Догодине у Призрену!


Морамо упорно да понављамо „догодине у Призрену“ и тако одржавамо борбени дух
Морамо упорно да понављамо „догодине у Призрену“ и тако одржавамо борбени дух

Где смо после сто година?

Наши преци су 1912. ослободили „Стару Србију“, а Србија је постала кључни регионални фактор са којим су велике силе озбиљно рачунале. Данас смо пуки објекат њиховог деловања. Зашто?

После балканских ратова, КиМ, Рашка област и Вардарска Македонија, поново су постали делови Србије, а знатно је „нарасла“ и друга српска држава – Црна Гора. Данас је питање да ли истински постоји и једна српска држава.

Црна Гора је, историјски и на основу опредељења великог дела народа, и даље српска земља, али је постала антисрпска држава. Република Српска је, ма колико дубински национална, за сада још део БиХ, те је тиме њена државност окрњена. Што се Србије тиче, она се, без обзира на Устав, умногоме одрекла свог српског карактера. Све више је аморфна творевина, под меком евроатлантском окупацијом. На страну то што Македонија више није у њеном саставу а КиМ се налазе под пуном контролом НАТО-а.

Болне паралеле

Пре сто година Србија је имала снажну армију, која је квалитативно била изнад аустроугарске (која је оличавала централноевропски цивилизацијски круг) а није заостајала ни за немачком (која је у погледу ефикасности симболисала све најбоље што се везује за тзв. „праву“ Европу). Имали смо и реалну економију, а нисмо више били ни само „сељачка земља“. Почетком 20. века већ је број људи који су се бавили пољопривредом пао на 65%. У занатству, индустрији, трговини и саобраћају, радило је 21% запослених, док су остали радили у јавним службама или на пољу „слободних занимања“. Данас Србија скоро и да нема индустрију, а незапосленост и безнађе у њој цветају. А војска? Она је сведена на „проширену жандармерију“, намењену да пре или касније буде помоћни контингент у атлантистичким ратовима, а не да брани земљу.

Србија је почетком 20. века била држава са завидним степеном демократије. Како је Јован Дучић уочио, суседна Аустро-Угарска, феудални анахронизам у срцу Европе, ње се није плашила само зато што је за Србе под жезлом Хабзбурга била „Пијемонт“, већ и због потенцијала да за остале њене народе постане демократски катализатор. Србија је имала добро уређену државну управу и солидан судски систем. Сада имамо само привид демократије. Као ретко где у Европи, медији су под контролом центара моћи спрегнутих са режимом а власт је тотално измештена из институционалних оквира. Или можда неко мисли да Србију води Влада а не председник – постмодерни самодржац? О корупцији која се да мерити са оном из доба турских паша, да и не говоримо.

Српске земље су пре сто година биле демографски просперитетне. Сваке године је Србија (у границама пре 1912.) имала раст од 45 хиљада становника, а данас у њој умре 40 хиљада људи више него што се роди. Стабилан раст имали су и Срби у Црној Гори, БиХ, Хрватској, Далмацији … Сада на простору Р. Хрватске, где је некада било скоро 20% Срба, наших сународника има тек 4-5%, у БиХ их је мање од исламизираних Срба којих је пре сто година било за четвртину мање од православаца, а који су се од тада још и додатно удаљили од својих националних корена. Нажалост, то се десило и са великим делом Црногораца.

Срби су ушли у фазу интензивног изумирања. Чињеница је да је то општеевропски тренд, али су други народи нашег континента, који су имали шансу да реше своје национално питање, њу углавном искористили. У тим околностима демографска контракција, произашла из цивилизацијске декаденције, ако и није мањи проблем, бар не боли толико. Тако ствари стоје и са идентитетском утемељеношћу. Чак и Французи – за које се посебно сматра да су испуњени националним набојем – придају мањи значај патриотизму. Но, то није тако страшно као када је у питању народ Србије, која је изложена мирнодопској агресији. Али, и у тим условима ми смо гори од многих других народа. Срби као да још не схватају да Југославије више нема, а неке је од Српства и срамота. Вишедеценијски национални мазохизам, посејан од стране српских непријатеља, дао је обиље плодова. А држава Србија не да се против тога не бори, већ на многим пољима иде антисрпским колосеком трасираним у доба титоизма.

Сопствена кривица

Подсетили смо се где смо. А зашто смо ту? Покушаћемо да то сагледамо из једног специфичног угла. Нећемо се бавити другима, већ – на који начин сами идемо злотворима на руку¬¬? Ту је темељ српске несреће. Наш велики пријатељ, А. Рајс, с правом нам је поручио „Срби чувајте се себе“. Ипак, нећу сада опширније да говорим о стварима на које је стављао акценат – а то су бујање корупције, лоповлука, неморала – што је све било последица ратног губитка најбољих синова Србије, док су најгори неретко спасли „кожу“ и после победе, корачајући по труповима палих хероја, доспели на друштвени врх. Српска „елита“ после 1918. била је сенка оне предратне. Али већ и она је оболела од страшне болети која траје до данас.

