Европа има пуно брава


Вукашиновић: Биће да врата пред којима се налазимо имају много више брава него што смо на почетку преговора мислили
Вукашиновић: Биће да врата пред којима се налазимо имају много више брава него што смо на почетку преговора мислили

Бескрајним условима које нам поставља, свет лагано и перфидно поткопава и раслојава наше национално достојанство и понос. Запитајмо се ко је могао тако нешто да нам затражи пре десет година. А данас може свако, готово без зазора. Питање је шта ћемо бити спремни да дамо после следеће деценије, ако Косово дамо данас.

Тренутак у коме се Србија налази, овако сагледава професор Православног богословског факултета и духовник београдске цркве Ружице и капеле Свете Петке протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић.

У разговору он каже да косовски кључ не гарантује отварање врата Европе и подсећа на недавну поруку Синода СПЦ који је државу упозорио да је одрицање од покрајине превисока цена за “химеру звану статус кандидата за прикључење Европској унији”.

– Биће да врата пред којима се налазимо имају много више брава него што смо на почетку преговора мислили, или нам је тако било речено. Они међу нама који хоће и могу, сећају се низа претходних кључева који су од нас тражени за иста европска врата и који су праћени коментарима “само још ово”… Због тога су синодални оци упутили поруку председнику и Влади рекавши да је учлањење у ЕУ добра жеља и замисао, али и да је боље часно и отворено одустати и потражити друге моделе за будућност у мултиполарном свету, који већ јесте реалност, ако је цена тога одрицање од Косова и Метохије – непосредно или “пузеће” свеједно.

Православље је уткано у европску традицију, а нису ретки ни они који сматрају да смо “Европа пре Европе”. Сматрате ли да је европски пут Србије заиста једини који води у напредак?

– Треба разликовати два нивоа припадања Европи. Први је религијско-културолошки. На том нивоу сви православни народи Европе чине њене конститутивне елементе, па и ми Срби. Други је економско-политички. Ту, ствари, поготово када се има у виду пројекат Европске уније, стоје другачије. У овом случају, међутим, једну чињеницу не треба губити из вида, иако је, нажалост, недовољно укључујемо у своја разматрања. Европа се не може свести само на границе Европске уније. То је шира, дубља и комплекснија стварност, не само када гледамо историјски, у прошлост, него и када мислимо о сутрашњици Европе.

Привидна монолитност Уније, која је данас у извесној мери поткопана, указује на истину коју је историја много пута потврдила, да су сви политичко-друштвени пројекти релативни и имају свој рок трајања, па и ЕУ. Важно је да будемо свесни крхкости сваког политичког пројекта. Са тим на уму другачије процењујемо своје одлуке и другачије вреднујемо захтеве који се пред нас постављају када је европски пут у питању.

Сматрате ли да су велике силе поново против нас или можда плаћамо рачун немарном односу према покрајини у прошлости?

– Велике силе нису ни против нас, нити су за нас, уколико сматрамо да постоји одређена врста закулисних, ирационалних, политичких мотива који их покрећу. Другим речима, емоције не играју ту никакву улогу, или је она секундарна. Начин на који оне нас данас третирају за интелигентне је увредљив, а за часне понижавајући. Он произилази из чињенице да ми, колико год се трудили и ма шта чинили, ипак нисмо на стварном хоризонту њихових суштинских интереса. То важи за велике силе и Запада и Истока. Кривица за то, ма колико се нама то не свиђало, не лежи само на њима. Ми сигурно плаћамо рачуне због немарног и непромишљеног односа према Косову у прошлости, али и због истог таквог, ако не и горег, односа према великим силама. Недовољно политичке мудрости, несхватљива кратковидост у планирању и одлучивању, недостатак воље и мотива… Све то, и много тога горег, допринело је ситуацији у којој се налазимо.

Део политичке елите отворено нас позива да се одрекнемо косовског етоса и завета. Има ли наш народ довољно политичке мудрости да неокаљан пронађе кључ за будућност Космета? Да ли су наши лидери дорасли том задатку?

– Косово је, хтели то да признамо или не, својеврстан “знак препоречни” који стално позива српски народ, како његове елите, тако и остале чланове друштва, да одговоре на битне недоумице у којима се прожимају сфере економског, политичког, културног и верског идентитета, бољитка и опстанка. Ово, како би га Ниче назвао, “вечно враћање истог” у сфери дубоких националних дилема сачекало је и нашу генерацију. О дораслости политичких лидера овом озбиљном задатку тешко је говорити, њу ће показати конкретна достигнућа која буду или не буду остварили. Политичке оријентације које спомињете већ су виђан феномен српске политичке сцене. О њима је историја свој суд давно изрекла. Црква, заједно са осталим националним институцијама посвећеним неговању историјске свести, памти тај суд и неуморно подсећа на њега. Због тога, њима реч цркве смета и желе да је ућуткају.

Поједини људи у мантијама у јавним иступима, чини се, преоштро износе ставове СПЦ. Да ли црква има довољно јаке механизме да сама себе погледа кроз оптику критике?

