Српска баштина – Коло


Игра се на целом стопалу, тело је опуштено, а у неким колима мушкарци могу да покрећу раменима лево-десно а жене – куковима
Игра се на целом стопалу, тело је опуштено, а у неким колима мушкарци могу да покрећу раменима лево-десно а жене – куковима

Стручни назив за наше најчешће коло је коло у три (корака). Преузет је из народне праксе.

То није назив за одређену игру већ за групу игара истог основног кореолошког обрасца. Сви знамо, или би требало да га знамо: три корака по простору, два у месту, па све то опет на леву страну.

Реч коло значи: игра у круг који иде уоколо наоколо, ланац међусобно повезаних играча, магијску радњу, зато што се затварањем круга штити заједница од свега што би могло да јој нанесе зло. Коло је и српска национална игра, део приче о ономе што јесмо, вредност по којој нас цео свет препознаје. И зато га треба чувати и сачувати.

Колико је старо коло, од када се игра, не зна се. Сматра се да су стари Словени веровали да ће енергичним кретањем тела и окретањем допринети да се и Сунце весело окреће. У прошлом веку је сасвим сигурно било део сеоске па и градске свакодневнице, истраживачи мисле да је постојало и у 19. веку, и претпостављају да је играно и век пре тога.

Зна се да су коло некад највише играли у централној и западној Србији, па да је затим постало народна игра целе Србије. У Босни су такође тада играли коло, али уз песму и инструменталну пратњу. У Србији се игра само уз инструмент. У неким крајевима, коло се каже – оро. Коло је и данас народна игра Србије, оно се овде још увек игра, али због других побуда и разлога од јучерашњих.

Коло подстиче енергију и колективну и индивидуалну, позитивност, и полет. На селу се играло на саборима, празницима, свадбама, и сличним лепим и веселим поводима. Играло се страсно, и из душе. У граду се играло поводом истих догађања као на селу, али, смирено, господски. Коло играју сви сталежи, и стари и млади. Коста Н. Христић је у „Записима старог Београђанина“ описао да је на празник Цвети 1865. године „после ручка кнез (Михаило) са својим гостима сишао у народ и с кнегињом повео коло које се вило целим топчидерским парком, прошарано ношњом и варошком и сеоском.“

Према српским народним лирским песмама, људи играју коло зато што воле то да раде. Тако у једној од њих, саветују младу Тренду да изађе из кола и иде кући – дете јој плаче. О она, неће: „Нека ми плаче, лудо, / Нека ми плаче, мало, / Свекрва имам, лудо, / Нека га теши, младо“. Затим, коло се игра због „гледања“ момака и девојака – игра у ланцу је савршено место за упознавање, додиривање, бирање. Песме такође кажу да се играло само посебних дана, али и да треба играти „док смо млади и зелени“, зато што за коло није „ко се скоро оженио“, па самим тим ни „која с’ скоро удомила“. Њима преостаје једино да им коло буде „к’о за сл’јепог јарко сунце“. Касније је, видеће се даље у тексту, та старосна дискриминација укинута. Песме су откриле и место за играње – у центру села, на сеоској раскрсници, или испред цркве.

У колу су сви једнаки, осим коловође. Он је или најбољи играч, или му позиција првог следује као обавеза према неком обичају. Последњи у колу се зове – кец

У колу постоје правила. Игру су отпочињали момци или ожењени људи шетњом, често уз вокално-иструменталну пратњу. То је давало посебан значај како почетку играња, тако и самој игри. У колу су сви једнаки, осим коловође. Он је или најбољи играч, или му позиција првог следује као обавеза према неком обичају. Последњи у колу се зове – кец. У неким целинама постоји и трећак, други играч (мушкарац у колу). Између коловође и трећака може ући само једна играчица, а ко жели још да уђе у коло, може то да учини између трећака и кеца. Ако се момак ухвати у коло поред девојке, а она због тога напусти ланац, то је велика срамота и увреда – за момка, наравно. А ако неко у колу пресече девојку од момка, значи ако их растави, почињала би свађа.

