера исто боле и нас на југу. И догађај са Јариња и борба на барикадама су завидан показатељ да српство још тамо живи. У Општини Витина, где смо ми, живи 95 одсто Албанаца и пет одсто Срба, али већу опасност осећамо од Срба који су у институцијама Косова него од самих Албанаца. Изнад свега жалосно је што се у Београду прича само о северу Космета, док југ у којем процентуално има већи број Срба нико не помиње“.

Од онога што се данас у реторици салонских „геостратега“ зове Косово и Метохија, остала је само мала територија од села Рудница испод Рашке, у подножју Копаоника, па преко суседног Лешка, Лепосавића и Сочанице уз долину Ибра, до средњовековног српског утврђења Звечана, непосредно на улазу у Косовску Митровицу. Око тог територијално малог простора бију битку и Исток и Запад, одмеравају своје снаге и утицаје велике силе…Српски властодршци овог времена покушавају да од своје капитулантске политике направе дипломатски тријумф „у борби за северно Косово“, очито не познајући довољно мапу своје домовине која каже да Косово није на Копаонику. Ни географски, ни културолошки, ни климатски, и не припада тамо ни по небеским, ни по земаљским законима.

Аутор: Наташа Јовановић
Извор: Печат


Напиши коментар