– Мислим да овде није реч о било каквим механизмима, слабим или јаким. Реч је о озбиљности и јеванђелској одговорности. Све то, наравно, надилази питање преоштрог изношења ставова СПЦ и има много шире и озбиљније оквире. Спремност на преиспитивање, на критичку реч упућену самој себи, а затим и делање у складу са њом, Црква је показивала више пута у прошлости. Погледајте, уосталом, шта се у Цркви дешавало током претходне две године. Тешко ми је да се сетим која је друга институција у овом друштву са таквом храброшћу и доследношћу, пред очима јавности, решавала дубоке и немиле унутрашње проблеме у својим структурама. То много тога говори о СПЦ данас.

Дежурни критичари СПЦ редовно кажу да је Црква институција која није раскинула са прошлошћу и позивају је на својеврсну лустрацију. Не тако давно и један архијереј је најавио њено “морално чишћење”. Да ли је неки вид катарзе потребан СПЦ?

– Прочишћење или морална катарза, библијским речником речено, покајање, неопходно је свима, па и члановима Цркве, ма какво и ма које место они у њој заузимали. То је изван сваке дискусије. Може се расправљати због чега су мачем лустрације над СПЦ витлали “дежурни критичари”, заговарајући потребу преиспитивања њене политичке прошлости. СПЦ не само да није помагала да опстане режим, који је изазвао говор о лустрацији, него је на много начина, средствима која су јој прилична, допринела увођењу демократије у нашој земљи. Познато нам је да је Црквом тада пастирствовао патријарх Павле. Необавештеним заговорницима лустрације препоручујем да читају његова Сабрана дела, поготово интервјуе, у којима ће видети зашто су њихове примедбе неистините.

Српски народ после готово полувековног периода атеизма вратио се својој вери. Да ли је Црква спремно дочекала повратак “блудног сина” под своје окриље?

– Црква је своју заблуделу децу, чини ми се, дочекивала попут оца из те познате бибилијске параболе – раширених руку, без икаквих захтева, радујући се повратку оних који су били мртви па оживели, и били изгубљени па били пронађени. То је било лепо, исправно, савршено верно бибилијском учењу. Да ли је увек било добро како за цркву, тако и за неке од тих покајника, посебно је питање. Црква је током свог историјског хода, савршено очувавши идеју о безусловности односа покајања и праштања, из разлога познавања људске природе и процеса покајничког очишћења, који јој је некада неопходан, увела праксу да се покајници постепено примају у пуно јединство црквеног живота у зависности од степена и врсте греха који су чинили. То ми, нажалост, нисмо доследно примењивали и то смо понекад скупо платили.

Сведоци смо својеврсне “театрализације” вере. Појединци се наглашено крсте на улици пролазећи поред цркава, гурају у редовима за богојављенску водицу, ките бројаницама и крстовима… Да ли тим гестовима надокнађују своју духовну празнину?

– Такав суд је престрог. Сви облици спољашње побожности могу да изгледају, а, нажалост, каткад и јесу такви да поједини верници не иду даље од њих. Уколико имамо на уму јеванђелску препоруку једне врсте скривене, невидљиве, рецимо радикалније нелицемерне побожности у њеном основном значењском оквиру, нисмо далеко од тога да осудимо такве поступке. Али, ако хоћемо да ствари погледамо из шире перспективе у њиховим гестовима, барем у већини њих, можемо да видимо и једним немуштим, неартикулисаним језиком изречену наду, жељу, својеврсну молитву за аутентичнијим верским искуством. Некоме је на одређеном нивоу духовног развоја само то блиско, па се постепено мења, узраста. Склон сам да са оптимизмом гледам на сваки вид манифестовања верских осећања знајући да Господ све нас свакодневно позива на дубину верског искуства. И чека да се осмелимо и пођемо к њему.

Проценти нису мера вере

Истраживања показују да се више од 90 одсто Срба осећа религиозно, али се вера код нас углавном изједначава са традицијом, култом предака и школом морала. Колико је православље заиста живо међу Србима?

– Одговор зависи од тога како дефинишемо живост православља. Класична концепција активне, живе религиозности подразумева пуноћу верског искуства како на теоријском, на нивоу мишљења и уверења, тако и на практичном нивоу редовног учествовања у пуноћи молитвеног живота цркве. Уколико бисмо тим мерилима гледали на однос Срба према православљу, бојим се да одговор не би могао да буде задовољавајући.

То, међутим, није једини критеријум, барем за наше хришћанско и православно искуство. Постоји један дубљи, органскији унутрашњи ниво срастања православног етоса и душе народа који се не може мерити аршинима социологије религије или неке сличне дисциплине. Он долази до изражаја у битним, одсудним моментима. Тада исти они који можда не знају баш све о својој вери и нису увек присутни на богослужењима поступају у складу са њом. То, наравно, не значи да не треба неговати пуноћу верског живота, напротив. Њој се треба најозбиљније враћати. Али, такође, не значи ни то да се сва дубина верског искуства може сабити и укалупити у процентуално изразиве шеме и табеле.

Извор: Вечерње Новости


Напиши коментар