Јасеновац – злочин не застарева


Због логора смрти Јасеновац Рузвелт је јавно тражио да се над Хрватима уведе протекторат, јер „не заслужују да живе као слободан народ"
Због логора смрти Јасеновац Рузвелт је јавно тражио да се над Хрватима уведе протекторат, јер „не заслужују да живе као слободан народ"

Код нас још увек не постоји свест о круцијалној важности те теме, која је за Србе и Србију битна исто колико и питање страдања Јевреја за Израел.

У једном од скоријих извештаја америчког Стејт департмента, а на тему људских права у Хрватској, успут се помиње логор смрти у Јасеновцу као место на ком су изгинуле „хиљаде Срба, Јевреја и Рома“. Чиме се стоструко и хиљадустоструко умањују српске (и све остале ) жртве

Тиме се једно од најјезивијих места у модерној историји изједначава са безброј других стратишта на бескрајној фасцикли људског страдања у Другом светском рату. Тако се само још за један корак напредује у потпуном брисању броја побијених жртава (и сећања на њих) – наравно искључиво када је реч о српском делу велике људске несреће у последњем светском рату. Тиме је само припремљен терен за следећу фазу ове ужасне пропагандне операције, овог пута на тлу Европе. Овако се једино и може објаснити срамни „инцидент“ који се догодио на шпанској националној телевизији 17. септембра прошле године, у емисији „Информе семинал“ („Недељни извештај“) на РТВЕ.

Наиме, тада су уредници и аутори поменуте емисије (понављам, реч је о државној шпанској телевизији, каналу који потенцијално гледа око 450 милиона људи на свим континентима), набрајајући све жртве Јасеновца „заборавили“ да помену – и Србе! Говорећи о послератној судбини “ касапина из Јасеновца „Макса Лубурића (који се у Шпанији крио под именом Винсенте Перес), ауторка емисије Анхела Родисио – иначе бивша дописница из Југославије, позната као „стручњак за балканска питања“- ниједном није поменула Србе, народ који је великим делом истребљен у четири срамне године постојања тог логора (прављеног превасходно за Србе, због решења „српског питања“ у тадашњој Хрватској). Иако више него упућена у право стање ствари, Анхела ту детаљно набраја све жртве Јасеновца, „заборављајући“ да помене наше тамо побијене, поклане, секирама и маљевима касапљена сународнике.

Она говори о усташким злочинима извршеним „над партизанима, опозиционарима, Јеврејима и Циганима“ – не спомињући ниједном речју каквог макар и случајно убијеног Србина! Невероватно, али (нажалост) истинито!

Ако знамо да се у америчким извештајима одмах након Другог светског рата говори о преко 600.000 убијених Срба у усташким конц-логорима (због чега председник Рузвелт јавно тражи да се над Хрватима уведе протекторат, јер „не заслужују да живе као слободан народ“); ако знамо да је нико други до „Светски центар за истраживање холокауста“ Јад Вашем забележио више од пола милиона у Јасеновцу побијених Срба; ако знамо да се умањење жртава нацистичких и фашистичких логора у читавом цивилизованом свету третира као најозбиљније кривично дело; ако знамо како је данашњи свет посебно осетљив на примере ратом уоквирених геноцида; ако знамо да је апсолутно немогуће да ма чији дописници из Југославије не знају огромно страдање Срба у Јасеновцу … – Како онда објаснити овакав „пропуст“ шпанске државне телевизије и њене (у стручној јавности познате и поштоване) ауторке? Како то разумети?

Никако, осим једва прикривеном мржњом, уобичајеним презиром и јасном намером!

Након приказивања спорне емисије реаговао је, истински згрожен, део наше јавности (пре свих наши људи у Шпанији), уз несебичну и драгоцену подршку Центра „Симон Визентал“ из Јерусалима. И, мање-више, нико други осим њих. Нажалост, ту се није адекватно и спремно укључила и наша држава (осим српске амбасаде у Мадриду и одређених реакција Министарства спољних послова), иако је ту реч о можда и најважнијем питању целокупне српске судбине. Главном проблему, најважнијем задатку и симболичном кључу за решавање нашег будућег историјског (и сваковрсног другог јавног) статуса. То се догодило не зато што је наша држава незаинтересована и неосетљива за овакве „инциденте“ (са застрашујућим најавама онога што нас тек чека), већ зато што није одговарајуће припремљена за њих. Зато што још увек не постоји свест о круцијалној важности те теме, која је за Србе и Србију битна исто колико и питање страдања Јевреја у нацистичким конц-логорима за послератну израелску државу. Зато што не постоје већ формиране озбиљне и моћне државне институције које би се овом осетљивом и комплексном проблематиком – на разним нивоима и са одговарајућом логистиком – бавиле као најважнијим обликом наше борбе за опстанак у међународној, глобалној заједници. Ауторка емисије је, након бројних протеста припадника наше заједнице у њеној земљи, једва некако процедила опскурно и цинично „извињење“ како је, ето, како рече „због сажетости емисије пропустила да међу жртвама јасеновачког логора смрти помене и Србе“! То само речито показује колико ствари лоше стоје по нас (и по истину, која као да више никога стварно и не занима).Показује колико у спољном свету и одраслом животу српске државе нема ничег налик „правди“ – уколико је не изборимо, не заслужимо и не освојимо – сами, својим трудом, памећу и вештином.

Пошто то ипак није задовољило српске демонстранте, потписнике протестне петиције („са преко 600 потписа“, како је тада писано), РТВЕ је петог новембра у осам сати увече ипак упутила млако и невољно извињење „српском народу“, али се и тада није јасно и децидирано оградила од поступка своје ауторке, нити је осудила њен поступак.

Уредништво „Недељног извештаја“ шпанске државне телевизије је тог 5. новембра изрекло овакву исправку: „Разумемо да Србима уопштено помињање партизана, опозиционара, Јевреја и Цигана може деловати недовољно …“

Било би комично, да није трагично! …

А ја ово све пишем у искреној нади да ће то прочитати неко довољно моћан да нешто (а требало би све) измени по овом (понављам: круцијалном) питању наше судбине и могућег преживљавања у бездушној џунгли наше умањене и све равнодушнији планете.

И да потврдим да овакве ствари нису и не могу бити застареле – ни после три месеца, ни после милион година од тренутка када су се десиле.

Аутор: Драгослав Бокан
Извор: СТандард 


Напиши коментар