20 година од проглашења Републике Српске Крајине

Срби као суверен народ на простору авнојевске Хрватске имали су своје историјско утемељење у Војној Крајини
Срби као суверен народ на простору авнојевске Хрватске имали су своје историјско утемељење у Војној Крајини

Република Српска Крајина /РСК/ проглашена је на Светог Николу, 19. децембра 1991. године, у сложеним условима разбијања СФРЈ, сецесије Хрватске и непосредног угрожавања националних права и егзистенцијалних интереса српскога народа.

Хрватски сабор је 25. децембра 1990. године усвојио Устав Републике Хрватске и одузео Србима суверенитет проглашавајући Хрватску „националном државом хрватског народа“.

На одлуку Хрватске од 21. фебруара 1991. да у њој не важе савезни, југословенски закони, општине Српске Аутономне области Крајине донијеле су одлуку о издвајању из Републике Хрватске.

Срби као суверен народ на простору авнојевске Хрватске имали су своје историјско утемељење у Војној Крајини, у којој су вијековима имали национална, вјерска, политичка и друга права. Срби на простору Крајине нису могли бити агресори јер је то територија на којој су они живјели као аутохтон, суверен и конститутиван народ са дугом историјском традицијом.

Нажалост, међународна заједница, на челу са Ватиканом, Њемачком и САД, пружила је подршку Хрватској у рату против Крајине. Интереси моћних били су јачи од чињеница које су указивале супротно. Срби су на властитој земљи проглашени за агресоре и терористе и без обзира што је РСК била под заштитом УН током 1995. услиједиле су завршне операције у којима је била ангажована и америчка авијација.

У акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ убијено је око 2 000 Срба, а прогнано више од 250 000. На тај начин укупан број Срба на територији данашње Републике Хрватске, у односу на њихов број прије сукоба смањио се за више од двије трећине.
За интеграцију Хрватске „Олуја“ није била неопходна, али је за „чишћење“ Срба и њихово свођење на Туђманових три до четири одсто била потребна.

Архивска грађа недвосмислемо указује да су простори Далмације, Славоније и Хрватске, још од Средњег вијека били настањени Расцијанима и Морлацима, односно Србима. Срби су имали легитимно право да суверено одлучују о својој судбини и да нису „донијели земљу на опанцима“, како је говорио бивши хрватски предсједник Стјепан Месић, а та флоскула чује се и у БиХ ових дана.

О цинизму политике ХДЗ-а најбоље свједочи тужба Хрватске против Србије за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу. Сви документи и чињенице свједоче да ни Србија ни СРЈ нису извршиле агресију на Хрватску, а да су Срби из Хрватске као конститутивни народ имали право да одлучују о својој судбини.

Још се једном потврдило да је Хрватска својом екстремном политиком вођеном од 1990. године, а чији су коријени још из 19. вијека, главни узрочник грађанског рата. То што се десило српском народу у Хрватској највећа је срамота и за савремену Европу и свијет.

Стога се изнова мора поставити питање положаја и будућности српског народа у Хрватској и шире. Зато српски народ у Хрватској очекује разумијевање и подршку и праведно рјешење његових проблема, пре свега статуса и то по принципу универзалне правде, а не дуплих стандарда.

Послије парламентарних избора који су проведени у Хрватској и силаска са политичке позорнице ХДЗ-а отвара се могућност за нови почетак. Ако заиста Хрватска жели да постане уважена чланица ЕУ, са којом је недавно потписала Уговор о приступању, онда мора и Србима као својим држављанима вратити основна људска и грађанска права.

Помирење народа на западном Балкану изузетно је важно, али оно мора да буде засновано на научно утрђеној истини о свему што се дешавало у прошлости – да се сукоби никад више не би поновили. То би, свакако, требало да доведе и до одустајања од пропагандног мита о „домовинском рату“ у Хрватској, као и од тога да се „Олуја“ више не слави као „дан побједе“ и „домовинске захвалности“, јер је у њој, као и у „Бљеску“ и другим операцијама, етнички очишћен српски народ из крајева у којима је вијековима живио.

То недвосмислено показује и првостепена пресуда Хашког трибунала хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, у којој је „Олуја“ оквалификована као „удружени злочиначки подухват“.

Једино ако будемо привржени објективном и сериозном проблематизовању разбијања Југославије можемо допринијети разумијевању трагичне судбине српског народа у Хрватској. Хрватска треба што прије да донесе стратегију суочавања са прошлошћу и међунационалног помирења, далеко оштрије да санкционише говор мржње, нетолеранцију и нескривену србофобију, проводећи међународне стандарде заштите људских права и основних слобода.

Пред нама су дани одлуке шта ће бити са правима и положајем преосталих Срба у Хрватској и шта ће бити са правом на безбjедан повратак избјеглих и прогнаних, са правом на имовину и станове, посебно са правом на школовање које чува и развија, а не гаси српски национални идентитет.

За Срну: Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске
Извор: Јадовно 

Напиши коментар