Несрећа је наступила када је, после победе у балканским ратовима, наш „национални прагматизам“ надвладала „национална мегаломанија“. Лудо нас је понео успех. Национално-револуционарна омладина и поједини војно-политички кругови – што није било далеко ни од расположења великог дела јавности – усиљено су почели да раде у прилог тога да муњевито, без обзира на огроман ризик, покушамо да узмемо оно што нам по правди припада. Али једно је правда а друго рационалност. А њу су одражавале речи Николе Пашића, који је истицао да после значајних губитака у балканским ратовима „Србија има потребу да се одмори бар за једну генерацију“. И у складу са тим тврдио – у нашем интересу је да „Аустро-Угарска поживи још двадесет пет до тридесет година“, да би интегрисали ослобођене крајеве на југу, економски и војно ојачали, па се онда у повољнијим геополитичким условима (Русија је још била слаба због пораза у рату са Јапаном) упустили у борбу за ослобођење свих српским земљама.

Међутим, они који су другачије мислили истерали су своје. Није битно да ли су или не, било мотивисани од стране оних западних центара моћи који су желели велики рат ради крвавог подривање вере у дотадашњи владајући вредносни систем, као етапе на путу ка преовладавању актуелног квазилибералног поретка. Битно је да им је део наше елите ишао на руку. Занемарујући стару кинеску мудрост „да треба бирати време и место битке“, олакшали смо Бечу и Берлину да, пре него што је нама то одговарало, покрену ратну машинерију. То смо платили са преко милион глава а наше кретање странпутицом је убрзано.

Србија је, уз ужасну цену, изборила право да после рата седи са победничке стране преговарачког стола. Иако сви „савезници“ нису биле благонаклони према нашим аспирацијама, били смо у ситуацији да створимо државу која би објединила главнину нашег етничког простора. Уместо тога, српско вођство се одлучило за уједињење са Словенцима и Хрватима. Мала нам је била и Велика Србија. А искуство које смо имали са њиховим пуковнијама и политичара током рата, као и готово дијаметрални концепти уређења заједничке државе, јасно су указивали да ће она бити трула. Превиђајући речено, реалне српске интересе жртвовали смо зарад југословенске илузије са којом смо се поистоветили. А колико год да је то било негативно у вези са Краљевином Југославијом, када је она замењена Титовом, негирање српских интереса попримило је уместо колатералног, циљни и систематски карактер.

Мегаломанија и разочарење

Скупо плаћена цена "братства и јединства"
Скупо плаћена цена "братства и јединства"

Ми смо народ великог ега. Када је он подивљао, као да нам је постало недовољно да будемо Срби већ наша лична величина захтева да будемо нешто више (Европљани, Југословени). На страну још горе манифестације ега, када ради личне користи радимо против своје нације. И још нешто. „Пут у пакао често је поплочан добрим намерама“. Видели смо да пре него што смо дошли до опортунизма и одрицања од националних интереса као модуса да се болесно велики его немалог дела наше „елите“ што више оствари, он се испољавао на пољу националне мегаломаније. Уместо да тежимо мањем а реалном копали смо себи јаму инсистирањем на великом а нереалном. У складу са тим, како у прошлости тако и данас, и нерационални патриотизам може да буде погубан једнако као и издаја. Ствари треба радити промишљено, а не на начин који у себи има велики самодеструктивни потенцијал.

Да после наредних сто година неко не би одговарао на питање – „зашто више нема Срба?“ – са тим морамо да престанемо. При томе мислим на патриотски део српског друштва а не онај који је бесповратно утонуо у воде националног мазохизма. Тај патриотски део српске „елите“ мора да схвати да на ивици понора нема право на диктат неслоге, егоцентризма, саможивости. Све то морамо да обуздавамо, те смо дужни да тежимо најмање лошим ако још не можемо и најбољим решењима. Јевреји су вековима понављали „догодине у Јерусалиму“ и ево их тамо пошто су дочекали погодне прилику за то.

Морамо упорно да понављамо „догодине у Призрену“ и тако одржавамо борбени дух, али не смемо да срљамо ни да се деморалишемо пошто се то брзо неће десити. Свет се мења, и у року од деценију-две то ће се манифестовати и на наш регион. До тада је на патриотској „елити“ да што више уради на пољу идентитетске битке, те да спречи даљу ерозију наше државности, улазак у НАТО и слично. Ако то буде чинила, доћи ће тренутак за радикалан геополитички и унутрашње-системски заокрет, те отворену борбу за национални препород. Можда за то сазри време и раније него што сада делује. Но, да би могли да га искористимо, не допустимо да мегаломанија у нама угуши потребну истрајност, и неповратно нас после разочарења гурне у другу крајност – националну апатију!

Аутор: Драгомир Анђелковић
Извор: Печат, Видовдан


Напиши коментар