Стручни назив за наше најчешће коло је коло у три (корака). Преузет је из народне праксе. То није назив за одређену игру већ за групу игара истог основног кореолошког обрасца. Сви знамо, или би требало да га знамо: три корака по простору, два у месту, па све то опет на леву страну. Весна Бајић, етномузиколог, набраја да су „најтипичнији (најраспрострањенији), уједно и најстарији представници игара из групе коло у три на подручју Србије Кокоњеште, Моравац и Жикино коло“ и подсећа да је ове називе први забележио М.Ђ. Милићевић 1876. године. Тридесетих година прошлог века, захваљујући раду сестара Љубице и Данице Јанковић, почиње активно бележење народних игара, па и структуре играчког обрасца наведена три кола. Весна Бајић наводи да су сестре Јанковић „групу коју ми данас називамо коло у три назвале према песми Потам повам. Међутим, то не треба да изненађује, с обзиром да је још од почетка 20. века коло у три у Србији извођено уз вокалну, касније уз вокално-инструменталну пратњу. Данас се коло не може замислити без искључиво инструменталне пратње.“

Држање играча је најчешће за појас. Игра се на целом стопалу, тело је опуштено, а у неким колима мушкарци могу да покрећу раменима лево-десно а жене – куковима

Затворен круг представља једноставан, крајње строг, али истовремено савршен облик, јер сви играчи изводе исте кораке и покрете, држе се на исти начин. Најзаступљенији облик игре је полукруг са истакнутом улогом коловође и кеца. Игре су углавном мешовите. Држање играча је најчешће за појас. Игра се на целом стопалу, тело је опуштено, а у неким колима мушкарци могу да покрећу раменима лево-десно а жене – куковима. Весна Бајић каже да је стил играња у централној Србији веома занимљив: на нашим просторима нигде се игра толико не кити и не улепшава. Основни играчки образац се украшава поскоцима одоздо или одозго, преплетима, заплетима, треперењем, поцупкивањем, застајкивањем, варалицама, ударима (ноге у ногу), променом ритма у једном такту, усложавањем корака (повећањем броја изведених корака у једном такту).

Најлепша српска кола су: (редослед није знак ни важности ни квалитета) Моравац, Ужичко коло, Чачак, Врањанско коло, Таковско коло, Златиборске двојнице, Девојачко коло, Цигански урнебес, Дунавски вртлог, Звечанско коло, Тимочки брзак, Шумадијско коло…

Коло је из фолклора често прелазило у уметничку књижевност. Сви се из школе сећамо стихова из “Ђачког растанка” Бранка Радичевића: “Коло, коло / Наоколо, / Виловито, / Плаховито…”. Врање Боре Станковића у “Коштани” и “Нечистој крви” је незамисливо без кола, играју га у “Зони Замфировој” и на “Ивковој слави” Стевана Сремца, а и касније, у “Рањеном орлу” Мир-Јам.

У прошлом веку коло је сасвим сигурно било део сеоске па и градске свакодневнице, истраживачи мисле да је постојало и у 19. веку, и претпостављају да је играно и век пре тога

Коло се играло и у партизанима. Најчувеније је у Србију дошло с партизанима из Босне, испод Козаре – Козарачко коло. Играло се уз певање, на леву страну са рукама у преплету, у што ширем кругу. Коло је било обавезни део радости и слављења ослобођења од окупатора. А онда је почело да се повлачи. Прво из великих градова заједно са осталим детаљима које су комунисти сматрали недоличним њиховом времену, а затим скоро и из села – тамо се играло само на великим свадбама, поводом испраћаја у војску, значи поводом приватних прослава. У градовима, коло је дуго, готово до деведесетих прошлог века, играно само у културно-уметничким друштвима и школским фолклорним секцијама. А онда је крајем прошлог века васкрсло као један од појавних облика национализма. Кад су се “патриотске” страсти примириле, коло је наставило да живи. Опет се игра на свадбама, на славама и сличним приватним догађањима, али и у дискаћима специјализованим за новокомпоновану музику, исто таквим сплавовима и осталим забавно-угоститељским објектима. Циљ оних који га играју је провод.

