Богдан Букумирић, дечак из Гораждевца опет бије битку


Место где су рафали пресекли детињство
Место где су рафали пресекли детињство

Богдан Букумирић, дечак из Гораждевца чије су страдање у лето 2003. године, али и невероватна борба за живот, потресли Србију – још се бори за своју младост. Достојну жртви коју је поднео.

Богомдану срећу да преживи масакр на Бистрици помутила је неизвесност и брига о крову над главом, у Београду, где му је додељен, па доведен у питање, стан на Бежанијској коси, којим газдује Грађевинска дирекција Србије. 

Богдан је протекле недеље упутио писмо „Новостима“:
– Можете ли барем ви да помогнете да у Београду трајно решим проблем крова над главом. Потребан ми је, због близине клиника и лекара који одржавају моје здравље.

Сада младић у најлепшој својој младости, још се извињава што је принуђен на овакав корак:
– Никоме на овом свету, ма које вере и нације био, не бих пожелео да, као ја, решава свој стамбени проблем.

Сећате ли се слике овог дечака из лета 2003? „Разапет“ на инструментима за живот, на кревету ВМА, где су га лекари лечили после задобијених седам прострелних рана, од куршума од „непознатог починиоца?“ Прогнозирали су му да има једва четири посто шансе да преживи. Четири стотине грама крви истекло му је од Гораждевца до Београда. Извадили су му слезину, оштећену мецима. Део лобање заменили су му пластиком. Надљудски напори лекара покренули су му и део готово одузете леве стране тела.
Сви су се тада заклињали: Богданова жива рана, није само његова.

Шта је од тог заклињања остало?

Богдан Букумирић
Богдан Букумирић

Богдан је од Грађевинске дирекције Србије добио стан на београдској Бежанијској коси, одлуком Дирекције од 28. новембра, 2003. године. Да се лечи и излечи. Јер, тамо где је место његовог страдања (коме то још није јасно) лечење није могуће. Ни онда. Ни данас.
Одлука тадашње управе Дирекције (2003. година) је јасна: „Додељује се у закуп, на неодређено време стан… Богдану, који је задобио тешке телесне повреде и који се и даље, након четири хируршка захвата, још опоравља на ВМА, у Београду.“

У образложењу одлуке, наводи се и допис Координационог центра за КиМ: „Према прогнозама лекара предвиђа се дуготрајно лечење Букумирића, уз трајне последице рањавања. То изискује стални надзор његове породице: оца Милана, јединог радно способног, док је старији син Божидар тежак инвалид од своје пете године (са оштећенима горњим екстремитетима).“

Из закључка образложења одлуке Дирекције, потом, проистиче: „После престанка Богдановог болничког лечења, њему ће бити потребан стални лекарски надзор. А због претрпљених тешких траума, породица не може да се врати у Гораждевац, па Координациони центар за КиМ моли Дирекцију да трајно додели стан Букумирићу, уз могућност откупа.“

Тако је било 2003. И две године после тога. Али стиже нова управа. Нови директори. И нова правила. У јесен 2005., Богдану стиже допуна одлуке. Анекс који потписује сваке наредне: „Продужава се коришћење стана…“
Последњи анекс, који је потписао у октобру 2011, истиче – ове године – у октобру.
Став Дирекције, који су „Новости“ затражиле, а који је стигао у петак иза поднева, такође је јасан. Сажето гласи:

– Нисмо ни државна ни друштвена фирма, па су коришћење на неодређено време и откуп – немогући.
Шта је, онда, могуће?

Ко је тај који може да помогне младићу који је невољно постао симбол страдања српског, косметског живља. И који коначно има своје снове, да му се трајно реши проблем и скине брига с врата о трајном крову над главом.
– Када се потпуно опоравим, жеља ми је да имам породицу – каже нам Богдан Букумирић. – Жену. Децу. Дом.
Дом је, према ставу Дирекције, привремен. То је Богданова стрепња. Неизвесност. Брига која му је потиснула борбу за здравље.

– Да се вратим у Гораждевац? Желео бих, ко не би, али би то за мене био крај – понавља Богдан. – Ма, ко не би волео да се врати, али ја тамо услове за лечење немам. Све што сам доживео и преживео, ником на овом свету пожелео не бих.

Ко сада има право да после свега: обећања и заклињања, административних и којекаквих папиролошких оправдања, Богдану каже: Шта ће ти Београд, врати се у Гораждевац. Врати се у место свог страдања, од нечијих лудачких рафала. А ти рафали се понављају. Понављају. Зар да Богдан поново буде мета. И да његова невероватна борба за живот буде узалуд. Сам каже: – Кад сам преживео, помозите ми и да живим.
Држава је на потезу.

Извор: Вечерње Новости


Напиши коментар