Лепоте Србије: Црква брвнара у Такову

Црква-брвнара у Такову је споменик културе од изузетног значаја
Црква-брвнара у Такову је споменик културе од изузетног значаја

Према једном попису Београдске митрополије, у Такову је још у првој половини XVIII столећа освећена црква брвнара на чијем месту је 1795, непосредно после Кочине Крајине, подигнута нова, посвећена св. Ђорђу.

Своју данашњу славу дугује најпре историјском догађају за који се верује да се збио крај ње: ту је кнез Милош, 1815. на Цвети, објавио подизање Другог српског устанка. Таковска брвнара је једноставна, али прецизно изграђена црква са припратом и полукружном апсидом. Данашњи стрми кровни покривач својим обликом не одговара оригиналном клису. Врата на западном и јужном зиду декорисана су биљним и геометријским орнаментима. Финоћа дрворезбарског украса као и целокупна архитектура цркве указују на осаћанско порекло градитеља. Иконостас таковске брвнаре – према запису, дар Јована Обреновића – не представља ни хронолошку нити стилски јединствену целину.

Благовести и представе јеванђелиста на дуборезаним царским дверима насликао је 1808. Јеремија Михаиловић, зограф из Хаџи Рувимовог уметничког круга; Распеће и Деизисни чин – занимљив због сачуваних сликаревих скица на полеђини – датују се у трећу деценију XИX столећа. Из прве половине прошлог века потичу и веома оштећене престоне иконе, као и полијелеј и ручни крст. Клис на крову је мењан 1935; конзерваторски радови ширег обима извођени су током 1977. и 1979. мада кров цркве поново захтева конзерваторске интервенције.

Црква-брвнара у Такову је споменик културе од изузетног значаја

“Црква брвнара у Такову је једна од најстаријих грађевина црквене архитектуре овог типа у Србији. Уједно она је једна од најпознатијих јер је директно везана за подизање Другог српског устанка. Милош Обреновић је, на Цвети 1815. године (11.-23. априла) испред ове цркве, пошто је од народа изабран, званично прогласио устанак и позвао све виђеније људе и народ на велику побуну. У овој цркви окупљени устаници су се причестили и заклели на верност Милошу и Србији „на крст часни и слободу златну.“

Црква у Такову саграђена је 1795. године на месту старије грађевине из 1724. Има правоугаону основу са полукружном апсидом. Као и све цркве-брвнаре, у основи је једнобродна грађевина. Темељи на које је постављена су од тесаног камена. На њих су постављена такође тесана брвна од храстовине. Кров је стрм, двоводан, покривен храстовим дашчицама – ситним клисом. Заобљен је са улазне стране и изнад апсидалног дела. На угловима крова су два велика дрвена крста.

Унутрашњост цркве подељена је на олтарски и главни простор, главни брод. Израда цркве је једноставна, али веома прецизна. Двоја црквена врата су богато обрађена и украшена дуборезом. Приликом обнове 1935. године црква је препокривена новим клисом и тада јој је земљани под избетониран.

Црква у Такову има два портала. Главни, на западној страни и један бочни на јужном делу
Црква у Такову има два портала. Главни, на западној страни и један бочни на јужном делу

У цркви брвнари у Такову до данас је очуван иконостас чије је делове даривао господар Јован Обреновић, рођени брат Милошев. На две даске декоративним словима је исписано да је „темпло“ откупио Јован Обреновић. Вероватно су и други делови цркве из његовог времена.
Цркву у Такову саградили су мајстори Осаћани, познати градитељи који су у Србију дошли из места Осата из Источне Босне. Они су извели и богату декорацију цркве која је посебно карактеристична на вратима, довратним и надвратним гредама где се у орнаментици јављају исламски утицаји.

Основна карактеристика цркве брвнаре у Такову је веома прецизна и мајсторски изведена градња. Дебела храстова брвна су истесана и спојена тако да се место спајања једва примећује. Нарочито је занимљив начин тесања и спајања полукружних брвана на источном, апсидалном делу грађевине. Пошто су морали пратити лучни ток грађења, она су тако и тесана са претходним прорачуном величине и дужине лука. Тако обрађена брвна спајана су системом цик-цак жљебова, милиметарски тачно.

Велика зидна брвна спајана су такође само жљебљењем на угловима грађевине. Она су најпре ослањана на греду темељачу, а одатле постепеним уклапањем (системом укошених жљебова) ређана једно на друго до греде венчанице. На венчаницу се ослања греда тавањача од које почиње ређање мањих греда кровне конструкције – рогова.

Црква у Такову има два портала. Главни, на западној страни и један бочни на јужном делу. То су мала врата од пуног резбареног дрвета, прилично масивна и тешка. На њима је изведена богата резба чистог орнаменталног типа у облику розета, на посебним комадима дрвета. Дрвене плоче квадратног облика претходно су резбарене, да би обичним укивањем помоћу клинова накнадно биле постављене на скројена врата. На брвнари у Такову резбарени су и довратници и надвратна греда док је на јужним вратима резба изведена у облику импровизованих стубића.

Поред врата црква има и мале, једва приметне прозоре, налик на пушкарнице. То су једноставни прорези у брвнима са заштитном решетком од кованог гвожђа. Служили су и као праве пушкарнице у случају одбране. Кроз њих не може проћи много светлости па им је намена углавном за проветравање и луфтирање просторије. Занимљиви су унутрашњи капци од дрвета који се намичу на отвор.

