Логор Флосенбург нећу да заборавим


Логору Флосенбург у Немачкој, 3.500 Срба није дочекало ослобођење логора
Логору Флосенбург у Немачкој, 3.500 Срба није дочекало ослобођење логора

Љубиша Летић, једини преживели заточеник логора Флосенбург из Србије спрема се овог викенда да се шести пут поклони сенима 3.500 сапатника

Када ми је амерички војник понудио парче белог хлеба које је умочио у конзерву с медом, схватио сам да сам преживео! Од колико њих сам једини ја жив остао…
Присећа се тренутака ослобођења Љубиша Летић, крепки осамдесетшестогодишњак, бивши заточеник број 30.313 у концентрационом логору Флосенбург у Немачкој.
Једини је он од 3.500 Срба заточених у овом логору који је жив дочекао крај Другог светског рата.

Чика Љубиша спрема се да у суботу по шести пут обиђе Флосенбург и поклони се сенима оних који су кости оставили у једној од десет масовних гробница у овом логору. Тамо би требало да се сретне са још 63 сапатника, из целе Европе, који су успели да преживе пакао овог логора.

– Не смем да заборавим на оне који су тамо остали – прича чика Љубиша. – Заједно смо гладовали, заједно су нас сатирали радом, а ја сам имао среће да преживим. Због њих имам обавезу да причам о тим страшним данима. Да се никада не заборави!
А голгота чика Љубише почела је 2. августа 1944. године, на Светог Илију, у Локу, селу недалеко од Новог Сада, када су га ухапсили мађарски жандарми. Неко од познаника, никада није сазнао ко, потказао га је као сарадника партизана који зна где су њихове базе.

– Одвели су ме са сеоске славе, а нисам имао ни 18 година – присећа се чика Љубиша. – Тукли су ме 17 дана, претили да ће да ме убију. Када су видели да не могу да ме сломе, послали су ме прво у Бачку Тополу, у страху од Руса који су већ били у Банату. После су, повлачећи се, нас затворенике слали пешице, све дубље и дубље у Мађарску, до Коморана. Тамо су нас потрпали у сточне вагоне и отпремили у Немачку. Прошао сам кроз више логора, и на крају се зауставио у Флосенбургу. То је био пакао. Глад и исцрпљивање. Као робови, бушили смо тунеле у једном огромном брду.

У тим тунелима, како објашњава чика Љубиша, требало је да буде фабрика ракета „фау 2“ али план је пропао, пошто су савезници били бржи.
– Најтеже је било када су нас, бежећи пред савезницима, повели из логора – прича чика Љубиша. – Ходали смо, онако исцрпљени, данима, без хране. Старији су ме саветовали да не једем траву, већ да у њој тражим пужеве. Тако сам преживео.
Убрзо, стигао је спас. Савезници су пристигли логораше. Први их је угледао управо наш саговорник.

– Угледао сам тенкове са звездама и викнуо: Ево иду Руси да нас ослободе! – присећа се чика Љубиша.

– Мислио сам, због звезде, да су то Руси. Иза нас, наши чувари из СС скидали су опасаче и бацали пушке. А онда је наишао амерички војник, са белим хлебом…

Извор: Вечерње Новости


Напиши коментар