Чини се да је једино место где је коло непрекидно и аутентично постојало – Ансамбл “Коло”. Као најрепрезентативнији и најпознатији од многих ансамбала и културно-уметничких друштава који чувају српску нематеријалну баштину.

Ансамбл „Коло“ је покретни музеј који чува традиционалну игру, музику и ношњу. Ансамбл „Коло“ је једини национални професионални фолклорни ансамбл. Име су му дали његови играчи, по српској националној игри.

„Коло“ је основала тадашња влада Југославије, 1948. године, с намером да негује југословенски фолклор и да представља земљу у свету. Од тада, у „Колу“ је играло и свирало више од 600 уметника, „Коло“ је гостовало на свим континентима, приредило је више од 6000 концерата пред око дванаест милиона гледалаца у Метрополитену, Палати Шајо, Карнеги холу, Ројал фестивал холу, Опери у Келну, Театру Фениче, Бољшој театру, Опери у Амстердаму, Кембриџ театру, Гранд казино у Женеви, Сиднејској опери и сличним репрезентативним дворанама, само је у Немачкој гостовало у 333 града, а наравно, гостовало је и свуда по земљи, у сваком месту где је могуће одржати концерт. Прошле године су у оквиру пројекта „Србија у свету“ гостовали трећи пут у Јапану, и у Кини, први пут након 50 година. Са Ансамблом су сарађивали и данас сарађују најбољи српски кореографи: Олга Сковран, Добривоје Путник, Драгомир Вуковић, Десанка Ђорђевић, Мира Сањина, Бранко Марковић, Милорад Мишковић, Владимир Логунов, Радојица Кузмановић, Милорад Лонић, Бора Талевски и други, и истакнути музичари, композитори и диригенти: Петар Јосимовић, Борислав Јанковић, Жарко Милановић, Љубомир Бошњаковић, Крешимир Барановић, Јосип Славенски, Живојин Здравковић, Стеван Христић, Никола Херцигоња, Михајло Вукдраговић, Боривоје Пашћан, Оскар Данон, Станојло Рајичић, Боривоје Илић, Душан Сковран, Зоран Христић и други. Поводом 55 година успешног рада на неговању, представљању и ширењу народног стваралаштва и културног блага у земљи и иностранству, Ансамбл “Коло” одликован је Орденом Вука Караџића првог степена.

Ако се момак ухвати у коло поред девојке, а она због тога напусти ланац, то је велика срамота и увреда – за момка, наравно. А ако неко у колу пресече девојку од момка, значи ако их растави, почињала би свађа

Радојица Кузмановић, директор “Кола” често говори да овој средини “Коло” никад није било потребније него што је сад. „Када је основано, задатак му је био да представља наш фолклор по свету, а сада му је задатак да то исто ради овде, у земљи. Нашим људима треба показати: ево, ово је твоја игра.“

Тренутно, на репертоару „Кола“ је близу 150 кореографија свих етнокореолошких области Србије и осталих подручја где живе Срби, па могу да кад оду у Бољевац, на пример, играју игре из тог краја: и српске и влашке, а кад оду у Суботицу, могу да играју и српске, и буњевачке и мађарске игре. Међу тим кореографијама доминирају кола. „Свако коло је различито, и Руменка, и Моравац, Чачак, Ужичко, Жикино… Свако то коло је другачије од осталих и музички и ритмички. Неко је у двочетвртинском такту, неко у трочетвртинском, неко има неправилан ритам, неко у западно европском а неко у јужноевропском ритму. Зато је наша игра разноврсна“ каже Радојица Кузмановић.

Они су једина државна сценска кућа која увек наступа на туђој сцени, увек неком иду у госте. Имају око сто представа, па би волели да приме публику под свој кров. Шездесети рођендан, 2008. године, нису прославили у својој згради као што су се надали. Жеља им је да једног дана постану национални центар за игру, где ће под свој кров ставити све дисциплине које се тичу игре, музике, костима и едукације.

Извор: Магазин Статус


Напиши коментар