Унутрашња архитектура цркве брвнаре у Такову је посебно занимљива. Црква је засведена бачвастим сводом, даскама од врбовог дрвета и право је ремек дело таквог начина градње. Иконостас са великим крстом, заједно са главним и бочним вратима представља својеврсно резбарско остварење самоуких дрводеља. Поред великог крста на иконостасу се налази још један, приближно исте величине. На њему је, као и на главном крсту, исликано Распеће Христово нешто боље очувано од главног.

Иконостас сачињавају иконе различитих мајстора и различите старости. Састоји се од царских двери које је насликао Јеремија Михајловић, 1808 године, престоних икона Богородице са малим Христом и Исуса Христа, изнад је Деизис са апостолима, на врху су два крста са Распећем, лево од крстова је Вазнесење Христово, а десно икона светог Ђорђа.

Двери су правоугаоног облика и полукружно се завршавају. Издељене су на девет делова који су уоквирени лајснама са једноставном профилацијом у дуборезу. Лук се завршава зупчастим орнаментом. На саставу двери је уже са мотивом ромба, на које се надовезује крст са Распећем. У средини су представљене Благовести. Богородица је са леве стране насликана у стојећем ставу поред пулта на коме је књига. Десном руком окреће странице, а лева је у висини груди. Одевена је у хаљину и мафорион. На главу јој падају зраци који полазе из десног угла, а у левом горњем је сигнатура.

Арханђел Гаврило десном руком показује ка небу, а у левој држи љиљан. Одевен је у хитон и химатион.

У осталим пољима су јеванђелисти Матеј, Јован, Лука и Марко. Представљени су у величини до колена. У рукама су им пера и књиге.

Јеремија Михајловић је сликао у време И и ИИ српског устанка и припадао је локалној школи која је настала и деловала у ваљевском крају, а њени представници су били нешто бољи сликари Хаџи-Рувим и Петар Николајевић Молер. 1807. и 1808. године Михајловић је урадио иконостас и живописао цркву манастира Вујна, за Карађорђа је радио у Такову, а 1819. је радио у Милошевом конаку у Крагујевцу.

На дверима из Такова аутор се није потписао, али оне су идентичне царским дверима из Ћелија и Конатица које је радио Јеремија Михајловић.

Престоне икона су новијег датума и рађене су на платну. У цркви се налази и неколико икона рађених уљаним бојама на лиму, које немају уметничких вредности, али су занимљиви натписи приложника.

На икони св. Архиђакона Стефана пише: „Ову икону приложи цркви таковачкој, за здравље своје и домаћим Никола Миловановић Синошевачки житељ.“ 20 декембра 1859.

Икона „св. Арханђела Михаила и Гаврила“ има натпис: „Арсеније Стефановић – ову икону приложи св. цркви таковачкој за спомен и за здравље себи и својој фамилији. 1859. год.“

На другој икони „Архиђакона Стефана“ пише: „Ову икону приложи светом храму Илија Радоичић жит. Синошевићски за спомен себи и својим домаћим живим за здравље мртвим за душу 1859. год.“

‘’…Крст ручни за целивање, дуборезни и окован украшен црвеним и зеленим вештачким каменом, величина 20 х 11 х 2,5 цм. Са једне стране приказано је Распеће и четири анђела а са друге Крштење и четири јеванђелиста, из XИX је века. По легенди то је таковски крст „над којим су се устаници причестили на дан подизања устанка“.

Предање о таковској цркви брвнари

О грађењу цркве брвнаре у Такову постоји неколико прича. Једну од њих записао је Миленко С. Филиповић приликом проучавања таковског краја у периоду 1950 – 1955. године. Он пише, по казивању мештана, како је у селу био један чобанин звани Порча. Стално је чувао овце на месту где се налазила црква која је касније спаљена. Наишли су Турци са Рудника терајући стоку, па угледавши Порчу поведу и њега да им помогне стоку гонити. С њима Порча стигне до Босне и тамо остане у служби код неког Турчина. Покаже се добар те га овај посини, а кад Турчин умре, Порчи остане велико имање и богатство у наслеђе. Живео је у Сарајеву. Тамо се и потурчио. Као богат човек сети се села у коме је одрастао и овце чувао. Дође у њега и подигне цркву на месту где је она раније била и код које је некад давно овце чувао. Затим ту насели своју фамилију Василијевиће, које су по њему звали Порчићи, а који су касније изумрли.

За причу о Порчи везан је и неки Цветко. Сматра се да је он био од Поповића и да су га Турци, због тога што је бунио народ против њих, убили и ставили на точак. Место његове погибије и извор у близини прозвали су Цветковац. Народ га је сахранио на црквеном згаришту јер је црква у то време била спаљена. Прича се да је Порча цркву изнова подигао за душу Цветкову и да је због његовог јатаковања са хајдуцима и Порча био осуђен на велике батине.

Порчића је било у селу Клатичеву. Кад је краљ Александар Обреновић долазио у Таково 1891. године, један Порчић из Клатичева „предао му је таковску цркву као своју“, забележио је Филиповић.’’ (Текст Радоша Гачића на званичној презентацији Општине Горњи Милановац.)

Аутор и фотограф: Ненад Глишић

Напиши коментар