Самосвест као потреба

Карађорђев устанак је само крунски плод самосвести свих његових и наших претходника и предака
Карађорђев устанак је само крунски плод самосвести свих његових и наших претходника и предака

У једној телевизијској емисији (а на тему националног идентитета), водитељка ме је питала шта би, по мом мишљењу, били они најважнији српски симболи – шта би то најбоље означило наше друштво и нашу традицију

Наравно, одмах на памет падају (српски) језик и (православна) вера, уз читав низ других, подједнако важних и већ на први поглед значајних симбола и елемената. Ту су и двоглави орлови наше средњовековне историје, наша тробојка, празник Видовдан (и косовски завет), химна „Боже правде“ (која већ својим текстом говори много шта о нашим тежњама и истинским приоритетима).

Међутим, из много суштинских разлога, ја сам изрекао нешто сасвим друго. Нешто потпуно другачије. Рекао сам: „Самосвест“.
И ма колико неком то звучало, можда, превише егзотично или сувише апстрактно, ја сам убеђен да постоје ситуације када се морамо просто одмаћи корак уназад да бисмо одговорили на питања од судбоносне важности, а не да сипамо као из рукава. Општеприхваћени стереотипи и рефлексни „одговори на сва питања“ (као да се све ствари подразумевају, саме по себи) немају никакав ефекат, нити су заиста одговори. Бар све док се не „ресетујемо“ из одавно већ затвореног круга махнитог гризења сопственог репа, уокруг, до бесвести. Док се не повратимо у стање које уопште омогућава какав-такав реални одговор (који у себи има исцелитељски смисао и проверљиву важност правог одговора). Јер утрнулом ногом се не може трчати; утрнулом руком се не могу отварати врата, нити се може писати или прихватити туђи стисак шаке (без болне гримасе); а утрнулим бићем се не можемо покренути из „замрзнутог времена“ увек истих, за нас овакве – нерешивих проблема и искушења.

Јер када нестану основни механизми једног целовитог система вредности, онда је најважније успоставити макар фрагменте нечег реалног, а да се стварно и суштински тиче наше (по многима готово безизлазне) ситуације. Нечег подједнако начелног, колико и конкретног.

Зато се без одговарајуће самосвести не може ама баш ништа урадити. Немогуће је икуда кренути, пошто се без ње не може ништа разумети, запамтити и наслутити. Јер је самосвест нека врста иницијацијске активације знања о себи и свету око нас. Вољни окидач који нас снажно покреће из мртвила и дезоријентисаности – из хаоса безличних информација, из хрпе сувишних питања и бесконачног мноштва лажних, недовољних и практично неприменљивих одговора.

Поље самосвести је оно судбинско раскршће, са кога се опет креће у нову фазу нашег историјског (и личног) пута. Простор одакле се полази ка ономе што нас тек очекује, тамо иза прве календарске кривине. Место одакле се унапред појачавају или упропаштавају све шансе за успех и победу још нерођеним генерацијама.

Карађорђев устанак је само крунски плод самосвести свих његових и наших претходника и предака; ратничке победе српске војске у балканским и Првом светском рату, пре свега – логична последица самосвести последњих Обреновића о важности прављења озбиљне и респектабилне војне силе; рађање детета – директна последица самосвесне одлуке о зближавању од стране његових родитеља… и тако редом. Све последице имају своје закономерне узроке, а узрока нема без одговорне (дакле – самосвесне) одлуке. Јер је самосвест, у ствари, одговарајућа комбинација неопходног самопоштовања; правилног разумевања како своје различитости, тако и сопствених приоритета; креативног прихватања оног индивидуалног и оног заједничког (породичног, националног, људског) искуства и безусловне спремности на увек поновно промишљање свог места у свету и космосу (са све трунчицом радозналости и помало смелости да се испробају сва још могућа и доступна решења). Она је предуслов зрелости и показатељ да још увек постоји довољно живота у онима који се спремају да нешто ураде, одлуче, предузму, покрену, зауставе, измене…

Дакле, истинска самосвест је предуслов сваке одлуке, претходница сваког узрока, пролог сваке драме, предговор и садржај сваког романа, кратки синопсис сваког животног сценарија. То је методолошки приступ од кога у потпуности зависи наша обрада изабране теме (коју смо ми изабрали или која је изабрала нас).
Неки други народи су већ одавно (још крајем деветнаестог века или чак много пре тога) разрешили бројна темељна питања своје историјске судбине. Ми смо, нажалост, уласком у непрозирну маглу кобног југословенског експеримента укинули сваку могућност самосвесног одлучивања. И све што нам се касније дешавало, догађало се као у магновењу, сасвим пасивно, искључиво по рефлексу туђих одлука и жеља. Пошто је за самосвест неопходна пуна и стварна независност, она срећна сведеност на праве границе својих истинских потреба и реалних могућности.

Југословенство је као паразитска имела (која само глуми самосталност), изникла из плодотворних сокова српског „дрвета живота“, постајући – неодговорним одлукама овдашњих политичара (а под страшним притиском међународне заједнице и по нас неповољних околности) – некакав двојник и сијамски близанац српства, који са нама дели и главу и срце и унутрашње органе (чинећи нас немоћним, безвољним и неспретним).
Зато је повратак предуслова за истинску, обновљену и васкрслу српску самосвест и „услов свих услова“ нашег опоравка, једини обећавајући гарант могућег успеха при избору правца за даљи наставак нашег пута.
А ми се сада НАЛАЗИМО НА (вековном и миленијумском, не само формалном) РАСКРШЋУ СРПСКОГ ПУТА. То је најважнији део наше више-мање отужне националне судбине. То да ће се, ето, баш ових година (на овај или онај начин са више или мање нашег учешћа у томе) одиграти неизменљиви избор нашег будућег правца.
Правца којим ће затим корачати, усправно или понизно, деца наше деце, многе генерације наших потомака.

Аутор: Драгослав Бокан
Извор: Прес

Напиши коментар